Метју Лукас: „Дара из Јасеновца“ често је непријатна из сасвим погрешних разлога

Виђено очима десетогодишње Даре, масовно убиство Срба, Јевреја и Рома од стране хрватских фашиста толико је стравично да се граничи са експлоатацијом

Фото: Александар Летић

Српски кандидат за Оскара, филм Дара из Јасеновца, ударна је тема ових дана, како у српским медијима, али и медијима у региону, па богами и у светским медијима који се баве филмом.

Критике овог остварења Предрага Антонијевића су углавном позитивне, али све је изненадио текст у Варајетију, који је назвао филм расистичким и пропагандом.

Да ово не остане усамљен случај, потрудио се критичар Метју Лукас, који није штедео увреде на рачун српског филма.

Преносимо вам ову критику, боље рећи критику.

„Дара из Јасеновца, званични српски кандидат за Оскара, можда је један од опскурнијих наслова који се тренутно такмиче за Оскара за најбољи страни филм, али је и један од оних који најбоље одговарају историјском калупу категорије.

Одиграва се у јеку Другог светског рата у концентрационом логору Јасеновац у Хрватској, на површини је још једна мелодрама о Холокаусту која се током година показала као магнет за Оскара, посебно у новоименованој категорији Међународни филм, у којој филмови из Другог светског рата чести. Али Дара из Јасеновца додаје додатни ниво наративној формули, јер се бави и текућим тензијама између Срба и Хрвата које публици ван Балкана могу бити непознате.

Роберт Ејбел: Драма о Холокаусту „Дара из Јасеновца“ нажалост служи за намиривање рачуна

Виђено очима десетогодишње Даре, масовно убиство Срба, Јевреја и Рома од стране хрватских фашиста толико је стравично да се граничи са експлоатацијом. Језива преокупација редитеља Предрага Антонијевића приказивањем крваве смрти чини се готово фетишистичком, избегавајући историјску неопходност у корист језиве фасцинације. Антонијевић често задржава кадар на ножевима који режу и мецима који погађају, тако да артеријски млаз прска преко екрана, као у комерцијалним хорор филмовима.

Оно по чему се Антонијевићев приступ разликује од, рецимо, Спилберговог у Шиндлеровој листи или чак приступа Поланксог у Пијанисту, јесте то што су они, свакако погођени последицама Холокауста, третирали његово насиље објективним оком који се није ни одмицало од ужаса, нити се њиме наслађивало. Резултат овога је да је Дара из Јасеновца често непријатна из свих погрешних разлога, користећи трагедију логора као изговор за подстицање текућих националистичких тензија између Срба и Хрвата на начин који је најбољем случају обмањивачки, а у најгорем пропагандистички. То што је тако лепо постављен чини његово гледиште тим проблематичнијим.

Окрутности логора Јасеновац добро су документоване, и овај логор је због тога добио име „балкански Аушвиц“, али уместо да оно што се тамо догодило представи као упозорење против смртоносне комбинације национализма, расизма и фашизма који су га створили (веома релевантно и данас), Антонијевић користи помор десетина хиљада невиних да би постигао јефтине политичке поене. Централна улога младе Биљане Чекић даје филму снажно људско сидро, али магични реалистички приказ загробног живота осећа се сувишним, попут беспотребно сентименталног противотрова за немилосрдну симпатију према ужасу. Сталним уживањем у приказаном варварству, Дара из Јасеновца пропушта прилику да размисли о томе шта је проузроковало такве поступке, и уместо тога урања пуним снагама у националистичко осећање које, иако сигурно узроковано стварном трагедијом, умаче руку у весело приказивање насиља. Уместо да искористи прилику да ода почаст онима који су изгубљени у тако опасном шовинизму, Дара се задовољава тиме што се само улагује тренутним политичким превирањима.“

Наслов и опрема: Стање ствари

(Еспресо, 4. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар