Култура Србије је нажалост преминула, али се истински надам да ће нам светлост прошлости обасјати прави пут, да наша љубав неће нестати у овом мраку

Оливера Милуновић (Фото Д. Трајковић)

Ево самостални уметник лично да пусти глас, па га можда неко и чује. Уништавање културе и образовања, гашење светла у овим најважнијим областима једног друштва и државе, учињено је одавно. Ово што се нама данас дешава је само дављење у мраку где једни друге хватамо, желећи да удахнемо ваздух кога нема и непрестано упиремо прстом једни у друге – а не видимо ни ко смо, ни шта смо. Умрлица културе није објављена зато што је то и тада било много скупо, али ако нисте чули – умрла је можда и пре десет и више година.

Оног дана када је уметник постао радник, изложба и стваралачки процес пројекат, уметност у служби идеологије и политике, уметник социјална категорија, естрада у потпису садржи реч УМЕТНИК, фризерске и козметичке школе АКАДЕМИЈЕ, господо, култура је тада издахнула!

Рад Оливере Милуновић

„ЧИСТАЧ” је својом лопатама покупио све што је било намењено том униженом сегменту овог друштва. Сви су једногласно викали: „…аааааааааа…”, били одушевљени и дивили се умећу једне уметнице, уметнице белог света која је одлично научила како да на свој рачун спакује милионе…. И сада кажите: „…аааааа…” Култура се не чује зато што певају на сав глас одани „уметници” са листе. Опис како се схвата култура давно ми је дао један функционер – који је водио општину са 80000 људи – да је најбоље културно улагање направити концерт за широке масе јер „то се исплати”? Сада се само гласно чује – КРАЈ.

Бити самостални уметник – што јесам већ четрнаест година – статус је који вам само компликује живот: увек је потребно људима објашњење шта ви заправо радите. Какав вам је то посао када вам не признају што сте се школовали седамнаест година, пет провели на факултету, где вас оцењују они које нико никада није оцењивао, али нас јесу, неки професори, па имате неке оцене, па неку диплому… Где послодавци не разумеју шта су ауторска права, шта то ви тражите када нешто желите да потпишете – то је тај мрачни лонац у коме се давимо. Систем вредности који је миниран. Национална пензија која је обесмишљена. Култура коју је победила некултура, победила је естрада… Моралне естрадне громаде нам говоре да не желе 100€, да воле ову земљу, да разумеју ситуацију у којој се налазимо… ти великани српске културе двадесет првог века… Стиди се Србијо!

Србију не воли уметник који само даје, а ништа не узима? Србију не воли уметник који се увек сећа у својој уметности културе коју ви бетонирате и преко ње правите ауто-пут, Србију не воли онај који пита ДОКЛЕ ВИШЕ?! Србију не воли онај који види понижење, циркус и срамоту сваке „струке“. Србију не воли онај ко од 1995. године иде на изборе и види све иста лица и има довољно година да памти, али недовољно да заборави…

Поставља се питање да ли постоје профитери у култури? Да ли Србији требају култура и уметници? Да ли је ово наш крај? Да ли да певамо, продајемо на пијацама, просимо, одустанемо од мисије коју из срца вршимо и покушавам да овај свет учинимо лепшим и племенитијим? Да ли је могуће да неко са поштовањем прича о оно мало људи који дубоко верују да је друштво без културе и образовања друштво без перспективе?!

Рад Оливере Милуновић

Да ли ће опет неки „функционери“ – који нам не знају лица – профитирати, зато што се здушно боре за минималце, а када је реч о суштинским стварима саговорника нема? Као самостални уметник кажем ХВАЛА, ЗЕМЉО СРБИЈО! Култура Србије је нажалост преминула, али се истински надам да ће нам светлост прошлости обасјати прави пут, да наша љубав неће нестати у овом мраку. Симонида, Високи Дечани, Пећка патријаршија, краљ Милутин, Свети Сава су нам уцртали пут који светли вековима и који ће нам помоћи да са дна испливамо и створимо ону Високу Србију о којој многи сањају.

Оливера Милуновић је примењени уметник

Categories: Да се ја питам

Tags: Ванредно стање, Оливера Милуновић, Србија, корона вирус, култура, самостални уметници