Миша Ђурковић: НИН и САНУ

Поводом текста Василија Ђ. Крестића „Прорадила је машта умишљеног тужиоца”, „Печат“, пренетог и на „Стању ствари“

Миша Ђурковић (Фото: ИН4С)

Уз извињење читаоцима и уредницима што се у кратком року јављам у Печату већ трећи пут, осећам потребу да закључим причу о САНУ на адекватан начин. Стога и полазим од случаја НИН-ове награде

Уважени колега Владушић је између осталих дао хронологију дешавања и поставио питање да ли НИН-ова награда постоји и даље. Овакво питање се поставља из године у годину, но мислим да је приступ јавности која се жали над одлукама жирија погрешан. НИН-ова награда, наравно, више не постоји.

О судбини НИН-ове награде одлучили су Војислав Коштуница и Борис Тадић онога тренутка када су решили судбину НИН-а на начин на који су је решили. Колумниста Печата господин Рељић може најбоље да посведочи о узалудним напорима и изостанку подршке владе ДСС-а да се НИН претвори у неку врсту националне фондације или акционарског друштва са запосленима као носиоцима будућег рада и власничких права. Та прича је развлачена неколико година, ништа није урађено и онда је решавање случаја преузео Тадић. Поред неколико заинтересованих домаћих привредника, укључујући и тада доста јаког Богићевића, врх ДС власти изабрао је да овај значајан и утицајан српски магазин преда ни мање ни више него Рингиеру, односно Акселу Шпрингеру, дакле великој корпорацији која у Немачкој промовише натовску слику света.

Слободан Владушић: Нинова награда више не постоји

СУНОВРАТ НИН, са свиме што му припада, од тада нема никакве везе с оним што је била традиција овог магазина у претходној половини века и то је сасвим праведно. Приватна корпорација с њим може да ради шта год хоће – може да га укине, може да га препрода, може да га претвори у таблоид или инструментализује за идеолошке и политичке ставове, своје потребе итд. Дакле, шта год хоће, јер нажалост управо то се дешава с готово свим писаним медијима у западном свету чији смо ми део.

Исто се односи и на НИН-ову награду. Корпорација има пуно право да изабере да јој „Богољуб“ Панчић, свршени средњошколац, буде највећи ауторитет и мерило „квалитета“ као што има право да новац и награде сваке године додељује истом лауреату по критеријумима које она изабере. Дакле, потпуно је погрешан приступ у коме бисмо ми као јавност протестовали због свега тога, покушавали да тражимо да се тај жири држи естетских критеријума или било каквих норми пристојности итд. Са (нео)комунистима нема разговора и дијалога јер они, не заборавите, поштују само суд своје партије (или своје корпорације) – отуд ће као критеријуме узимати све оно чега се пристојан човек жељан уметности грози и стиди. (Најзанимљивије са целим овим феноменом је што су поменути „Богољуб“ и лауреат „Лале Бас“ испали једини стварни руски плаћеници које знам – спонзор овакве награде је Сбербанка, што такође заслужује занимљив осврт…)

Но то је, као што сам рекао, њихово пуно право. Реаговање на то треба да иде у другом правцу: игнорисање. Дакле српски писци и они који пишу на српском језику, а стало им је до естетских и цивилизацијских критеријума треба, наравно, да игноришу постојање некадашње НИН-ове награде која то више није и да забране својим издавачима да тамо шаљу своје књиге и да се тиме понижавају. Они који ураде супротно раде исто као патриотски научници који се пријаве за пријем у САНУ – не разумеју оквир и у узалудној нади да ће пресудити квалитет понижавају се.

Важније од тога је питање да ли смо ми као друштво, заједница и култура способни да изградимо и уздигнемо неку другу од бројних постојећих књижевних награда на ниво који је некада НИН-ова награда заузимала. Дакле, постоји ли институција, министарство, Народна библиотека, Матица српска, УКС, Андрићева задужбина, удружење грађана, богати српски задужбинар или било ко ко ће бити способан да формира или преузме неку постојећу награду и подигне је у следећих пет година нпр. до нивоа који нам је потребан. Ако се то не деси, онда ћемо, како примети један мудар човек, и даље сваке године у исто време нарицати што НИН-ова награда више није оно што је била.

НОСИЛАЦ ДЕФЕТИЗМА За разлику од формално приватизованог НИН-а и његове награде, САНУ међутим то све више постаје иако је и даље доминантно плаћамо ми грађани Србије. Слажем се с академиком Крестићем да полемику треба да окончамо и бескрајно сам му захвалан што се огласио на начин на који се огласио. Ето нпр. он се изгледа стиди што је гласао за господина Арпада Лошонца, члана УО Фонда за отворено друштво, и мене оптужује да лажем. Но врло је лако проверити да је Лошонц добио свих девет гласова, укључујући наравно и подршку Крестића и Чавошког. У Сведоку од 29. 1. 2019. објављено је писмо академика Чавошког у коме он потврђује да је господин Лошонц добио свих девет гласова (четири са одељења друштвених наука и пет придодатих историчара), на чему најтоплије захваљује историчарима (њих петоро) што су подржали овог кандидата. Крестић је један од њих. Дакле, господине Крестићу, ко говори неистину, ви или ја? И зашто се стидите својих одлука и покушавате да их сакријете од јавности? У том писму, иначе, Чавошки оптужује историчаре (и Крестића) да су сви гласали за Милену Драгићевић Шешић и Миру Рашевић и тиме их натурили одељењу друштвених наука. Сада је, међутим, исти тај Чавошки предложио госпођу Рашевић!?

После свега остало је, чини ми се, још питање које ми широм Србије и из дијаспоре постављају људи: „Чиме то Костић држи Крестића и Косту (Чавошког)?“ Ту ћу се зауставити.

Миша Ђурковић држи говор испред САНУ (Фото: Стефан Ђурић/Спутњик)

Да закључим. САНУ је данас, као што смо показали, носилац дефетизма, институција чијем се председнику радују сви наши непријатељи, чији председник наступа само у Недељнику, на Н1 и Новој, а највећу подршку има с Пешчаника. САНУ је један простор у коме се врти велики новац, што води редефинисању њене намене, смисла и базичне идеологије на којој је формирана. Мислим да смо током ових месец дана петицијом, јавним протестом и серијом јавних наступа то добрано показали, као што смо и показали да се овакво идеолошко глајхшалтовање спроводи, нажалост, уз помоћ неких људи за које се сматрало да су национални светионици у сваком погледу.

САНУ ће и даље бити предмет бројних скандала – од каталога на актуелној изложби Влаха Буковца, преко начина на који се рецензирају и одбацују текстови непоћудним ауторима до нетранспарентног избора људи којима тамо апсолутно није место. Но после свега овога мислим да ће разни Костићи, Теодоровићи више водити рачуна шта причају у јавности и да такви политички наступи с ореолом „члан САНУ“ више никоме ништа неће значити. А након овакве реакције јавности мислим да ће и политичари којима је Костићев дефетизам симпатичан такође водити рачуна да не упадну у велику (вељу) невољу.

Василије Крестић: Прорадила машта умишљеног тужиоца или Одговор М. Ђурковићу

Оно где академик Крестић дебело греши јесте тврдња да сам ја револуционар и да хоћу да укинем САНУ. Она се, нажалост, сама укида и личи на некадашњу САНУ колико и садашња НИН-ова награда на некадашњу. И на протесту 16. јануара рекао сам да све ово видим као почетак борбе да се она врати српском народу. Она није награда чији је власник приватна корпорација па да направимо другу. Србија, а и српски народ треба да имају једну своју академију. Проблем је што она све мање припада њему и што јој заиста све више одговара онај други, не баш пристојни акроним који људи почињу увелико да користе. Процес њеног однарођавања све више напредује, што се види и по актуелним кандидатима и отуд је једино решење оно које сам понудио: од почетка је попуњавати људима којима је тамо место. У међувремену треба бранити Матицу српску, јер су стране агентуре веома заинтересоване да и њу „модернизују“ по моделу САНУ.

Коначно, то да ли ће се за мог живота САНУ вратити својој изворној функцији и усмерењу, и да ли ћу за свог живота видети Космет поново под суверенитетом државе Србије уопште није важно. Моје је да у оба та случаја урадим највише што могу и да завет за борбу за те циљеве предам генерацијама које долазе.

Што би рекао онај (пре)учени лауреат: „квод ерат демонстрандум“. Српски народ и његови представници нек виде шта ће с оваквом академијом.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 19. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

10 replies

  1. Пошто је НИН, Пешчаник штампан ћирилицом, и награда би се, сходно томе, могла назвати НАГРАДА ЗА НАДУБЉИ РОМАН СА ДНА.
    Можда би се Теофоб Панчић, уз помоћ својих оморика, могао преименовати у Костића и, јашући на белом коњу липицанеру, (поклон НВО), стати на чело свечане вечерње академске колоне. Ако би се то којим случајем и десило, о томе нико никада и ништа не би сазнао без објашњења неког професора са ФПНа у наступу беса на некој свечаној вечерњој емисији неке од ТВ постаја са анационалном фреквенцијом.
    Власници НИНа могу, са некада реномираним недељником, урадити шта им је воља: и продати га, и поцепати га, и од њега правити фишеке за пијачну продају сићане робе, могу га и појести, али новинаре и сараднике часописа никако не могу научити да пишу српски. Или, можда, то и не желе.

    22
    1
  2. Не веруј бившем Коштуничевом барјактару ни када истину казује.

    1
    18
  3. Zanimljive su price, iz razlicitih izvora, o aktivnosti Koste Cavoskog po akademiji, inace vazda radikalnog, van akademije.Iz njih se moze naslutiti kakva je realnost u Srbiji. Neki generalni zakljucak bi bio:“ Ne veruj onome sto cujes, ne veruj onome sto vidis, ne veruj onome sto dodirujes i iznad svega, ne veruj sebi (mnogi su se na ovom poslednjem okliznuli, jer svako ima nesto „ono moje“, sto rece jedan moj poznanik, zrtva ovakvog okliznuca (i tu nisam bio najpravedniji prema Caslavu Koprivici i njegovoj analizi pretvaranja tela u vlasnistvo u tekstu „Sta se (ne) vidi iza metamorfoza KOVIDijinih“ :)))))

  4. Касно је..Капиталиста више нема.

  5. Sa druge strane, sve je ispunjeno nepoverenjem prema svakoj instituciji, svakoj javnoj licnosti, a pocinje da se spusta i na bliske ljude. Svako je ucinio nesto, k’o da smo bezgresni, zbog cega je sumnjiv. To sveopste nepoverenje, sada se siri i na CG za koju smo mislili da je pred slobodom, a jedan od glavnih unosaca razdora je govorljivi protivnik Montenegrina i mnogo manje govorljivi protivnik Vucica.To nepoverenje razjeda drustvo i cini nas potpuno bespomocnim pred neprijateljskim interesima.Naveo sam primer prijetelja koje se okliznuo na „ono moje“.To je doktor nauka, covek koji govori engleski, nemacki i francuski bolje od vecine gradjana ovih zemalja.Ima biblioteku bolju od Narodne.Razgovori nam se sastoje u dopunjavanju misli onog drugog o filozofiji, umetnosti, istoriji, politici…Ali, covek nema priliku da pokaze svoja stvaralacka dostignuca.Oni sa njegove grupe na doktorskim studijama koji su doktorirali godinama posle njega, a neki ni nisu uopste, sede po fakultetima, a on pabirci casove po srednjim skolama i daje casove jezika, ponavljajuci (a demon u hororu koji sam gledao, a o kojem cu pisati dole, kaze da je pakao ponavljanje) stalno jedno te isto.Obojica mislimo da je DS unistila Srbiju i da je krivac za to sto je stvorila „drzavu“ koja ce kleci na kolena pred divljacima iz SNS-a.Pa, ipak, na jednim pokrajinskim izborima on glasa za DS jer je Pajtic imao onaj projekat posao za svakog doktora nauka i otvorio je Institut za teoriju umetnosti u kojem je moj prijatelj mogao da objavljuje svoje radove i dobija natprosecnu platu.To je bilo „ono moje“ zbog cega je glasao za DS.Naravno, odmah je nastupio pakao u vidu mene i evo desetogodisnje „obljetnice“ kako ga podsecam na ono kada je glasao protiv sebe, a za „svoje“, pa kada to povezete sa kritikom da knjigu ne voli samo kao znanje koje je stekao, vec mora da je poseduje kao predmet, sto pokazuje da se nije subjektivisao do kraja, sledi mu mucna odbrana da ne voli da u seksu bude predmet i da se po njemi urinira i vrsi defekacija :))).Pa, ipak, izuzev zezanja, da li covek moze da bude optuzen za neprincipijalnost, ako pokusava da ostvari svoju bit, svoju stvaralacku nutrinu, ono bez cega moze biti bilo ko.I to je nacin na koji funkcionise nasa drzava, moras da se raspadnes na moralno i stvaralacko ja (ovaj rascep moralnog i stvaralackog ima svoju istoriju, a sada ga vidimo kao sredstvo drzavne kontrole) i da onda moralno bude pljunuto, da bi se ostvarilo ovo stvaralacko ja.Potrebne su zrtve, mi koji se bavimo stvaralastvom, to znamo, a sada su, izgleda potrebne jos vece.

    A, sada o horor filmu koji sam spomenuo. Gledao sam ga kao klinac i zapamtio po potpunom osecanju nemoci od pocetka do kraja.Dok u hororima tipa „Noc vestica“ imate one minute kada pomislite da je ubica mrtav, pa da je sada mrtav, pa da je konacno mrtav, ovde nema takvih opustanja.Negativac od pocetka ima sve u svojim rukama i nema ni naznaki predaha.To je TV film u vise delova, sada na jutjubu ceo u trajanju od cetiri sata (youtube: Stephen King’s <>// Full movie// ), po scenariju Stivena Kinga, meni nimalo dragog, kada su ga svi citali u srednjoj skoli, ja sam citao Nicea:))).Elem, maleno ostrvo pred oluju posecuje stranac koji brutalno ubija staricu.Dok ga hapse, on otkriva grehe svakog na koga naidje, trgovac trogom, tajni abortus, preljubnistvo, jedino za policajaca navodi „greh“ da je prepisao ispit da ne bi izgubio stipendiju, dakle mnogo beznacajniji od ostalih.Posto stranac nastavlja da izaziva brutalna samoubistva i ubistva i iz celije, pokazujuci da nije obican covek, vec nekakvo demonsko bice, on objasnjava da ce prestati, ako mu gradjani daju ono sto hoce.Gradjani, koji u jednom trenutku predlazu policajcu da ubiju stranca, sto ovaj odbija, sklanjaju se u skloniste od oluje i otkrivaju da ne mogu da probude decu. Zato odlucuju da saslusaju sta stranac to hoce.

    E, sad, sve prerasta u istinsku eticku raspravu, filozofskog nivoa (savremene eticke, i ne samo one, rasprave se cesto pisu da budu zanimljive i pozivaju se na ovakve filmske situacije, uostalom i Dekart je bolji od „Blejdranera“).Stranac trazi da mu se da, posto nije moguce da sam uzme (dakle nama bliska razlika izmedju davanja i otimanja KiM) dete od kojeg ce on naciniti svog ucenika koji ce imati njegove moci i znanja.U protivnom, deca ce pomreti u snovima, a gradjani ce se pod njegovom moci hipnotisani podavati u oluji (i to nam je poznato:“Ako se odreknete KiM, ucicete u EU, ako se ne odreknete, ostacete i bez KiM i bez EU“).Svi smatraju da je to nesto kao i svaka druga odluka o kojoj treba svi da odluce (eh, tone reci sam potrosio, na zalost na jednom drugom sajtu, objasnjavajuci da odluka o KiM nije jedna od „referendumskih“ odluka, kao ni pitanje da li Jevreji treba da zive, pozivajuci se na ontologiju vremena, drzavu i prostor, nemogucnost slobodnog prihvatanja nasilja, kao i da ce to zahtevati jos mnogo drugog nasilja, u kulturi npr., zakljucujuci da ako nam otmu KiM, bar necemo uci u EU :)))))).Jedini se protivi policajac, ali on nema argument, vec pojam, vernik bi rekao zapovest, on kaze;“To su deca, ona se ne daju“, i to je to.To nije stvar racuna sta je bolje, sta se dobija, sta gubi, to je granica preko koje se ne ide (u jednom trenutku policajac izgovara recenicu koja opisuje put nase politike prema KiM:“Kada jednom krenete tim putem svaki sledeci korak je sve laksi“)

    KiM se ne daje, zato sto se to ne radi (ako smo drzava) .Sloboda koja prihvata nasilje nije sloboda.I Stiven King je to znao, postoje neupitnosti, nesto sto nije stvar pitanja i racuna.

    Tekst predug, za mene suvise lican, ali nadam se barem zabavan.

    9
    1
  6. Naslov filma je iscezao, pa evo Stephen King’s << Storm of the century>> // Full movie //

  7. @Komentar ceka pregled
    Коментар Вам је животан, па осећам потребу да се надовежем (по цену и да га разбљутавим)

    Мислим да расцеп у човеку између моралног и стваралачког, како кажете, није карактеристичан за нашу државу, већ за сваку државу и свако време. Пада ми на памет архитекта Гауди , који је у младости био противник католичке цркве у Шпанији, али под зрелије дане се слизао са њима, јер је то био начин да се стваралачки оствари (црвка је била блиска аристократским круговима, а и она је наурчилац послова, попут још увек недовршене Саграда фамилије, бисера уметности и архитектуре). Добро је да је расцеп између стваралачког на другој страни, уместо материјалног. Додуше, ништа мање драматичан није расцеп када је на другој страни уместо уживања у одређеном материјалном, у питању пуки опстанак. Но, томе би могло сада да се пише море страница, а сматрам да је суштина у делу молитве Оче наш који каже ,,…и не уведи нас у искушење, но нас избави од злога…“

    Кад сте заплет филма изложили и описали атмосферу беспомоћности према злу, да се нећете отворити да саопштите крај филма?

  8. @Komentaru, posto ne mogu da gledam horor, da li biste rekli koja je bila njihova odluka…unapred se zahvaljujem, jer me veoma zanima. Mada slutim da su predali jedno od dece…

  9. @Jovan P
    @Nani

    Kao sto rekoh, u filmu nema olaksanja.Uprkos tome sto im stranac sugerise da on nije Bog i da postoji pakao, oni se plase samo njegove moci koju osete.To je i razumljivo, jer su vecina vec gresnici i zive sa tim.Kada policajac pita:“Kako ce ziveti jedni sa drugima, ako predaju dete“, jedan od likova odgovara:“Kako cemo ziveti sa tobom, ako to ne ucinimo“, sto je razumljivo, jer oni vec zive dobro sami sa sobom i svojim gresima.Predaju dete, naravno, policajac, kojeg na prihvatanje toga da ucestvuju u vadjenju kamencica, ko ce izvuci crni i predati dete, nagovori zena, i cije dete i biva izvuceno i koji to ne moze da spreci, jer se svi bacaju na njega, napusta i zenu i ostrvo.

  10. Добри чајеночинитељу, Ви који нигда не падате у очајање – не одустајете од чајења, чекања, макар и на преглед коментара, начините увид у оно што је мудри чајатељ Жарко Видовић беседио о поверењу, @стањествари му је указало поверење, ту је, на који клик одавде… Ми живимо неповерење које је институционализовано насиљем тзв. слободе, и као такво захтева поверење. Верујте у неповерење да би сте били слободни! Изгубљена ЗАЈЕДНИЦА изгубљених ЛИЧНОСТИ које изгубише ВЕРУ јесте ИНСТИТУЦИЈА, која год, па и институција неповерења.
    Стваралачко остваривање које подразумева расцеп, раздељење, расцељење, тек је постварење, објективација, и сами сте то лепо и добро казали. А расцеп је неповерење, самонеповерење, неповерење у самоистоветност и превазилажење апсурда самоспознаје самоистоветности. Само превазилажење, надилажење јесте стваралаштво, стваралачки одговор којим творевина одговара на позив Творца, позив за ЗАЦЕЉЕЊЕМ, кроз веру, поверење… То, ја јадан и никав, чајем. И чешће сам ближи, посебно овијех дана, и у великој већини дана својих, очајању, но поверењу и вери… О некаквом стваралачком остваривању ни слова да засловим не смем, достојан нисам… Али, вазда титра, дрхтава а незгасла луча, под пепелом неповерења у људе, као жилиште танушно, као прскавац од малобројних и ситних капи која вапи – Ево верујем Господе! Учврсти ме у маловерју мојему!
    П. С.
    Поверење је када ја, у својој верзији филма, Вама доделим улогу полицајца који се стваралачки остварује иако нема ни знање, ни аргументе, али има веру, веру у коју, све до краја филма, нема поверења, али ће га стећи, стећи јер је чекао… : ))

Оставите коментар