Нова економија: Док се привреда раздуживала, јавна предузећа се додатно задужују

Да ли ће бунар без дна у виду јавних предузећа да буде сређен, или затрпан, зависи од тога како се гледа на тај проблем који може поново да постане велика претња буџету Србије

Извор: Нова економија

За последњих скоро па десет година српска власт је успела да повуче неке прилично непопуларне потезе – смањене су пензије и плате у јавном сектору, повећани скоро сви порези који су се могли повећати, почела је наплата и онима који их никад нису плаћали, замрзла је запошљавање у јавном сектору, али није успела да доведе у ред јавна и државна предузећа.

Још од стенд-бај аранжмана са Међународним монетарним фондом 2014. године, па још и пре, од 2012. године када је донет Закон о јавном предузећима, сређивање предузећа у државном власништву пропагирано је као један од основних циљева, што није ни чудо с обзиром на то да су дугови које су правила јавна предузећа мрцварили јавне финансије док јавни дуг није доспео до преко 70 одсто БДП-а.

Међутим, пропагирање је једно, али спровођење ових намера нешто сасвим друго. Истина, од 2014. године настао је преокрет у финансијским резултатима јавних предузећа и из губитка су као група прешли у плус, пре свега јер се више није могло толерисати неплаћање обавеза од стране предузећа у реструктурирању и других државних институција, али и због економских околности као што су рекордно ниске каматне стопе и привредни раст.

Ово је трајало кратко и већ 2019. године јавна предузећа се враћају у губиташе (укупно гледано). У међувремену, све оно што је одмах детектовано као проблем, а то је уплив политике у управљање државним предузећима, увођење корпоративизације и професионалног управљања, није промењено.

Ових дана, Влада Србије је „први пут“ усвојила Стратегију државног власништва и управљања привредним субјектима који су у власништву Републике Србије за период од 2021. до 2027. године. На доношење ове стратегија држава се обавезала крајем 2019. године и то у једној од ревизија програма са ММФ-ом, слично као и пет година раније.

У међувремену на стратегији је радила и Европска банка за обнову и развој, а Влада је 1. априла усвојила ову стратегију према којој ће до 2027. године управљање државним, дакле не само јавним предузећима, бити потпуно законски уређено, централизовано, а сама предузећа корпоративизована у складу са светском праксом. За разлику од ситуације која траје већ две деценије, да је свако министарство као феуд са припадајућим јавним предузећима, план је да за сва предузећа у власништву државе одговара Министарство привреде (осим енергетских предузећа која остају под Министарством енергетике и предузећа из наменског сектора).

У овом министарству за Нову економију кажу да је Стратегијом предвиђено „успостављање централизованог система управљања привредним субјектима, а утврђено је да Министарство привреде обавља централизовану власничку функцију, осим у случајевима када то захтевају обавезе преузете међународним актима“. Даље, долазимо до тога да је Стратегија само почетни корак, а да тек треба предузети конкретне кораке, пре свега пописати све привредне субјекте у којима држава има власништво.

„Министарство ће развити и успоставити власничку политику која ће дефинисати оправдање и сврху државног власништва, циљеве државног власништва, улогу државе у корпоративном управљању друштвима у којим је држава члан, као и начин на који ће држава имплементирати своју власничку политику. Циљ Стратегије, која је први пут усвојена у Србији, јесте да се одрживим и ефикасним управљањем привредним субјектима спроведе њихова реформа, повећа корист од државног власништва за државу и грађане и заштите општи интереси државе“, наводе у Министарству привреде.

Након Стратегије, до краја јуна треба да се донесу акциони планови, а у томе ће као и у писању Стратегије, помагати консултанти ЕБРД-а.

„Акциони план ће дати даље детаље у вези са активностима Министарства привреде, како би се спровели циљеви Стратегије – централизација власништва највећег дела државних предузећа под Министарством привреде, развој усклађеног правног оквира за сва државна предузећа и јачање њиховог управљања. Реструктурирање државних предузећа и унапређење управљања је кључни део реформе за коју је Влада Србије преузела обавезу да спроведе у оквиру ИПЦ инструмента са ММФ-ом“, кажу у ЕБРД-у.

У овом тренутку не постоји тачна евиденција у колико све предузећа држава има власништво, али према прелиминарним подацима на основу којих је рађена Стратегија, Република Србија има 270 активних привредних субјеката (овде нису урачуната покрајинска и локална предузећа). Међу њима има јавних предузећа (25), акционарских друштава (82) и друштава са ограниченом одговорношћу (157). Према Стратегији, идеја је да се сви они трансформишу у АД и ДОО предузећа, дакле да јавна предузећа престану да постоје, како би сви били обухваћени јединственим законским прописима. Такође, држава ће морати да одлучи шта жели од државних предузећа, а она која не испуњавају циљеве ће да приватизује.

Следећи корак је успостављање централног надзора над пословањем државних предузећа, као што је на пример у Словенији или Финској. На крају, циљ је да се успостави корпоративно управљање у предузећима како би се дошло до ефикаснијег пословања. Тако се, рецимо, дају препоруке у вези са избором чланова управљачких тела, одбора и директора. Међутим, у Стратегији се не одговара на чини се кључно питање – како натерати државу да поштује законе. И сада постоји законски уређен начин избора директора јавних предузећа и ограничење да вршилац дужности може бити само до годину дана, па опет имамо в. д. директора јавних предузећа и по пет и више година.

Такође, не види се како из управљања државним предузећима избацити политичке кадрове и самим тим спречити представе какве што су пре који месец изводили министарка енергетике Зорана Михајловић и директор Србијагаса Душан Бајатовић, када га је уз пратњу обезбеђења избацила са састанка, јер није повео сараднике.

До сада је усвојено на десетине и стотине стратегија, али спроведена није ниједна. Професор Љубомир Маџар подсећа да их сад већ има око 200, а да су све остале мртво слово на папиру.

„Мени се чини да је ово избор између две лоше варијанте. Прва је да држава централизује управљање јавним предузећима, што води бирократизацији, а онда је тешко доћи до ефикасности. Друга варијанта, да се децентрализује, па да мишеви около глођу без икакве контроле, чини се да је још гора. Онда имамо ситуацију да држава мора да смањује пензије и плате да би зауставила јавни дуг, а ЕПС повећава плате и ником ништа. Чини се да држава нема капацитета да контролише велике фирме и да је углавном немоћна у односу на њих. Ову стратегију видим као покушај да се ограничи бахато понашање и расипање средстава, а да ли ће успети, видећемо“, закључује Маџар.

Захваљујући поменутим мерама фискалне консолидације и реструктурисања железничких јавних предузећа, укупан број запослених у 22 велика републичка јавна предузећа је у периоду од 2015. до 2019. године смањен за 11,8 одсто или за 11.432 запослена. Међутим, у 2019. години перформансе јавних предузећа значајно се погоршавају и квалитативно и квантитативно. Анализа Едварда Јакопина објављена у МАТ-у показује да се у тих пет година, од 2015. до 2019. године, погоршало стање јавних предузећа у односу на просек привреде. Иако је рецимо продуктивност 22 изабрана велика јавна предузећа већа од просека привреде, она је опадала последњих пет година, док се јаз рентабилности у односу на остатак привреде продубљује. Оба показатеља ликвидности су двоструко нижа од просечних у привреди и истовремено сви  показатељи профитабилности су погоршани.

„Док је на нивоу привреде стопа приноса на пословну имовину (РОА) повећана скоро двоструко (са 1,56% на 3,05%), а стопа приноса на сопствени капитал (РОЕ) повећана четири пута (са 1,65% на 6,61%), у групацији 22 јавна предузећа регистрован је пад РОА (са 0,97% на -0,25%) и РОЕ (0,64% на -0,95%). Посебно забрињава пад квалитативних перформанси у два кључна предузећа ЈП ЕПС и „Телеком Србија“ а.д. 2018-2019“, наводи се у овој анализи.

Последњих пет година привредног раста и ниских каматних стопа привреда је искористила да се раздужује, а за то време јавна предузећа су повећавала дугове. Укупне обавезе ове 22 компаније достигле су 11,3 милијарде евра, једну седмину свих обавеза у целој привреди. Највише оптерећени нето дугом у 2019. години (још нису објављени биланси за 2020) су Телеком Србија са 1,2 милијарде евра, ЈП Путеви Србије са милијардом, ЕПС са 866 милиона и Железнице Србије са 550 милиона евра.

У том истом периоду ова 22 јавних предузећа добила су од државе 772 милиона евра субвенција, више од половине укупних субвенција додељених привреди. Највише класичних субвенција отишло је железничким предузећима, а највише субвенција за капиталне инвестиције уплаћено је ЈП Путеви Србије.

„Од укупних субвенција усмерених ка 22 јавна предузећа у износу од 260,8 милиона евра у 2019, највише средстава је усмерено у железничка: Инфраструктуру железнице Србије а. д. (83,4 милиона евра) и Србија воз (30,8 милиона евра), затим у ЈП ПЕУ Ресавица (40,8 милиона евра) и водопривредна јавна предузећа на републичком и покрајинском нивоу (23,9 милиона и 34,6 милиона евра). Треба напоменути да су примаоци субвенција и ЈП ЕПС, 19 милиона евра у 2019. и ЈП Србијагас (11 милиона евра)“, наводи се у анализи.

Како се креће ситуација последњих пет година, изгледа да је последњи воз за решавање питања јавних предузећа пре него што опет постану претња за буџет. Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, истиче да би од ове стратегије и могло бити нешто јер је шест година дуг период, али разлози због којих су пропале и све претходне реформе остају и даље.

„Ту су велики отпори интересних група, а то су пре свега владајуће странке или сада владајућа странка. Јавна предузећа су се увек користила за финансирање странака, запошљавања… Друга група којој не одговарају реформе су привилеговани бизнисмени који имају профитабилне послове са јавним предузећима. И на крају, ту су запослени у одређеном броју случајева зато што у јавним предузећима имају много више плате за исти посао него у приватном сектору. Па се онда у нека јавна предузећа запошљавају читаве породице, тако да постоји однос као према самоуправном предузећу. Проблем је да се то све пресече, али и то што се не примењује закон, па су неформални канали јачи од формалних институција“, објашњава он.

Проблем је знао да буде и однос државе према јавним предузећима. Рецимо, подсећа Арсић, у фискалној консолидацији морала су да уплаћују дивиденду држави иако је у буџету био суфицит, а могао је бити благи дефицит.

„Рекао је председник једном да је боље да дају у буџет, јер ко зна на шта би тај новац потрошили. И вероватно је у праву, али онда треба променити те људе на челу предузећа“, закључује Арсић.

Стратегија се највише позива на ОЕЦД препоруке за корпоративно управљање и већина препорука је на месту, али поставља се питање да ли су политичке елите спремне да се одрекну плена у виду јавних ресурса и јавних предузећа. Још само да видимо шта ће од свега овог бити 2027. године.

Милош Обрадовић 

Опрема: Стање ствари

(Нова економија, број 80, 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар