Милош Милојевић: „Бечко буре барута“

Приказ књиге John Zametica, Folly and Malice. The Habsburg Empire, the Balkans and the Start of World War One, Shepard – Wolwyn LTD, London 2017.

Насловна страна књиге Џона Заметице „Лудост и злоба“ (Извор: Политика)

Уколико, упознати са основном литературом о историји међународних односа, покушамо да мисаоним огледом уклонимо Сарајевски атентат са хоризонта збивања, можемо да дођемо до закључка како би приповест о аустроугарској балканској политици, и посебно њеној српској политици 1914. Године, постала потпуно неразумљива. Инцидент у средишту недавно анектираних провинција Двојне монархије, познат као Сарајевски атентат, заузима фокално место не само у сагледавању српско-аустроугарских односа већ и у разумевању генезе оне конфигурације у ширим, европским односима, која је учинила могућим избијање Првог светског рата.

У својој књизи Folly and Malice. The Habsburg Empire, the Balkans and the Start of World War One [Лудост и злоба. Хабзбуршка монархија, Балкан и почетак Првог светског рата] Џон (Јован) Заметица је покушао нешто слично. Историчареви посматрачки инструменти су удаљени од доминантног Сарајевског атентата и истраживачки атрактивне Јулске кризе. Читаоцу је предочена једна сложенија, дуготрајнија слика неколико аспеката аустроугарске политике – српске, јужнословенске (према Јужним Словенима у самој Аустро-Угарској), и балканске која је добила изузетно важно место у целокупној политици Аустро-Угарске као велике силе пред Први светски рат.

Ако је Заметичина аргументација уверљива у истинољубивој приповести о аустроугарско-српским односима, Сарајевском атентату би требало посветити сразмерно мало пажње. Слично место овом догађају припада, ако уважимо Заметичине закључке, и у генези аустроугарске ратне политике. Мора се нагласити да Заметица овим истраживачким резултатима не занемарује Сарајевски атентат и читав онај сплет околности које су до њега довеле.

Он га само реконтекстуализује и смешта га превасходно у оквире унутрашњег аустроугарског политичког развоја – од југословенског идејног опредељења кружока из кога су потекли атентатори а који сагледава као феномен у јужнословенском омладинском покрету у Аустро-Угарској, преко самог студентског покрета изниклог у додирним тачкама између загребачке универзитетске омладине са босанско-херцеговачким колегама и, на крају, унутрашњих, бирократских и политичких борби, које су условиле оне организационе и безбедносне околности због којих је атентат постао уопште остварљив.

Владимир Дедијер, Сарајево 1914 (Извор: Nikolasavicdesign.com)

Сагледавањем само ових далекосежних закључака Заметичине књиге може се увидети да је реч о дубински ревизионистичком делу, делу које не преиспитује свађалачки неке појединачне наводе већ одбацује читаву једну историографску традицију, саткану од дубоко уврежених и готово подразумеваних ставова, у тумачењима важних питања европске историје. Заметица у многим својим гледиштима није усамљен, али је у свеобухватности њихових излагања, можда још од знаменитог дела Сарајево 1914. Владимира Дедијера, без премца.

Каква је књига којом Заметица настоји да постигне оваква замашна интерпретативна померања? Пре свега, реч је о веома обимној студији – основни текст рада запрема готово 650 страница, критички апарат смештен на крају књиге обухвата додатних седамдесетак страница а коришћени извори, периодика, мемоарска дела и историографска литература набројани су на двадесет осам страна. Књига је и тематски изузетно разноврсна: осамнаест поглавља (поред којих су још уводни део, Пролог и Закључци) обрађују теме политичког устројства Аустро-Угарске и последица унутрашњег устројства на практичну државничку делатност, политички портрет престолонаследника Франца Фердинанда, места Босне и Херцеговине у аустроугарској политици од успостављања окупационог режима 1878. године до Јулске кризе, спољнополитичко опредељење Краљевине Србије крајем 19. и почетком 20. века, аустроугарско-српски антагонизам, јужнословенски национализам у Аустро-Угарској и, наравно, Сарајевски атентат. Поглавља посвећена Сарајевском атентату (посебно петнаесто поглавље ‘Assasins’ Avenue: Sarajevo 28 June 1914) предочавају изузетно минуциозно истраживање и фактографску реконструкцију дешавања на „Сарајевски Видовдан” којима нема равних у постојећој литератури (можда не би било згорег да се ова реконструкција објави као посебна публикација?).

Тематски разноврсна и донекле разуђена, књига је по начину излагања прилично концентрисана. У различитим појединачним инстанцама, Заметица успева да средишњу тезу поглавља или потпоглавља смести на средишње место, па читалац није у опасности да се изгуби у понекад исувише опширној аргументацији. Осим тога, иако су теме разнородне, књига се у целости може сместити у домен политичке и дипломатске историје. У њој се разматрају одлуке, намере, наслућивања, стрепње и потанко се реконструише мисаони свет кључних политичких делатника. Излагање материје може се сагледати на три различита нивоа. Први је приповест о политичким темама, које због изразите тематске разуђености није изведено пуким хронолошким поступком, већ комбиновањем тематског и хронолошког приступа, други су мале тематске студије уклопљене у шира поглавља где се детаљно и пажљиво испитују поједина питања. Трећи ниво излагања су полемички пунктови и контрапунктови, одељци у којима је концентрисано претресање различите литературе.

„Шта је убило Монархију био је рат… и политичке одлуке које су до њега довеле. Зашто компликовати очигледно?”, цитира Заметица на почетку књиге Јоакима Ремака (Remak, 1920-2001), немачко-америчког историчара, стручњака за модерну европску историју. Објашњење природе те политике и на који начин је она водила нечему што се разбуктало у Први светски рат – што је још једна далекосежна теза коју Заметица настоји да поткрепи – представља стожерну нит целокупне књиге.

Аустријски надвојвода Франц Фердинанд (Извор: Дојче веле)

У опсежном поглављу које разматра унутрашње устројство Аустро-Угарске истиче се да је важан чинилац који је одредио политичка гледишта многих водећих личности монархије – укључујући и престолонаследника Франца Фердинанда – потицао од онога што су сагледавали као претерана ограничења која је политици хабзбуршке куће наметнула Нагодба из 1867. године. Посебно снажан утицај имала је криза настала победом националистичког крила Либералне странке у Мађарској – 1905. опозиција предвођена Ференцом Кошутом однела је победу; Оперативни штаб је убрзо имао разрађен план војног обрачуна са Мађарском; почетком 1906. распуштен је мађарски парламент и Франц Јозеф поставио је на чело мађарске генерала Гезу Фехерварија. Милитантан обрачун са оним што је видео као „мађарски проблем”, према Заметици, била је једина константа у идејним опредељењима Франца Фердинанда.

У два одељка посвећена Францу Фердинанду детаљно се образлаже надвојводин политички лик. Заметица разјашњава природу надвојводиних тобоже реформаторских настојања, његову ратоборност и рад његове војне канцеларије чији је утицај временом растао иако је почела као тело слабо дефинисаних надлежности на периферији војне бирократије. Рад ове установе, који Заметица детаљно реконструише, упечатљиво илуструје борбу за моћ у управљачкој елити бирократске империје.

Према Заметици, поједини иступи Франца Фердинанда против спољнополитичких авантура нису били подстакнути његовом начелном мирољубивошћу на којој се у литератури често инсистира, већ уверењем да је Монархија исувише оптерећена унутрашњим слабостима да би се посветила неком опсежнијем (и ризичнијем) спољнополитичком програму. Слично је било и са његовим „реформским” идејама – које су најчешће биле изразито реакционарне централистичке замисли. Заметица образлаже да су све имале антидуалистичку и последично антимађарску основу. Да је неки од тих програма спроведен, држава би постала „централизовано поље за испољавање династичке моћи”, бележи Заметица.

Заметица је детаљно приказао политику Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини, почев од окупације 1878. године до 1914. године. Описао је покушај спровођења преображаја босанско-херцеговачког друштва како би се оно саобразило визији империјалног чиновника Бењамина Калаја, затим умеренију, прагматично вођену политику његовог наследника Стефана Буријана, а затим и Анексију и успостављање конституционализма у покрајинама. Према Заметичином суду разилажење старије политичке генерације, која је махом била пацификована, и млађих нараштаја у Босни и Херцеговини, било је важна претпоставка за радикализацију једног дела омладинског покрета, укључујући превасходно оно што је касније постала Млада Босна. Но, Заметица објашњава да конституционализам подарен Босни и Херцеговини није давао готово никакве прерогативе власти локалном Сабору. Он цитира Роберта Кана, истакнутог стручњака за историју Хабзбуршке монархије, који је поредио устав Босне и Херцеговине са повељама Моравској (1906) и Буковини (1910), али је закључио да је и у односу на ове уставне документе он био инфериоран када су посреди законодавна овлашћења. Међутим, чак и овако сведена уставност учинила је Босну и Херцеговину уобичајеним хабзбуршким провинцијама, са честим кризама чија се енергија утапала у замршености бирократске свакодневнице.

Карикатура Анексионе кризе (Извор: Википедија)

Како су онда ове две покрајине постале извориште сукоба између Аустро-Угарске и Краљевине Србије? Заметичин одговор на ово важно питање може се сажети у једну реч: нису. Он негира средишњу претпоставку о значају двају покрајина у генези аустроугарско-српског антагонизма – ако се изузме краткотрајна Анексиона криза, Босна и Херцеговина су имале периферно место у српско-аустроугарским односима.

У свом испитивању српско-аустроугарских односа, Заметица детаљно прати њихов развој од последњих деценија 19. века до објаве рата 1914. године. Његово детаљно излагање чини драгоцену услугу англофоним историчарима, који углавном не познају српски језик, и слабије су упознати са резултатима српске историографије о овим питањима (недаван превод опсежне студије Владимира Ћоровића о аустроугарско-српским односима можда ће у извесној мери да помогне премошћење овог јаза).

Заметица доводи у питање, ослањајући се на обимну литературу о српској дипломатској и политичкој историји, да је преврат из 1903. имао велику улогу у промени српске спољнополитичке оријентације, односно да је тада изведен тобожњи русофилски заокрет који је одлучујуће допринео антагонизму између Србије и Аустро-Угарске. Заметица истиче да је трзавица било и раније и да су се оне јављале када је Србија покушавала, иако веома ограничено, да се спољнотрговински еманципује од северног суседа – 1890. први пут је обустављен извоз свиња из Србије а забрана је понављана у више наврата (1895-96, 1897-98, 1901. и 1902). Увозне забране постале су modus operandi аустроугарске трговинске политике, па Заметица наводи да би се читав овај период, који се протеже све до Царинског рата, могао означити као „Дуги свињски рат” (у енглеско-језичној историографији Царински рат је познат као „Свињски рат”).

На сложену предисторију међусобних односа до 1903. надовезали су се проблеми међународне политике после те године. Наиме, према споразуму из Мицгера требале су да се реформишу европске области Османског царства. Заметица наводи да је у српским политичким круговима постао раширен став како Аустро-Угарска угрожава српске позиције у Старој Србији. Извесна огорченост постојала је у исто време и према Русији пошто је реформски пакет утаначен без консултација са заинтересованим балканским државама али се убрзо увидело да Аустро-Угарска има већу улогу у балканским пословима. Оно што је ипак био одређујући моменат односа између две државе, истакао је Заметица, јесте дуги царински рат који је почео у јануару 1906. године.

Заметица објашњава да без обзира ко је био на челу аустроугарске дипломатије, било која од тих личности била је посвећеник аустроугарског статуса велике силе што је подразумевало, пре свега, осигурање премоћи на Балкану. Он тако објашњава да, иако је Алојз фон Ерентал у трговинским преговорима са Србијом у први мах наступао у доброј вери, његов програм балканске политике подразумевао је доминацију над западним делом полуострва па чак и свођење постојећих држава на ниво протектората. Еренталови политички и економски пројекти (неколико замисли о градњи железница на Балкану) наводили су Србију да се окреће ка Русији како би се заштитила од „германског продора на Исток”. Заметица истиче да током 1907. и већег дела 1908. Босна и Херцеговина не играју никакву улогу у српској спољној политици и да никаква „великосрпска пропаганда” није могла да послужи као оправдање за анексију, пошто такве пропаганде није ни било.

Аустроугарска пропагандна илустрација „Србија мора да умре!“

Заметица заступа мишљење да је Анексиона криза била не само значајна прекретница у снажењу омразе аустроугарских политичких кругова према Србији и спремности да се прибегне чак и ратном расплету, већ да је она јачала уверење како се једно спољно питање (сукоб са Србијом) може искористити као средство за вођење унутрашње политике – била би то „ревитализација код куће кроз војни успех на страни”. Заметица детаљно описује процес одлучивања у Аустро-Угарском врху (одељци о саветовањима владајућих кругова веома су садржајни) и како је у овим круговима преовладала ратоборност. „Афера Прохаска”, медијска паника у вези са тобожњим страдањем аустроугарског конзула у Призрену после ослобођења 1912, показала је вољност водећих кругова Монархије да кроз „оргију антисрпске хистерије” кокетирају са ескалацијом непријатељства.

Но, проратно расположење није било подстакнуто једино потребом да се компензују унутрашње напетости. Аустроугарска балканска политика, како је у књизи објаснио Заметица, доживљавала је тешке ударе и нашла се у ћорсокаку 1914. године. Уверење да се снажним ударом на Србију може разрешити више проблема, могло је да делује прилично разборито у владајућим круговима у Бечу и Будимпешти. Заметица је закључио, на основу скрупулозног истраживања дипломатских докумената насталих током кризе у односима са Србијом у јесен 1913. године, да се може тврдити како је Сарајевски атентат само потврдио раније присутна противсрпска предубеђења. Рат је у јесен 1913. избегнут српским узмицањем, прихватањем аустроугарског ултиматума и дипломатском победом Двојне монархије. Он запажа да структурно та криза неодољиво подсећа на Јулску кризу – за своју балканску политику Аустро-Угарска је обезбедила немачку подршку, превасходан циљ било је обуздавање Србије, за агресиван наступ је постојала подршка готово комплетног врха Монархије и на крају, Аустро-Угарска није, изузев Немачке, консултовала о својим потезима друге велике силе.

Кључна разлика између две кризе било је што се у јулу 1914. аустроугарски врх више није задовољавао дипломатском победом. Заметица истиче да у билатералним односима две државе практично није било трзавица између јесени 1913. и краја јуна 1914. године. До нове кризе довело је деловање покрета који је био подстакнут унутрашњим аустроугарским приликама. Заметица подробно образлаже југословенско опредељење младобосанског покрета. У истраживању младобосанског покрета, планирања и извођења Сарајевског атентата, Заметица је дошао до низа драгоцених увида које је тешко укратко приказати. Та поглавља књиге (посвећена младобосанском покрету, Гаврилу Принципу, Оскару Поћореку и самом атентату) и ширином коришћеног изворног материјала и његовим пажљивим испитивањем, представљају можда један од највреднијих радова о Сарајевском атентату у досадашњој литератури. Заметица нуди и неке провокативне тезе, нпр. да је Драгутин Димитријевић Апис по свој прилици подстакао Јована М. Јовановића, тадашњег српског посланика у Бечу да упозори аустроугарске званичнике да се припрема некакав напад у Сарајеву. „Такав је био атентат у Сарајеву 28. јуна 1914. – аматерски у планирању, хазардерски у извођењу и случајан по свом исходу”, закључио је Заметица своје излагање о овом догађају.

Германска пропагандна разгледница „Баш сам закачио фину вашку у крзну!“ Нико – Вашка (алузија на руског цара Николаја)

Драгоцено је и Заметичино разматрање састанка у Конопишту јуна 1914. између Франца Фердинанда и немачког цара Вилхелма. Заметица сматра да је овај сусрет био далеко садржајнији него што се сугерише у новијој литератури о почетку Првог светског рата. Он указује да оно што се не спомиње у званичној немачкој грађи о овом сусрету (руски уплив на Балкану, уједињење Србије и Црне Горе), и то што се Русија спомиње у само једној реченици, сугерише да је дошло до накнадних интервенција на документима. Наиме, у једној реченици у којој се спомиње Русија, Франц Фердинанд каже да нема места страховању од ове силе – Заметица поставља питање да ли се то страховање односи на евентуалну руску интервенцију уколико дође до рата на Балкану? [стр. 427-428]

Заметица је указао и да је половином 1914. године дошло до важне промене у немачкој политици – она је усвојила претпоставке аустроугарске балканске политике. Састанак у Конопишту био је можда једна етапа на овом путу. Заметица тумачи Мачеков меморандум као документ који је сагласје Франца Фердинанда и Вилхелма II требало да прошири и на водеће немачке државнике, канцелара Теобалда фон Бетман Холвега и министра спољних послова Готлиба фон Јагова. Заметица се послужио увидом историчара Паула Шредера да закључи расправу о овом документу и уопште о развоју аустроугарске балканске политике пред Сарајевски атентат – „иако експлицитно не спомиње прибегавање насиљу утабана је стаза ка [насиљу] и оно се логичком нужношћу наметало. Да се [Сарајевски] атентат није догодио, аустро-немачка офанзива [према Румунији] била би опробана и њен неуспех би брзо принудио Централне силе да траже упориште за превентивни рат који им је атентат пружио”. [стр. 450]

У разјашњењу Јулске кризе, Заметица се концентрише на политику две државе – Аустро-Угарске и Србије. Завршна три поглавља посвећена овим питањима, такође су веома садржајна и показују како посвећеност детаљу може да дâ вредне увиде у дипломатској историји (иако понекад може да буде напорно за читаоца). Наиме, он закључује да је одлука о рату донета врло рано, свега неколико дана по атентату – „било је потребно свега четрдесет осам часова да малобројна елита доносилаца политичких одлука преломи да се иде у рат против Србије” [стр. 540]. Водеће личности Балхаусплаца биле су заговорници рата. Био је то круг млађих дипломата, углавном Еренталових ученика и поштовалаца његове спољне политике, који су министра спољних послова Бертхолда усмеравали ка рату са Србијом. Они су образовали „фронду дипломатских кадета” који су „дочекали са добродошлицом рат или су га чак намерно провоцирали”, како је то закључио британски историчар Џон Лезли (Leslie). [стр. 544]

Процес доношења одлуке и у Бечу и у Београду заслужује читаочеву пажњу. Приказ Јулске кризе је неизбежно сведен на питања о доношењу одлука које су водиле ка ратном расплету. Заметичина књига је богата драгоценим увидима. Књига има и извесних мањкавости. Она је често наглашено полемичка, са бројним указивањима на литературу у основном тексту која отежавају читање. Осим тога, неки одељци су несразмерно опширни у односу на основну поставку књиге – нпр. поглавље које заговара тезу да 1903. није представљала значајну прекретницу у српској спољној политици садржи веома опширан приказ и преврата и свих повезаних активности које су се, верујемо, могле изоставити.

Без обзира на то, верујемо да је овом књигом Заметица дао један богато аргументован приказ аустроугарске политике. Без обзира да ли се читалац сагласи са његовим основним тезама, појединачни увиди и аргументи, као и опсежно претресање релевантне литературе, задржавају своју вредност.

Можемо да се надамо да ће ова књига покренути расправе које ће доминантну и, рекли бисмо, пренаглашену полемичност литературе о почетку Првог светског рата, насталу поводом његове стогодишњице, превести у мирније воде дипломатске и политичке историје почетка 20. века.



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s