Мирослав Здравковић: Ризик од сиромаштва и начин становања у Европи 2019.

У 15 земаља је већи ризик од сиромаштва код лица која живе у кућама а у 18 код лица која живе у зградама

Фото: Стање ствари

У Европи постоје разлике у традицији, капиталистичкој и социјалистичкој, нивоу урбанизације, временским условима, пореским системима и други фактори који су утицали на то како ће људи живети: у кућама, спојеним кућама или зградама.

САД су пример како је претходних деценија поседовање куће на периферији великих градова одлика високог стандарда и повећања степена безбедности лица и имовине у односу на живот у зградама и централним зонама града.

Западна и Северна Европа ће све више ићи у том правцу јер постоје делови урбаних метропола, попут Париза, где полиција не сме да уђе, а то значи да је безбедност у њима веома мала.

Социјалистичке земље Источне Европе су до 1990. године пресељавале становништво из села у градове планском изградњом стамбених блокова. Ипак, велики део становништва живео је и даље у сеоским срединама, док је велики део Западне Европе још у 19. веку индустријским развојем већински урбанизовао становништво.

Из базе Евростата може се видети да су у 2019. највећи удео становништва које је живело у кућама имале Северна Македонија, Хрватска, Словенија, Мађарска, Румунија и Србија. Онда следе високо развијене Норвешка и Данска, па Пољска и Словачка, па опет Финска и Аустрија. Ред бившег социјализма, ред развијеног капитализма.

Нови Београд (Фото: Википедија)

Бивше југословенске републике и Бугарска и Румунија у врху ове листе интуитивно упућују на рурално становништво и разлоге које су супротни САД-у и Западној Европи у погледу живота у кућама.

Када се повуку подаци о структури живљења према ризику од сиромаштва, поделу на оне који имају приходе мање од 60% просечних (у ризику) и остале долазимо до потврде ових разлика између Источне Европе и њеног севера и запада.

Ризик од сиромаштва не мери стварни удео сиромашних лица већ је мера одступања примања у односу на просечне. На пример, бити у Швајцарској или Норвешкој на 60% просечних примања не квалификује неко лице као сиромашно, а такво лице може да има 3 или 5 пута већа примања од некога ко је у Србији на 61% просечних прихода и по овој дефиницији није сиромашан.

Удео становника испод 60% просечних примања последица је неједнакости у расподели дохотка и у ЕУ је њихов удео 16,5%.

Највећи удео у Европи (без података за БиХ, Албанију, Црну Гору и Турску) лица са примањима испод 60% просечних имали су Румунија (23,8%), затим Србија (23,3%), Летонија (22,8%) и Бугарска (22,6%).

Најмањи удео имали су Исланд (8,8%), Чешка (10,1%), Финска (11,6%), Словачка и Словенија (обе по 11,9%).

Овај распоред земаља према уделу лица у ризику од сиромаштва високо се подудара са џинијевим коефицијентом расподеле примања.

У последњој колони приложене табеле налази се израчуната разлика између удела лица у ризику од сиромаштва која живе у кућама и која живе у зградама. У 15 земаља је већи ризик од сиромаштва код лица која живе у кућама а у 18 код лица која живе у зградама.

У врху формиране листе налазе се Румунија, Бугарска, Србија, Северна Македонија и Хрватска, пре Пољске, Грчке, Летоније и Мађарске.

Табела: Мирослав Здравковић/Макроекономија

На дну листе, рекло би се „жељне америчког сна о кући на периферији“, налазе се Белгија, Шведска, Данска, Француска, Холандија, Луксембург, Норвешка и Немачка.

Прву групу земаља карактерише демографска пустош док је друга на мети модерних легалних и илегалних миграција.

Са променама безбедносних услова у будућности, и у Источној Европи ће вероватно сан имућних постати живот ван градских језгара.

Опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 24. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар