Оливера Милуновић: Читуља за културу

Култура Србије је нажалост преминула, али се истински надам да ће нам светлост прошлости обасјати прави пут, да наша љубав неће нестати у овом мраку

Оливера Милуновић (Фото Д. Трајковић)

Ево самостални уметник лично да пусти глас, па га можда неко и чује. Уништавање културе и образовања, гашење светла у овим најважнијим областима једног друштва и државе, учињено је одавно. Ово што се нама данас дешава је само дављење у мраку где једни друге хватамо, желећи да удахнемо ваздух кога нема и непрестано упиремо прстом једни у друге – а не видимо ни ко смо, ни шта смо. Умрлица културе није објављена зато што је то и тада било много скупо, али ако нисте чули – умрла је можда и пре десет и више година.

Оног дана када је уметник постао радник, изложба и стваралачки процес пројекат, уметност у служби идеологије и политике, уметник социјална категорија, естрада у потпису садржи реч УМЕТНИК, фризерске и козметичке школе АКАДЕМИЈЕ, господо, култура је тада издахнула!

Рад Оливере Милуновић

„ЧИСТАЧ” је својом лопатама покупио све што је било намењено том униженом сегменту овог друштва. Сви су једногласно викали: „…аааааааааа…”, били одушевљени и дивили се умећу једне уметнице, уметнице белог света која је одлично научила како да на свој рачун спакује милионе…. И сада кажите: „…аааааа…” Култура се не чује зато што певају на сав глас одани „уметници” са листе. Опис како се схвата култура давно ми је дао један функционер – који је водио општину са 80000 људи – да је најбоље културно улагање направити концерт за широке масе јер „то се исплати”? Сада се само гласно чује – КРАЈ.

Бити самостални уметник – што јесам већ четрнаест година – статус је који вам само компликује живот: увек је потребно људима објашњење шта ви заправо радите. Какав вам је то посао када вам не признају што сте се школовали седамнаест година, пет провели на факултету, где вас оцењују они које нико никада није оцењивао, али нас јесу, неки професори, па имате неке оцене, па неку диплому… Где послодавци не разумеју шта су ауторска права, шта то ви тражите када нешто желите да потпишете – то је тај мрачни лонац у коме се давимо. Систем вредности који је миниран. Национална пензија која је обесмишљена. Култура коју је победила некултура, победила је естрада… Моралне естрадне громаде нам говоре да не желе 100€, да воле ову земљу, да разумеју ситуацију у којој се налазимо… ти великани српске културе двадесет првог века… Стиди се Србијо!

Србију не воли уметник који само даје, а ништа не узима? Србију не воли уметник који се увек сећа у својој уметности културе коју ви бетонирате и преко ње правите ауто-пут, Србију не воли онај који пита ДОКЛЕ ВИШЕ?! Србију не воли онај који види понижење, циркус и срамоту сваке „струке“. Србију не воли онај ко од 1995. године иде на изборе и види све иста лица и има довољно година да памти, али недовољно да заборави…

Поставља се питање да ли постоје профитери у култури? Да ли Србији требају култура и уметници? Да ли је ово наш крај? Да ли да певамо, продајемо на пијацама, просимо, одустанемо од мисије коју из срца вршимо и покушавам да овај свет учинимо лепшим и племенитијим? Да ли је могуће да неко са поштовањем прича о оно мало људи који дубоко верују да је друштво без културе и образовања друштво без перспективе?!

Рад Оливере Милуновић

Да ли ће опет неки „функционери“ – који нам не знају лица – профитирати, зато што се здушно боре за минималце, а када је реч о суштинским стварима саговорника нема? Као самостални уметник кажем ХВАЛА, ЗЕМЉО СРБИЈО! Култура Србије је нажалост преминула, али се истински надам да ће нам светлост прошлости обасјати прави пут, да наша љубав неће нестати у овом мраку. Симонида, Високи Дечани, Пећка патријаршија, краљ Милутин, Свети Сава су нам уцртали пут који светли вековима и који ће нам помоћи да са дна испливамо и створимо ону Високу Србију о којој многи сањају.

Оливера Милуновић је примењени уметник



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , ,

3 replies

  1. … и још га је пред нама.
    Технологија промене свести је у замаху и један је од најфрђих његових облика.
    Траје одавно а недавно је само добила ново име.
    Најпогубнији удар је на децу и омладину а ми не стижемо ни да га сагледамо.

  2. На сваком кораку исто: тријумф медиокритета, јефтини садржаји, турбо фолк филозофија.
    Људи који ништа не знају како треба постају „уметници“, „ауторитети“ итсл. То код нас пролази као и све друго, преко неке везе, или зато што то некоме одговара, или зато што то не занима оне који би требало тиме да се баве, или просто због застрашујућег незнања и примитивизма.
    Глупост је, за сад, неуништива…

  3. Вредност нечему и цена није исто, није било, нити ће бити,

    У економији се тај однос тумачи као «корисност употребне вредности», тако да понекад «јаје вреди дукат».
    (Није пред Васкрс, тад је скок CorONE)

    Уравнотежење на праву меру (реченог курса) нам објашљава владика Николај, Свети Владика Николај,

    „Првобитно религија је била мати и етике и технике.
    Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
    Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике…“

    Oста(л)о је занат. Сваки.

    Ако Ко плаћа музику, наручује п(ј)есму.

    …“исјећ ћемо све српске кнезове,
    све кнезове, српске поглавице,
    и кметове што су за потребе,
    и попове, српске учитеље,
    само луду ђецу оставити,
    луду ђецу од седам година,
    пак ће оно права бити раја,
    и добро ће Турке послужити…“

    Једна мисао ми се, задњих пар месеци нарочито, стално враћа — о брадама, о три врсте браде.

    Некад је, сећам се, вреди потражити, био снимак на Јутјубу кад Момчило Селић помиње старије људе који су кретали с војском краља Николе на Скадар, претходно сам причу чуо од мог оца, са циљем да легну на жицу, да млађи прођу преко. На том истом Скадру има још прича, неке су и потпуна супротност тој, као део исте приче и на сваком другом месту где је неко био спреман да животом сведочи.
    Млада Гојковица је лик из српске народне поезије. Посебна прича.
    Јањичар, песма коју је Цуне Гојковић најбоље изводио, има основ у реалности историјских догађаја.

    Стевина Ивана, ув(иј)ек, Добричиној мир души,

    https://i.pinimg.com/236x/40/c7/56/40c756e3c6133690ca2e901d68aa15e6–angel-hair-byzantine-art.jpg?nii=t

    „11. Не погани човјека што улази у уста; него што излази из уста оно
    погани човјека.“
    (Св. Јеванђеље по Матеју 15:11)

    https://sun3-13.userapi.com/a-ffWqeGWV2vDton7EfUTPHuT8dzLHM-4m3TfA/4DcyXOn-UMY.jpg

    https://www.youtube.com/results?search_query=ивана+жигон%2C+добрица+ерић

Оставите коментар