Димитрије Богдановић: Косовска битка у историји и свести српског народа (1986)

Није реч ни о каквом „косовском миту“, него о историјском памћењу и мисли којима сe остварује веза са стварном историјском прошлошћу

Петар Лубарда, Косовска битка

Губитак државне самосталности и слободе услед инвазије Османлија изменио je услове живота српског народа на ширем подручју Косова, као и у другим српским земљама. На размеђи епоха, између српске слободе и турског ропства, стоји догађај који ће постати симбол и знамење српске историје: косовска битка [15/28. јун 1389].

За српску критичку историографију пет векова касније, „косовска битка je покривена густом тамом неизвесности“ [Љ. Ковачевић]. Сведочанства историјских извора су противречна или нејасна, од првих далеких вести о турском поразу па до тачнијих верзија о „нерешеном“ исходу боја, у коме гину оба владара и команданта – турски султан Мурат I и српски кнез Лазар. Читава једна библиотека студија, књига и научних прилога посвећена je разјашњавању овог догађаја, који je постао централно место свеколиког српског народног предања. Ипак сe као резултат ових истраживања могу утврдити неке основне чињенице. До косовске битке долази осамнаест година после Маричке битке [1371]; то време je испуњено наглим турским ширењем по целом простору јужно од Шаре, у Тракији и Македонији. Први покушаји да сe скрши отпор Лазареве Србије нису успели [код Параћина 1381. и Плочника 1386], па je поход 1389. године организован са циљем да сe Србији нанесе одлучујући удар. Легендарна су преувеличавања када je реч о броју трупа с једне и друге стране – помињу сe стотине хиљада; сигурно je, међутим, да сe на обе стране у судар ишло с крајњом озбиљношћу, те да je битка планирана, али и прихваћена као одсудна. Избор бојишта није случајан: простор око састава Лаба и Ситнице на брежуљцима испод Приштине не само што je у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него јe и у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Поморавља воде ка Јадрану односно из Повардарја на север и северозапад – ка Ибру и ка Босни преко Старог Раса и Лима. Како je то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај влада не само Србијом него и централном балканском облашћу око Скопља. То je, дакле, једна од најважнијих стратегијских тачака и позиција на Балканском полуострву.[1]

После почетних успеха српске војске, вероватно у вези са погибијом Муратовом [којег убија, жртвујући сe, Милош Обилић], у бици долази до преокрета: под командом Бајазита, Муратовог сина, Турци потуку Србе, ухвате и погубе кнеза Лазара и велики број српске властеле. Због тешких обостраних губитака и исцрпљености трупа Турци нису могли одмах да искористе до краја своју победу. Смрт Муратова покренула je тешку борбу за наслеђе престола. С друге стране, херојска погибија кнеза Лазара, коме je, заробљеном, на самом бојишту одрубљена глава, а тело сахрањено најпре у Приштини, показала сe парадоксално као извор нове духовне и политичке снаге – моменат за окупљање остатака. Исход косовске битке je зато за Србију сложен из позитивних и негативних момената: то je не само пораз него и победа; несумњиво пораз у војничком и политичком смислу: Србија губи независност; Лазарева удовица Милица, са синовима, признаје врховну власт султана. Тиме je започета последња етапа у борби Србије за опстанак, која ће сe завршити падом Смедерева 1459. Међутим, са поразом започиње и борба за обнову, до које, макар за кратко време, долази 1402. То je, пак обнова не само државноправна или економска него и духовна; тада сe на темељима свести о косовској бици гради мост преко потоњих столећа туђинске власти ка „васкрсу државе српске“ [Ст. Новаковић]. Поводом Косова сe одмах после битке почела стварати књижевност која утврђује смисао њене историјске поруке и валоризује историју српског народа.[2]

Газиместан (Фото: Викимедија)

По свом историјском значају косовска битка спада у ред оних великих оружаних судара какви су куликовска битка [1380], или битка код Поатијеа [732], или, у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу [480. пре н. е.]. За сваку од ових битака везује сe богато предање, усмена или писмена књижевност, морална идеја и порука; свака сe на неки начин уградила у националну свест народа који ју je водио и који чува успомену на њу. Одлучан отпор који je Србија пружила османлијској најезди, истина, скршен je на бојном пољу у војном и физичком смислу, али je погибија кнеза Лазара и његове војске добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за „царство небеско“, а зато и духовног тријумфа у опредељењу за идеал хришћанске цивилизације. То, дакле, није срамни пораз – као маричка несрећа, већ узвишена победа хероизма и жртве у име виших циљева; на неки начин, са извесном аналогијом Термопила: хероизам и морални тријумф жртве, у непристајању на покоравање. За српски народ Косово je зато потврда и печат његовог идентитета, кључ који омогућава да сe схвати порука његове историје, веза са аутентичном српском државношћу, стег националне слободе. Не само у епохи романтизма, како сe понекад тврди, већ од саме битке 1389. живи и траје управо таква историјска свест у српском народу поводом Косова. Косовски списи у црквеној књижевности, косовски еп у народном песништву од краја XIV века па до данас израз су те свести. Није реч ни о каквом „косовском миту“, него о историјском памћењу и мисли којима сe остварује веза са стварном историјском прошлошћу. Жива свест о својој средњовековној држави била je активан чинилац у борби српског народа за ослобођење и уједињење пет векова касније, а њен je неотуђиви део свест о Косову као о српској земљи.

Српска књижевност после косовске битке je књижевност судара, у коме су сва опредељења до крајње мере заоштрена; она je у своме времену ангажована и програмска, носећи собом не само једно виђење историје него и поруку за само то време у коме настаје. Трагични догађаји на Марици и Косову, поготову косовска погибија 1389, захтевали су објашњење и одговор. У мучеништву кнеза Лазара и његове војске црква je добила снажан подстицај вере [у духу древне Тертулијанове речи да je „крв хришћана семе“], у култу великомученика Лазара она обнавља и у свој хагиолошки поредак уводи једну прастару, исконску хришћанску категорију, категорију мартиријума. Зато постаје тако актуелно идеолошко тумачење косовског мартиријума и томе служи читав “косовски циклус” старе српске књижевности, у коме сe мора гледати и прави, првобитни извор народне косовске епике.

Живопис у Манастиру Раваница, савремен изглед (Фото: Сајт Манастира Раваница)

Српски патријарх Данило III [Данило Бањски, 1390-1400], који je мошти кнеза Лазара пренео из приштинске цркве св. Спаса у Раваницу [1391], посветио je кнезу Лазару, по нашем мишљењу, четири списа. Сва четири текста обједињена су, мада у сасвим различитим жанровима, интерпретацијом Лазаревог косовског подвига као мученичке победе, као тријумфа „небеског царства“ над „царством земаљским“. Симболика ових текстова je мартиролошка: отуда фигуре крста, венаца и читав збир агонистичких тропа, познатих у литургијском песништву којим сe славе ранохришћански мученици. У Слову o кнезу Лазару je нарочито подвучен тај идеолошки моменат: хероизам мучеништва као сведочења вере у Христово васкрсење, тријумф жртве и опредељења за вечни живот, за духовно и небеско царство. Косовски циклус сe не исцрпљује само овим претпостављеним или стварним текстовима Данила Бањског; има и других, свега десетак, које су писали безимени или познати писци – поред осталих и Јефимија, удовица серског деспота Јована Угљеше. Натпис на стубу косовском, вероватно из пера Лазаревог сина, деспота Стефана, био je заправо епитаф [надгробни натпис] или спомен-обележје места колективне погибије српске и турске војске на Косову пољу, које сe тамо на мраморном стубу налазило још у другој половини XV века. Споменик сe као жив сведок обраћа путнику и пролазнику, те у свечаном реторском казивању, драматичан и херојски по интонацији, приповеда о косовском боју, о судару војске и погибији, о витешком подвигу и мученичкој жртви кнеза Лазара, „великог самодршца, чуда земаљског и риге [владара] српског“.[3]

Милош Ковић: Косовски завет и национални идентитет Срба

Други, али по својим идејама и порукама никако не друкчији, јесте ток народне усмене књижевности о Косову. Косовске епске песме – то je још Вук Караџић слутио – сигурно нису најстарије српске јуначке или епске песме, нити je косовски еп најстарији српски еп, али је по свом историјском и моралном значају избио у први план; Срби су, по Вукову мишљењу, и пре Косова морали имати јуначке песме народне, али je та трагична битка значајем који je имала и променом коју je донела била од толиког утиска и тако je силно „ударила“ на свест народа да je убрзо заборављено све што сe дотле певало.[4] Из првих деценија XVI века сачувано je сведочанство о томе колико je циклус песама о косовској бици тада већ био формиран и богат и колико je широко био распрострањен. Словенац Бенедикт Курипечић, као секретар царскога посланства код турског султана, пролазио je 1531. српским земљама на путу за Цариград; на Косову je видео Муратов гроб [данас Муратово Турбе], сетио сe „неког старог витеза по имену Милош Кобиловић“, који je по своме подвигу у косовској бици био “врло чувен и славан витез, који je на граници сваки дан чинио многа витешка дела, о којима сe и данас много пева код Хрвата и по оним крајевима”.[5] Данас су сачуване изванредне народне песме о Косову и косовским јунацима: Слава кнеза Лазара у Крушевцу, Бановић Страхиња, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића, Цар Лазар и царица Милица, Зидање Раванице итд. Око косовске битке гради сe у овом циклусу народне поезије сложена галерија позитивних и негативних, али и трагичних јунака националне историје.

Извор: Књига о Косову, Београд 1986.

Напомене

1 Видети о томе: Ј. Цвијић, Основе I 48-50, упор. M. Лутовац, Значај Косова, 1-39.

2 Ту књижевност приказујемо у својој Историји старе српске књижевности, Београд 1980, 190-212.

3 Д. Богдановић Ист. старе срп. књижевности 190 и д.

4 Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

5 Историја срп. народа II, 513 (М. Пантић).

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 27. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. Подсетили бисмо још једном читаоце овог родољубивог портала „Стање ствари“, да је београдска “Политика” од 25. jула 1965. године објавила заглавље османског фермана и чланак Др. Бранка Перуничића под насловом „Заборављени докуменат о Косовском боју“, где дословно стоји:

    „У периоду свеопштег буђења народне свести, почев од Кочине крајине, па даље кроз цео деветнаести век, интересовање Срба за бој на Косову било је нарочито живо. Сходно томе, наш представник код турске владе у Цариграду, Константин Николајевић, потрудио се 1855. године да пронађе: шта турски писани извори казују о овом догађају. И, није узалуд трагао. Већ крајем исте године он је у рукама имао препис оригиналног
    фермана (заповести), који је Бајазит писао на Косову пољу, непосредно после погибије његовог оца Мурата. Ферманом овим јавља нови цар великом кадији у Бруси, Сулејман-беју, о исходу битке између Срба и Турака, па затим наставља: ‘Баш када смо највећу радост и задовољство уживали… онда је изненада Милош Копилић… отрован ханџар, који му је у рукама скривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио’. У истом ферману Бајазит надаље саопштава поменутом кадији, да у сандуку шаље тело Муратово и налаже му, да га он лично тајно сахрани у Бруси, ‘како непријатељи не би били у стању штогод применити’. Ферман о коме је реч, преведен је у Цариграду на наш језик и заједно са његовом копијом на турском језику упутио је Николајевић – Алекси Симићу, министру иностраних дела кнежевине Србије у Београду. Оба ова документа, затим, Симић је доставио Стефану Стефановићу, председнику Државног савета, с молбом да се овај ‘важан акт’ преда на чување у Архиву Савета. А после тога, овај значајан историјски извор пао је у заборав. И, тек недавно, када сам у Државном архиву Социјалистичке Републике Србије истраживао податке за историју Београда, неочекивано пронажђох копију и превод наведеног фермана, међу архивским материјалом из прошлог века (Види: Др. Бранко Перуничић, Заборављени докуменат о Косовском боју, Политика, Београд, 25. јул 1965).

    6
    1
  2. Натпис на косовском каменом стубу

    је запис о Косовском боју 1389 године, за који се сматра да га је саставио син и наследник кнеза Лазара, Стефан :

    Човече који српском земљом ступаш,
    било да си дошљак или овдашњи,
    ма ко да си и ма шта да си,
    када дођеш на поље ово,
    које се зове Косово,
    по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
    те са њима и камену природу,
    мене крстозначног као стег,
    видећеш како посред поља управно стојим.
    Да не проминеш и да не превидиш
    као нешто залудно и ништавно,
    но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
    и размотри речи које ти преносим,
    и из тога ћеш разумети због ког узрока
    и како и зашто ја стојим овде,
    јер истину ти говорим,
    ништа мање од живога,
    да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
    Овде негда бејаше велики самодржац,
    чудо земаљско и рига српски,
    звани Лазар, кнез велики,
    побожности непоколебими стуб,
    доброразумља пучина и мудрости дубина,
    огњени ум и заштитник странаца,
    хранитељ гладних и миловање ништих,
    скрбних миловање и утешитељ,
    који воли све што хоће Христос,
    коме иде сам по својој вољи
    и са свима својим безбројним мноштвом,
    колико је под руком његовом.
    Мужеви добри, мужеви храбри,
    мужеви, ваистину, у речи и у делу
    који се блистају као звезде светле,
    као земља цветовима шареним,
    одевени златом и камењем драгим украшени,
    многи коњи изабрани и златоседлани,
    сведивни и красни коњаници њихови.
    Свеплеменитих и славних
    као какав добри пастир и заштитник,
    мудро приводи духовне јагањце
    да у Христу добро скончају
    и приме мучења венац
    и вишње славе учесници буду.
    И тако сложно велико безбројно мноштво
    скупа с добрим и великим господином,
    добром душом и вером најтврђом,
    као на красну дворану и многомирисану храну
    на непријатеља се устремише
    и праву змију згазише
    и умртвише дивљу звер и великог противника
    и неситога ада свејадца,
    велим Амурата и сина његова,
    аспидин и гујин пород,
    штене лавово и василсково,
    па са њима и не мало других.
    О чудеса Божијих судбина,
    ухваћен би храбри страдалац
    безаконим агаренским рукама
    и крај страдању добро сам прима
    и мученик Христов постаје
    велики кнез Лазар.
    Не посече га нико други, о љубими,
    до сама рука тога убице, сина Амуратова,
    И све ово речено сврши се
    лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
    а час је био шести или седми,
    не знам, Бог зна.

  3. @Deda Djole
    Следебениици, потомци Кнеза/Цара Лазара настављају:

    “Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.
    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.
    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.
    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.
    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.
    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.
    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.
    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.
    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.
    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“
    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.
    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“
    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.
    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“
    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“
    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“
    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.
    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.
    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“
    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.
    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“
    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.
    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“
    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.
    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“
    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.
    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.
    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“
    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.
    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“
    Слава палим херојима Кошара!!!

Оставите коментар