Јелена Ковачевић: Радујмо се!

Ми смо стене. Ми смо камење тврдо Христом изидано. / Нека страдамо. Док страдамо ми се рађамо, /
јер смо са Господом и Господ је уз нас

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Затресао си земљу и безбожнике на нас послао.
Ударају, Боже. Нека.
Нека ударе још јаче. Од тебе све је.
Ти нас испитујеш. Ти нас на крст зовеш.
Идемо, Боже!
Завикаћемо јаче.
Реч ће наша силу изнети, пробиће камење и стене.
О крстове на црквама нашим реч наша удариће
на небо да се успење
и небо наша молитва пробиће.
Ми смо стене. Ми смо камење тврдо Христом изидано.
Нека страдамо. Док страдамо ми се рађамо,
јер смо са Господом и Господ је уз нас.
Радост је наша велика!



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

1 reply

  1. Ne volim poeziju, ne volim reci, volim pukotine izmedju reci i recenica i kada pisem pravim pukotine, a u poeziji pukotina nema, svaka rec je puna i cela, samosmislena i celozvucna, treba je izdrzati i odrzati, a to je teret koji malo ko moze da iznese na papir.

    „Neka udare sto jace! Od Tebe sve je.“

Оставите коментар