Деценијама сам познавао Преосвећеног Артемија, као мудрог и непоколебљивог, храброг и консеквентног пастира, и имао сам част да са њиме сарађујем по питању КиМ

Владика Артемије (1935-2020). Фото: РИНА

У медијима се местимично појављују штуре вести, сувопарне цртице да је „рашчињени“, „бивши“ Владика и „изопштеник“ Артемије умро од короне и – то је све. Да ли би то, међутим, смело да буде све, после његовог доживотног светосавског православљања Господа и вишедеценијског неуморног пастирског рада, као и рада на народном послу одбране Светог Косова и Метохије?

Деценијама сам познавао Преосвећеног Артемија, као мудрог и непоколебљивог, храброг и консеквентног пастира, и имао сам част да са њиме сарађујем по питању Косова и Метохије.

Овде желим да ословим само једну такву ситуацију.

У седишту председника Немачке у Берлину одржан је 1998, у предвечерје напада НАТО-пакта на остатак српских земаља „Бертелсманов форум“, међународна конференција представника свих НАТО-чланица и кандидата за тај статус, ЕУ-чланица и кандидата за тај статус, као и бројних посматрача и лобиста из читавог света.

Једини српски учесници били смо Преосвећени Артемије и ја.

Када сам присутнима изнео предлог, који смо разрадили са Предрагом Р. Драгићем Кијуком, да се уместо очигледно предстојећег нападачког рата организује једна „Међународна конференција о правима Шиптара у Србији и Срба у Хрватској“, стигла је одмах подршка од шпанског ЕУ-посредника за Балкан Фелипе Гонзалеса, као и од Виктора Черномирдина а Хенри Кисинџер је устао, пришао, руковао се са нама и рекао „То је једини прави предлог!“ Тадашњи Генерални секретар НАТО-пакта Солана се смејуљио а онда је устао тадашњи немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел и рекао: „Срби су највећи губитници досадашњих догађања и они ће и даље губити!“ Предлог је скинут с дневног реда.

Преосвећени Артемије је остао смирен, знао је наиме да борба иде даље. Оно што, међутим, по могућству није знао, то је да ће та борба „НАТО-демократије“ против Срба, ускоро добити и једну нову (заправо стару) димензију, наиме српско-српске борбе, па и борбу унутар архијерејског корпуса СПЦ.

Бертелсманов форум, Берлин, 1998. Разговор са Клаусом Кинкелом, министром иностраних послова Немачке (Извор: Лична архива В. Умељића)

Преосвећени Артемије је све време свог столовања на потом окупираном Косову и Метохији био и остао трн у оку НАТО-држава, управо због своје мудрости и непоколебљивости, храбрости консеквентности.

Тај трн у оку је морао да буде уклоњен.

Српски властодршци нису у следственој кампањи ништа учинили да га заштите, напротив. Много поразније је, међутим, да су га његова сабраћа архијереји напустили, чак и они српски епископи, који су као и он били ученици Светог Јустина Ћелијског, окренули су се не од њега, већ против њега. Дошло је до масивних напора рушења његовог угледа сејањем вести о утаји новца, забране чинодејствовања, прогона са Косова и Метохије, рашчињења и закључно до изопштења из СПЦ.

Што се тиче оптужби за „утају новца“, цивилни судови су га потом десет година редовно позивали на рочишта, која би исто тако редовно бивала одгађана, без да су тужиоци икада изнели било какве доказе за своје тврдње.

Пред црквени суд он пак, упркос својим многобројним захтевима, никада није био позван, што је подстакло једног изузетног грчког стручњака за канонско право (Пирејски митрополит Серафим, који је двадесет година радио као секретар Великог црквеног суда Грчке цркве) да овај третман Преосвећеног Артемија од стране српских архијереја окарактерише као „неканонски прогон и безакону осуду“ (в. доле).

Бертелсманов форум, Берлин, 1998. Разговор са Хавијером Соланом, генералним секретаром НАТО (Извор: Лична архива В. Умељића)

Једна група српских интелектуалаца, светосавских верника, покушавала је путем отворених писама и јавних апела да укаже одговорнима на жалосни и трагични развој ситуације, и на преку потребу да се тај развој заустави и преокрене. То је било узалуд, али доле желим да представим изводе из тих јавних апела, јер ни они не заслужују да падну у заборав, они припадају сваком помену Преосвећеног Артемија.

Да ли је Преосвећени Артемије један „јефтини и болесни политикант“ или последњи светосавски Владика СПЦ?

Отворено писмо српским владикама

Преосвећени Владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије, столује на оној Светој земљи, коју је Небески Сведржалац поверио Србима већ од њиховог доласка на Балкан на овоземаљско чување и Његово православљање. Ту је по први пут застало и заглавињало Османско царство, одатле су српски Патријарси спасавали стотине хиљада својих паственика од турске сабље и арбанашког ханџара, ту се диже преко хиљаду Божијих кућа ка небу и сведочи веру, наду и љубав. Ношење крста је овде, кроз читаву нашу историју имало једну јерусалимску димензију.

Преосвећени Артемије носи тај крст часно и непоколебљиво, он није избегао ни пред НАТО-бомбама, ни пред арбанашким погромашима а ни пред садашњим узурпаторима политичке власти у овој српској покрајини. Његов светосавски пут је стаза и судбина једног пастира-бранитеља, чије стадо је опкољено вучјим чопорима који се без одмора, махнито и острашћено залећу, кидају, комадају… Није, дакле, чудо да га не воле сви они са орвеловским новоговорним називима (НАТО, УСА, ЕУ, КФОР, УНМИК, ЕУЛЕКС, итд.) јер када би га, не дао Бог, волели… то би значило да се пастир у вука претворио… Један верни следбеник Светог Саве и Светог Николаја Жичког, један ученик оца Јустина, међутим, не повија се по ветру тренутних светских (зло)моћника, он следи Спаситеља и са ловоровим и са трновитим венцем. Чињеница да су злосрећне прилике дале његовом преданом раду на народном послу једну неоспорну и позитивну политичку димензију само потврђује горњу констатацију – ко би могао, ко би смео да одрекне Светом Сави или Светом Николају ту исту одлику и заслугу?

Владика Артемије (Фото: Небојша Мандић)

И папир је већ уморан од жалби, чуђења, оптужби и анализа – зашто пак београдски управљачи тренутне српске државности отуђују, занемарују, одричу се Преосвећеног Епископа Косова и Метохије, зашто му окрећу леђа и препуштају га ветрометини и вучјој трпези, зашто су пристали да им се засене очи, запуше уши, забраве уста, увежу руке? Зар они никада нису чули за Божији суд или макар за суд историје?

(…)

Још неразумљивије и болније је, међутим, када се чита на пр. из једног писма, од јануара 2009, једног српског Епископа (он ће већ препознати своје писмо) једном српском Епископу (Владика Артемије Рашко-призренски и косовско-метохијски): 

“Постављамо једноставно питање: када ћете се престати бавити тако јефтиним политиканством? То што ви радите није ништа друго до ли јефтино и болесно политиканство. Бидите оно што треба да будете ЕПИСКОП СВОМЕ НАРОДУ и помозите му у овој невољи. Ко више има жељу и потребу да слуша то ваше истрошено и изанђало тричарење. Ако ви не поштујете Цркву своју, свога Патријарха, свој Сабор, свој Синод, шта сте ви? Ко сте ви? Је сте ли ви сигурни у свој интегритет епископа Цркве божије, или ви одрађујете неке друге послова? За кога и ради чега? О, Боже мој, шта је са вама? Да ли је могуће да један епископ, који би требао имати просвећен ум, са толико острашћености и отсуства саборне свијести, збуњује и себе и све око себе? (…) Ви немате храбрости да се ухватите у коштац са проблемима своје Епархије и због тога замајавате и себе и друге око себе. Али знајте: само свјетлост свијетли! Упалите је, ако имате!

Бојимо се таме и тамнила које свуда и на све стране одашиљете.

Владика ***“

(28.5.2009)

Владика Артемије под жигом евроатлантске инквизиције

Епархију рашко-призренску и косовско-метохијску су, од програмираног декомпоновања Југославије 1991-1995. и циљног сатанизовања српског народа, осудиле на смрт евроатлантска фаланга и њихов војнополитички клон НАТО. Притисци за смену њеног владике, Господина др Артемија и одређивање администратора (13. фебруара 2010.) од стране Светог архијерејског синода СПЦ за Епархију рашко-призренску – испоручене су одлуке из Брисела и Вашингтона.

(…)

Почетак процеса административне ликвидације рашко-призренског епископа Артемија једногласно је прихваћен још 20. маја 2009. Приликом посете потпредседника САД Џозефа Бајдена Србији (и Косову!) преосвештени владика се, наиме, успротивио најављеној посети манастиру Високи Дечани, и одбио да дâ свој благослов за такву посету. Сматрао је недопуштеним да се дечанска светиња третира америчком базом, попут Бондстила, што је потпредседников гест јасно најављивао. Свети архијерејски сабор СПЦ је, под притиском српске владе „поништио ову одлуку епископа Артемија“, јер је „у супротности са традиционалним хришћанским начелима гостољубља“ српског народа (?). Сабор је том приликом установио (ваљда увидом у „познато србофилство“ америчког потпредседника) да Бајденова посета „представља гест добре воље“.

Владика Артемије: Прогоне ме јер сам Бајдену забранио посету

(…)

Према новинским извештајима, Свети архијерејски синод СПЦ се одлучио на психолошки притисак на епископа Артемија, не би ли га приволео да се повуче са трона и у ту сврху, опробаним и саветованим методом, решио да преиспита финансијско пословање епископије и духовно посрнуће у манастирима епископије. Према томе, Синод је решио да на притиске споља – по којима владика Артемије представља реметилачки фактор у „држави Косово“ – одговори отварањем досијеа епископове одговорности.

Наиме, иза садашњих несугласица тињају синодске размирице са владиком још из 2005. када је епископ рашко-призренски одбио да прихвати „Меморандум о разумевању“ који је потписан између патријарха Павла, представника привремених институција самоуправе на Косову и представника Унмика. Тако су различите процене о гетоизираним Србима на Косову и Метохији крајње поједностављено сведене на сукоб ауторитета (па и одлука да у обновљене цркве Господин др Артемије не поставља свештенике).

Владика је, међутим, остао на становишту да светиње не могу да обнављају „они који су их рушили“, па се у истом смислу противио да припадници Косовске полиције чувају српске манастире – јер су баш они, као и међународне снаге, главни кривци за дириговану шиптарску србофобију.

Одлуком Синода да владику Артемија привремено лиши права управљања епархијом (одређен је администратор до окончања поступка пред Светим архијерејским сабором) – сасвим ће задовољити трипартитну империју: САД – НАТО – ЕУ. За ову алијансу је важно да је епископ рашко-призренски лишен моћи управљања и бриге над својом гетоизираном паством, а никако је ли, или није „ускраћен за епископска права и свештенодејство“ – што Синод истиче доказујући своју наводну независност у одлукама.

У том кључу списка жеља евроатлантске алијансе налази се одговор о синодској ужурбаној процедури (уочи Великог поста) и синхронизованој акцији само сат после завршетка седнице Светог синода (13. фебруара): епископској катедри, привремено смештеној у манастиру Грачаница, укинуте су телефонске везе и интернет, а службене и приватне просторије епископа Артемија обијене 13. фебруара, иако је примопредаја докумената заказана за наредни дан, недељу 14. фебруара. Најзад, остаје спорном и одлука Синода да наметне администратора косовско-метохијској епархији, с обзиром да канони предвиђају инсталирање администратора на упражњеним епископијама („удове епархије“).

(…)

Понижавање владике Артемија је увод у поништавање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Коначно, уз помоћ политичког хришћанства, белосветски политички мафијаши, банкократе и припадници расистичке и секташке културе – очекују да се на овом таласу догоди и раскол у СПЦ, догоди у ствари бесповратни суноврат српског народа.

Бранислав Тапушковић: Случај Артемије

За потписнике овог отвореног писма, коначно, остаје тајна зашто се Синод приклонио тоталитаристичком диктату трипартитне империје. Ако СПЦ није имала снаге да се одупре комунистичком терору, од кога је жестоко страдала и донела одлуку „које до тада није било у историји СПЦ“ односно разрешила епископа Дионисија (Миливојевића) дужности епархијског архијереја (1963) – сада, у демократској Србији, СПЦ није имала разлога да се, несумњиво, повинује притиску америчког и европског политичког хришћанства. Поступак против рашко-призренског и косовско-метохијског епископа Артемија, само сведочи да СПЦ овим чином лоше представља свој народ управо у Америци, „земљи богате материјалне културе са израженим секуларизмом протестантске верске оријентације“.

У душама српског народа, ако о њима ико брине, догодио се најболнији крик и, на вредносном плану, тренутак спознаје најнижег пастирско-интелектуалног нивоа представника Мајке Цркве. Чланови Синода су својим поступком, у времену потпуног растакања српског национа, заборавили да они нису само потомци страдалне светосавске и светолазаревске Цркве већ да се морају владати и као достојанствени преци припадника Српске Цркве.

(2.2.2010)

За очување црквеног јединства (обраћање српској православној јавности)

Историја нас учи да ништа тако силно не радује наше непријатеље као српске деобе и омразе, јер је сваки братски раздор неповратно смањивао број потомака Св. Саве и истовремено повећавао број балканских топонима који само именом сведоче да су део српског раскућеног народног имања.

После свих историјских деоба, поделе с почетка трећег миленијума прете да Србе коначно претворе у патуљасти и духовно обогаљени народ европске периферије. По линијама фолклорних и језичких посебности, планери глобалне Империје усецају границе којима откидају делове српског националног организма.

(…)

И најзад, почетком ове године отров братског раздора излио се и на сам темељ српског народа – његову светосавску Цркву. Историјско искуство нас опомиње да се ради на реализацији завршног чина пројекта духовне разградње Срба, јер је Српска Црква у прошлости, и у условима окупације и слома државних установа, успевала да буде сигурна чуварка нашег националног етоса. Зато свесни свих опасности овог историјског часа, али и тежине греха братског раздора у Цркви Христовој, због кога тугује и рида сва Небеска Србија, морамо да још једном вапајно укажемо на узроке који су довели до тога да Црква Св. Саве почетак Божићног поста дочека подељена и завађена.

Отворено писмо јеромонаха Артемија епископу Лаврентију (1974)

Спорови који данас потресају Српску Цркву и прете да разбију мир и јединство Тела Христовог, последица су урушавања ауторитета црквеноправног поретка, које је започело 11. фебруара ове године, одлуком СА Синода о привременом уклањању епископа Артемија (Радосављевића) са управе над Епархијом рашко-призренском. Већ тада је постало јасно, да ће два елемента ове несрећне синодске одлуке код највећег броја православних Срба побудити сумње у добронамерност њених доносилаца. На удару Синода нашао се, нико други, него „владика-мученик” са распетог Косова и Метохије, и то одлуком која је противна 12. правилу Картагенског сабора, Правилу Седмог помесног цариградског сабора, као и чл. 111. Устава СПЦ, који прописују да епархијска служба епископа може да престане само на основу одлуке СА Сабора. Ова неканонска и противуставна одлука убрзо је посејала горко семе раздора и смутњи, како у самој Рашко-призренској епархији, тако и у целој Српској Цркви.

(…)

У таквој ситуацији СА Синод, уместо да у духу црквене икономије преиспита једну црквеноправно разарајућу одлуку, доноси акте којима кажњава неутихнуле бранитеље Светих Канона. Тактика СА Синода, да демонстрацијом силе брани сопственом одлуком урушен црквеноправни поредак, показала се као нецелисходна и штетна за интересе СПЦ. Неповерење између рашко-призренског монаштва, које се са сваком казном и медијском пашквилом поистовећивало са збегом прогоњеним у сопственој Цркви, и Синода и његовог администратора, расло је из дана у дан.

Мудрост која је недостајала Синоду, очекивала се од мајског заседања СА Сабора – да случај владике Артемија врати у канонске и уставне оквире. Било је то најмање што су за добро своје Цркве могли да ураде архијереји, који су се у епископској заклетви обавезали да ће „чувати Свете Каноне чврсте и ненарушене до краја свог живота”. У овом случају то је значило да СА Сабор поништи неканонске и неуставне одлуке СА Синода, а потом покрене канонски ваљан црквеносудски поступак, у коме би епископу Артемију било омогућено право на одбрану и правично суђење.

Уместо тога, Сабор је тесном већином од 21 епископа (од укупно 44) одлучио да владику Артемија трајно разреши дужности епархијског архијереја, али мимо случајева предвиђених у чл. 111. Устава СПЦ (канонска осуда, доказна немоћ, престанак једног од услова који се захтевају код избора архијереја и оправдана молба за пензију). Каснији медијски покушаји да се уклањање владике Артемија оквалификује као канонска осуда, посебно у вези са објављивањем тзв. опширног и документованог извештаја СА Синода о канонској одговорности епископа Артемија, нису могли да оповргну чињенице, садржане и у самим актима СА Сабора и СА Синода. Тако се у акту о разрешењу епископа Артемија од 4. маја (АС бр.66/зап. 161), СА Сабор позива на чл. 69. тач. 29. Устава као правни основ своје одлуке („врши и друге послове који му по овом Уставу и по црквеноканонским прописима спадају у надлежност”), а не на тач. 27. истог члана Устава, која уређује судску надлежност Сабора.

Свесни да се ћутањем нећемо оправдати пред Богом, светим прецима и потомцима ако се буде цепао свети хитон наше светосавске Цркве, још тада смо упозоравали да ће неуставна и неканонска мајска одлука СА Сабора бити „извор трајног беспоретка у СПЦ, а владика Артемије тек прва жртва таквог стања” (Апел за одбрану правног поретка СПЦ).

Бела књига о случају владике Артемија (PDF)

Да су ауторитет црквеноправног поретка и јединство СПЦ озбиљно нарушени, показали су догађаји који су уследили после мајског Сабора.

Синод је наставио са покушајима да силом власти васпостави собом урушени поредак, док су владика Артемије и њему одано монаштво чинили канонске преступе дисциплинског карактера, како би сопствено ревновање догматима и Светом Предању заштитили од прогона црквених власти.

Низале су се, једна за другом, одлуке Синода којима се владики Артемију забрањивало: да борави у неком од манастира своје Епархије, да духовно руководи својим монаштвом, да говори на конференцијама у Београду и Петрограду, и најзад, као врхунац овакве неканонске праксе, изречена му је забрана свештенодејства. У међувремену, привремена административна управа Епархије рашко-призренске покренула је црквеносудске поступке против десеторице јеромонаха, од преко 80 монаха, монахиња, искушеника и искушеница који су напустили Епархију без канонских отпуста, јер се нису мирили са неканонским и неуставним стањем у њој.

(…)

Како се за трагичне и непромишљене одлуке црквених власти у вези са Рашко-призренском епархијом тешко могло наћи упориште у црквеноправним прописима и светоотачком учењу, њихови доносиоци су их здушно ојачавали позивањем на патријарашки ауторитет. Тако се сваког дана пред очима српске јавности немилице трошио на дневне црквенополитичке потребе углед Патријарха Српског, који је тако високо уздигнут за време блаженопочившег Патријарха Павла, а свенародно потврђен на његовој сахрани.

(…)

Нажалост, светодуховска мудрост није била показана ни на овом заседању СА Сабора СПЦ, јер су се по други пут у овој години појединим члановима Сабора учинили ближим и кориснијим поступци народних посланика, од поступака Светих Отаца Васељенских и Помесних сабора. Скупштинским прегласавањем, за разлику од светоотачког „спасоносног економисања повереним душама”, донета је трагична одлука о рашчињењу владике Артемија.

(16.12.2010)

СПЦ на прекретници: Раскол или саборност

Отворено писмо српских интелектуалаца и пријатеља истине из света Светом архијерејском сабору СПЦ

У времену када је Србија болесна од последица пакленика и уморна од лажних вођа и пророка – једино не посустају судионици „артемијевштине“, глуви и слепи на отпочети раскол међу Србима.

Тако се једна исхитрена, услужна и острашћена одлука Светог архијерејског синода (случај разрешења управљања Епархијом рашко-призренском владике Артемија) претворила у беспоредак и динамичан след нових забрана за његово преосвештенство, страдалног Артемија, и његову духовну децу. Зар је, онда, чудно што је Пирејски митрополит Серафим (са искуством 20-годишњег секретара Великог црквеног суда Грчке цркве) обрачун са владиком Артемијем окарактерисао посве „неканонским прогоном и безаконом осудом.“

По његовом мишљењу, овакво „флагрантно кршење Канонског права“ производи „одлуке које су неважеће, неосноване и непостојеће.“ Преосвећени, даље, сматра да уведени беспоредак вређа „канонску веродостојност судских органа најсветије Светосавске српске цркве, као и канонско начело које важи у аутокефалним православним црквама.“

(…)

Својевремено упозорење Св. Јустина Ћелијског да је раскол највеће зло Христове цркве, „лични грех свакога од нас, и свенародни грех“ – елита СПЦ је одгурнула у архив, правећи се као да не зна какав је полом задесио светосавски и светолазаревски народ поводом успостављања давног Титовог „америчког раскола“.

Приказ књиге владике Артемија „Одбрана од кривоверја”

Оглушити се о ова упозорења – писана у име превладавања „страсти, охолости, таштости и непогрешивости“ – не значи ли одрицање од светосавског идентитета и гурање сопственог народа у бесловесни вир секуларизованог хришћанства. Зар је то пример да се опомену они који би да нас деле а који су заменили Св. Тројицу новим тројством коме су надначела: престиж, профит и прогрес?

Зар је то одговорно враћање спокојства свету који хита милитантној помами, и унижењу свеукупне Божије творевине? Зар нас савест, брижност и свељубав не обавезују да не будемо слични онима који су, предвођени Америком, тражили неопаке 1999. од свог политичког трабанта и епигона, Ватикана, благослов за бомбардовање Србије и српског народа?

Уверени да ћете, Ваша Светости и Ваша Преосвештенства, разумети овај глас молитвене брижности и христолике савести – надамо се да ће предстојећи Свети архијерејски сабор смоћи снаге и „Случај владике Артемија“ вратити у бивало стање пре процеса и Црквеног суда, којих и није било.

На то нас упућује наша вера која је наша нада и не мање наша нада која је наша вера. А оне почивају у молби да ћете се обући у љубав (Кол. 3,14) и на следујућем Сабору бити на висини историјске одговорности, јер је љубав извршење закона (Рим. 13,10).

Као чувари биографије српског национа, и његови заветни молитвеници, Ви ћете, зато, знати зашто је овај Сабор (мај 2011) важан и како се, још увек потенцијални раскол, може и мора превазићи.

(15.5.2011)

Categories: Српско православно стање

Tags: Владимир Умељић, СПЦ, владика Артемије, на вест о смрти