Петар Пијановић: Рововска, а не кабинетска слика рата или Подмукло деловање биографије С. Кракова

Роман Крила јесте дело које начином тематизације доводи ратну причу на руб антиратног романа као што сам тај рат постаје његов неперсонализовани главни јунак

Фото: Печат

Искуство Станислава Кракова у роману Крила није само књижевно. Оно подразумева и утицај ликовне и филмске уметности на стваралачки поступак и израз овога писца. У тематском смислу такво умрежавање значи и потребу да се види на који начин Велики рат, као његова опсесивна тема, притиска аутора па он као хроничар рата, „трпи“ и подноси тај притисак. Та позиција утолико је необичнија и сложенија када се зна да је његова слика тога рата рововска, а не кабинетска. Све то, свакако, указује и на „подмукло деловање биографије“. Наиме, када се кратки роман Крила пажљивије чита, он изневерава хоризонт очекивања.

Најпре малолетни добровољац у балканским ратовима, па официр по избору, који је Војну академију завршио као један од најбољих питомаца у класи, онда ратник на фронту, али и писац по вокацији, Краков даје необичну слику Првога рата. Она није официрски поједностављена већ је промишљена и сензибилна, интелектуална и модерна. Иако му је управо тај рат био прва и велика официрска пракса, он њоме није фасциниран, што му је омогућило да, уместо апологета, буде књижевни аналитичар који на ствари гледа искошено и дубински. Официр и писац Краков дубински су ушли у тај свет и тако што су веома сложену позицију свога и Другог или Туђег у Крилима удвојили улогом потпоручника Душана Каповића. Ако је иједан догађај у модерним временима донео Србима праву катарзу онда је то био Први светски рат. У њему је Србија поново пронашла саму себе и могући смисао своје историје.

Тај историјски, па и морални монумент као апотеоза страдању, али и ускрснућу нису толико прави смисао нити уметнички исход Краковљевих Крила. Они су пре свега у онеобиченој, а књижевно истинитој слици рата и ратника који трпе историју бар онолико колико је и уздижу. Уморни од рата, у рову, али и на првој линији фронта, ратници у тој трпњи покушавају да без икакве патетике и јаких речи опстану и потврде се као мали велики људи.

Страх и радост – живот и смрт

У модерним временима, као што је случај и са догађајима у Краковљевом роману, крила су вештачка, дакле механичка. Покреће их механизована воља авионског мотора, чинећи да по законима аеродинамике авион у том времену постане метална птица која у Крилима надлеће и бомбама засипа Солунски фронт. Отуда и тај наслов који у овом роману значи и више. Он призива самог Станислава Кракова и његову поетику. Писац модерниста, он је био посвећен динамичном духу модерних времена, њиховим изазовима и искушењима. То потврђује и млади Краков који је већ са седамнаест година био добровољац у униформи српског војника. Још доста млад, сада као официр краљеве војске, он по рововима Солунског фронта, искушава променљиву ћуд ратничког бога Марса. И у миру посвећен авионима, ваздухопловству и летењу, Краков је и у рату, као „рововац“, из доњег ракурса посматрао челичне птице. Његова моћ уживљавања у све што је „горе“ била је и књижевно сврсисходна. Као писац, он често кинематографски види ствари, мисли и говори језиком филма. За сам опис фронта није му зато довољна „жабља“ него му је неопходна и „птичја“ перспектива. Са својим конкретним и фигуративним значењима крила му то и омогућују.

Ваздушни окршај над Италијанским фронтом у Првом светском рату

Експресионисти и футуристи са својим машинским чудима, као и по заносима често су браћа по доживљају света, па и по књижевном поступку. Крила у наслову Краковљевог романа, поред опасности и брзине, јасан су фигуративни знак катарзичног узнесења и изненадне смрти главног јунака у овоме роману. Зато су крила часовит бљесак на небу, па онда сасвим кратко пропадање и неопозив суноврат, као што ће исти јунак осетити и доживети самртну радост у судњем часу.

Тематски простор у Крилима више је попуњен топосима (рат, авиони, смрт, фронт, природа) него догађајима и делујућим ликовима. Они су знатно више трпно стање историје, објекти рата и онога што чини стање Солунског фронта, а мање су прави актанти или субјекти приче који пресудно утичу на своју судбину. Рат, фронт и природа као крупни план приповедања уситњен је јунацима рата и њиховим лицима, чиновима, гестовима и речима. Између та два плана постоји жива и динамична, безмало чак органска веза која одређује синтаксу и ритам крилате приче. Наративна граматика ставља јак нагласак на описе војника у батаљону, њихове гестуалне радње, као и на персонализацију појава у природи, а знатно мање на фабулирање. Тако и приличи синопсису или књизи снимања која је фрагментарна и експресивна по емоцији скривеног приповедача и по његовом осебујном језику.

Ратни дневници Станислава Кракова

Писац у овом роману каже да су људи „осуђени на смрт“. Но у њиховом доживљају света спајају се две крајности: „Људи су носили страх у себи, па се нечем радовали.“ Прича о страху, радости и смрти, која се сваког часа може изненадно појавити у искуству и доживљају притајеног приповедача, подоста је екстатична. Пошто таква прича не подноси много речи, искази су сасвим елементарни и сажети. Отуда се у реченици и њеноме тонском модулирању осети егзистенцијална зебња и напетост јунака осуђених на смрт и наратора. Он више приказује и записује смрт него што о њој приповеда. Зато је његов израз веома емоционалан и динамичан, синтаксички нецеловит и распршен. Тој динамици помажу и слике сталних померања и обрта на фронту. Једнако помаже и опсесивни мотив аероплана који се сваког часа могу јавити на небу: „Мале тачке показале се на видику. Расле су, долазиле.“ Сликом авиона, тј. малих тачака које расту како се аероплани приближавају, димензионира се и сам простор или поприште ратних збивања. Смена брзих, некад недовршених слика и приповедачева „журба“ чине да тај сведок − записничар ратних сцена почесто користи крњи перфекат. Њиме се појачава емотивност и изражајност стила. Таквој изражајности погодују честе синтагме, па и целе реченице које су засићене атрибутивним одредбама. Оне помажу да се бојама и звуковима персонализују живе и неживе појаве у природи, те да се све то примери или усклади са оним што је човек у рату. И та весела привременост у Крилима налази свој израз. Цео репертоар изражајних средстава доприноси живости и сценичности наративне синтаксе у овом роману.

Главног јунака – нема!

У врло шкртој нарацији нит приче држи сам рат и једна јединица српске војске на Солунском фронту, тј. поједини ликови који причи дају какву-такву целовитост. Правог главног јунака у причи нема осим што се, по учесталости појављивања те значајем на почетку и крају романа, у тој улози може појавити Душан Каповић. Повест о њему и његовим саборцима чине секвенце препуне преокрета, жестоких окршаја са Бугарима и страдања, дани досаде и гнева те зближеност доживљаја смрти и пијанства са заносима и сладострашћем које се задобија или купује у сусрету са случајним, уцењеним и купљеним женама. Трагика и радост, танатос и ерос, заноси и страх од смрти у Крилима постају тако контрапунктална слика рата.

Слични мотиви и фрагменти чешће кратким и врло брзим резовима него „претапањем“ уклопљени су у приповедни мозаик Великог рата и још страшнијег крвопролића. Јунаци и то што они раде више је манифестација ратне пометње, па и њиховог растројства и нагона него знак личне воље и промишљене радње. Задат нагонски живот у којему готово да и нема места за идеале само је прилика да се одагна мисао о скорој и толико пута виђеној смрти. Таква изломљена оптика и свест мера су свега што се у Крилима догађа. На филмичном растакању и атомизирању, па на укрупњавању слике те у покушају да се она склопи и уоквири, једнако у њеним резовима и у динамизацији, рељефно се огледа распамећени ратни свет који кроз велике жртве жели да се домогне смисла свога страдања. Ако тако што у том кратком роману уопште и постоји.

Поглед на Добро поље, место главног удара 15. септембра 1918. У овом сектору наступала је 2. српска армија под командом војводе Степе Степановића

Роман Крила јесте дело које начином тематизације доводи ратну причу на руб антиратног романа као што сам тај рат постаје његов неперсонализовани главни јунак. Отуда Душан Каповић не идеализује рат колико га прихвата као стихију и трагедију у суровој игри смисла и бесмисла. У томе међупростору, живећи у њему паралелне животе, Душан Каповић у некој другој димензији постојања покушава да нађе мало оностране или заумне лепоте и имагинарне, у понечему и врло субверзивне радости. Ако је Краков роман Крила необично започео, још га је необичније завршио − суновратом јунака у бездане овога и другог живота. На граници та два света читав Каповићев живот стао је у само један опојни трен заноса и бунила. Он је постао час катарзичног искупљења за све друго, пролазно и недосегнуто, ако не и тренутак који вечно траје.

Поглед унутарњим очима

Егзистенцијалну драму ратника који ратује на Солунском фронту писац, тачније његов ауторски приповедач није дао само кроз опис стања на фронту, односно у рову. На веома занимљив начин постављајући улогу свога јунака − младог потпоручника Каповића, који би могао да буде и ауторов литерарни двојник, Краков доживљава рат непосредно. Гледајући га унутарњим очима, он мање описује, док више драматизује позицију ратника који трпи задати а не живи изабрани живот. Зато је тај роман мање апотеоза јунаштву, а више слика једног растројеног света који се немушто пита о смислу и бесмислу ратовања.

Солунски фронт (Фото: Викимедија)

Официр на Солунском фронту, Станислав Краков је унутарњу слику рата дао више кроз гестуалне чинове него кроз описе душевнога живота својих јунака. Отуд је у првом плану прозорљива слика ратног хаоса, а не патетична хероика. Сходно тој истини пуној питања и подозрења, гротескних и натуралистичких, опскурних и иронијских слика рата, писац истину приказује на начин нимало усиљен и конвенционалан. При томе, кроз целу причу, у тоталу и у детаљу, он користи разглобљену наративну синтаксу и експресионистичку изражајност. Све то чини да обимом невелика Крила, веома заокупљена кинематографским кадрирањем приче, постану краткометражни роман, сасвим нов по слици рата и поступку, а по свему и изузетно значајан у српској књижевности.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 11. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар