Никола Маловић: Цвећара и фотокопирница

Трговина ће са жабом окумити бабу, колико је само златна. Гдје има трговине, нема рата, а ако га има, као у вицу о свађи двије рибице у акваријуму, вриједи погледати боље. Ту негдје је сигурно Енглез

Галеб попридржаван јарболом, вербална инсталација, Бока Которска, 2021. (Фото: Никола Маловић)

Деведесетих година прошлог вијека постојала је на Аутокоманди једна необична бутига. На тој београдској фирми писало је: Цвећара и фотокопирница.

У теорији, разне су комбинације могуће, чега сам се сјетио када сам ономад био у Црној Гори и у највећем тамошњем молу видио да постоји обућар који је истовремено и кључар.

Да ли – отуд – може да постоји златар који је шнајдер, питам се, бријач који је и даље хирург, металостругар-киропрактичар…?, да ли може да постоји, рецимо, месар који је у исто вријеме стилист…

Посљедњу опцију не бих сасвим искључио, имамо ли у сјећању тренутак када се на додјели MTV награда 2010. године Леди Гага појавила у креацији Франца Фернандеза, у хаљини од свјежег меса.

Када говорим о несродним темама, а оне постоје увијек, увијек полазим од примјера београдске цвјећаре и фотокопирнице. Несродне су и данас Бока Которска и Црна Гора, поморско-туристичка лука и горски хајдуклук, премда регионални фокус можемо да уздигнемо, и нас – из малим првим словом писане источне, средње, јужне или ма које скрајнуте Европе – видимо као продавницу мозгова једнако као и географију с робовском радном снагом, а Уједињене земље, Америку с Британијом и потуреном им Европом – као кориснике тих плодова, било да се убирају мозак, бубрези или гениталије…

Умјесто Европе јабука и поморанџи (баба и жаба, у преводу са енглеске метафоре), умјесто Европе која јесте јединство разноликости, добили смо реалну ситуацију у којој ми један Француз, што до посла путује брзом жељезницом 150 km сваког дана до Париза, из мајице вади крст, каже да заиста припада групи од свега 10 посто крштених у својој земљи, да у цркву иде за католички Божић и Ускрс, да сви људи на планети Земљи треба да живе у миру и слози, да смо сви једно, али – ипак – од Руса зазире.
Е, па, пријатељу… Иде ли једно с другим?

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Ако желимо да систем обједињавајуће супротности звани discordia concors функционише на спас свих нас, онда се – као и код сваке фаталне болести – морамо потпуно измијенити, изврнути на поставу. Јер је свијет данас оболио од канцера. И тај је рак метастазирао по цијелом Западу.

Ентитети окупирани од стране САД, под корпорацијским (а не више националним) рамовима званим Њемачка, Француска, Италија, Шпанија, Грчка… трче трку према дну. И у амбис повлаче оне који би да живе у суживоту. Свијет би за почетак био кудикамо уравнотеженије мјесто да Њемачка и Русија могу у миру трговати.

Трговина је мајка свих пријатељстава.

Трговина ће са жабом окумити бабу, колико је само златна. Гдје има трговине, нема рата, а ако га има, као у вицу о свађи двије рибице у акваријуму, вриједи погледати боље. Ту негдје је сигурно Енглез.

Тако, sorry, приповиједа виц.

Црни геополитички облаци су навучени.

Позорница је спремна да се пред публиком, током режиране олује, црне завјесе навуку преко караоблака.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар