Упокојио се Светозар Ћираковић, никшићки професор који је уместо матерњег одабрао српски језик

У шездесетшестој години упокојио се Светозар Ћираковић, професор српског језика из Никшића, један од наставника који су остали без посла пошто је српски преименован у матерњи у Црној Гори

Светозар Ћираковић (Фото: ИН4С)

Професор српског језика Светозар Ћираковић који је истину о језику сведочио од Никшића до Скадра напустио је овоземаљски свијет у 66. години. Он је један од 26 никшићких професора који су 2004. године због преименовања наставног предмета Српски језик и књижевност у Матерњи између хљеба и српског језика, изабрао језик.

Дневник који је тада заклопио никада више у Никшићу и Црној Гори није отворио, али јесте у Албанији, граду Скадру где је обављао свету мисију. Његове колеге на вијест о смрти драгог пријатеља су поручиле:

„Истински професоре, ријечју, дјелом и животом, стубу истине, правде и доброте, јуначе и у вољи и невољи, српски језик је куцао твојим срцем, дисао твојим плућима, текао твојим венама, вазносио се и славио твојим благородним ријечима. Праштај нам нашу данашњу тугу и бол и помени нас у Царству небеском“.

Професор Ћираковић је сахрањен на месном гробљу у Озринићима, код Никшића.

(ИН4С, 7. 2. 2020)

Мишо Вујовић: Мој пријатељ Ћиро, жртва апартхејда у Црној Гори

Упокојио се професор српског језика Светозар Ћираковић – жртва апартхејда у Црној Гори. Отишао је никшићки Доситеј, још један бескомпромисни борац, човек који се није помирио са одлуком власти да му укину језик и преименују га у рогобатно – посељачени сурогат назван матерњи, данас такозвани црногорски. И ту је наука занемела а сила заживела. Али није заћутао Ћиро омиљени професор српског језика генерацијама никшићких гимназијалаца.

Био је отмен и једноставан. Приступачан свима, разумео је сваки младалачки несташлук, загрлио би ђачку муку као своју, давао више него што већина може, а могао је много да да и још више да понесе. Његов терет достојанства, намењен реткима, носио је отмено као мало ко. Када су му језик убијали није узмакао. Професор српског језика Светозар Ћираковић није пристао да буде ни пасивни ни неми саучесник у еутаназији душе и препакивања свести народа.

Представљао се као „убоги учитељ скадарски“. Одлазио је годинама, сваког викенда у Скадар, да предаје нашој деци српски језик. Одважно је носио и своје родитељске, никада зацељене, ране.

Светозар Ћираковић (Фото: ИН4С)

Својим крстом је сведочио да још има оне Црне Горе која нас је чинила поносним и којом смо се дичили и која данас очито васкрсава.

Волио је да се присети нашег заједничког боравка у Скадру. На тврђави Гојковице младе, данас преименоване у Розафу, снимао сам га док говори

„Зидање Скадра“, очи му засузише на Тарабошу великој гробници црногорских јунака у Балканском рату.

„Имао сам од злата јабуку па ми ноћас паде у Бојану не могу је никад прежалити“, говорио је са сузама стихове познате песме рањени професор кријући бол за својом рано преминулом децом.

Отишао је професор достојанства и принципа – академик доследности до краја веран етичким, професионалним и људским нормама, жртвујући егзистенцију да би сачувао достојанство. Бирао је између образа и задњице. Наши преци, нису имали дилему, сада је то реткост и ти си пример, да има наде за спас и мрве образа у Црној Гори, професоре мој честити.

Отишао је мој пријатељ Ћиро у освит слободе која се као сунце иза тамних облака полако помаља над Црном Гором.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Миша Вујовића)



Категорије:Вести над вестима

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s