Никола Варагић: Духовна заједница и осећање дужности

Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

Епископи СПЦ и даље воде међусобне полемике (овог пута због одлуке Синода да додели орден председнику Србије). Синод Грчке православне цркве признао је аутокефалију тзв. Украјинске православне цркве. СПЦ шаље делегацију, нижег ранга, на прославу у Никеји, јер Цариградска патријаршија третира СПЦ као кћерка, а не као сестринску цркву. СПЦ је 800 година аутокефалности обележила испод нивоа за такав јубилеј. Зато стварање нове политичке теорије или прве православно-словенске идеологије (са основом у православној вери и правној свести, пошто су то, према мом мишљењу, услови за опстанак српског и осталих православних и словенских народа), као и стварање савеза православних држава, сада делује као немогућа мисија или утопија.

Стварање патриотског блока у Србији није могуће, ако дође до раскола у СПЦ. Не могу се градити односи са осталим помесним црквама, ако је у СПЦ раскол (или анархија). Исто је стање и у осталим сестринским црквама. Стварање православног савеза није могуће, ако дође до раскола у Православној Цркви, пошто ће раскол произвести лоше односе између православних народа и држава. На пример, све су гори односи између Русије и Грчке. А Украјина је пример и како се народ дели због подела у Цркви, и како политичке поделе у народу неутралише саборност у Цркви, јер је већина православаца остала у Украјинској православној цркви Московске патријаршије, а већина помесних цркава је уз руску цркву.

Грчка црква је мајка црква словенских православних цркава. Срби и Руси су под утицајем из Цариграда стварали своје цркве, државе и културу. Цариградска патријаршија је била прва међу једнакима. Али, сада покуша да се постави изнад свих осталих цркава. Са друге стране, чини се да руска црква жели да она буде прва међу једнакима.

Извор: Православие.ру

То што је Русија највећа православна сила, не значи и да Московска патријаршија треба да буде главна. Руси су некад сањали да ослободе Цариград, али, не да би га вратили Грцима, који у Малој Азији живе више од 2.000 година, него да тај град припоје Русији. То што је Цариградска патријаршија прва међу једнакима, не значи да цариградски патријарх може да се понаша попут папе, или, да има право да управља свим словенским црквама и да их третира – не као сестринске – него као еклисиолошки неодрасле кћерке цркве. После 1.000 година српске цркве, бесмислене су такве фанариотске тежње, и опасне по православље. Исто важи за руску и остале цркве, сада су то старе хришћанске цркве и народи. То морају да схвате Грци који воде Цариградску патријаршију. То што је нека црква млађа од грчке, или, то што нека црква има мање верника, или новца, од руске цркве – ништа не значи у православљу, и то није разлог да се неко уздиже изнад осталих. То је као када би човек из богате ктиторске или угледне свештеничке породице желео да се замонаши, и тражио да има привилегије у манастиру, или да постане игуман преко реда, само зато што је донео доста новца манастиру, или зато што му је прадеда био славан. Искусни духовник би га одмах послао да пере судове и после да љушти кромпир.

Сукоби између православних цркава су и еклисиолошке и политичке природе. На пример, у Украјини се руска и грчка црква сукобљавају због старих, чисто црквених питања, али, и зато што су дозволиле да се политика умеша у њихов однос. Ту се, дакле, ради и о сукобу између Русије и НАТО пакта. У случају Украјине, то се посебно односи на грчку цркву и на цариградску патријаршију, где су се поклопили интереси фанариота и империјалиста са Запада (фанариоти служе глобалистима, као што су некад служили турским султанима).

Михајловски сабор, саборна црква УПЦ (Фото: Спутњик)

Што се тиче руско-грчких односа, ту постоји и фактор – Турска. Некада су и Грци и Руси ратовали против Турака, али, то се променило у 20. веку. Грчка и Турска су ушле у НАТО пакт. Међутим, односи између Грчке и Турске остали су лоши, не само због Кипра. СССР се распао, а Русију сада гради све боље односе са Турском, у којој постоје политичке снаге које желе да изведу Турску из НАТО пакта. Како би се то одразило на односе са Грчком? Како сада ствари стоје, уз Грчку би биле САД и већина НАТО држава. Уз Грчку треба да буду све православне државе, а не само Русија, као што све оне треба да буду уз Србију, због Косова и Метохије, и уз Јерменију, због Нагорно-Карабаха, али да се проблеми реше без рата (да покушамо да живимо у миру са исламским државама које се граниче са нашом цивилизацијом). Добро је што су све бољи односи Турске, Ирана и Азербејџана са Русијом и Србијом. Међутим, приоритет, у грчко-турским односима, мора да буде помоћ братској Грчкој (ако ипак дође до сукоба између њих, или, ако из Турске и Сирије крене још више избеглица ка Грчкој). И Грчка треба увек да буде уз православне Словене. Било је падова и издаја од стране и Грка, и Руса, и Срба… али наши народи су то превазишли, па се надам (и молим) да ће превазићи и садашње издаје и падове.

На Балкану, због Македоније, вековима се споре Срби, Грци и Бугари. Македонци су се удаљили од Србије, кренули својим путем, али су прво на захтев Грчке морали да промене назив државе, а Бугарска сада захтева промене у називу језика и уџбеницима из историје. Пре тога, Албанцима су испунили скоро све захтеве. На путу ка ЕУ и НАТО, руши се све што су Македонци градили од настанка државе 1990. године. Словенска Македонија може да опстане једино ако се окрене Србији. (Наравно, ка бољој Србији од ове сада и Србији која зна шта хоће.) За Србе, Македонија је, на неки начин, оно што је Украјина за Русе. Пошто су јаки украјински и македонски национализми, Украјина и Македонија могу да остану независне државе, али да Украјинска православна црква остане под јурисдикцијом Московске патријаршије, а Македонска православна црква или Охридска архиепископија, под јурисдикцијом Пећке патријаршије. И Црна Гора је независна држава, а Митрополија црногорско-приморска је српска. Македонци и Црногорци требало би да одлучују као слободни људи. Ако Македонци одлуче да се уједине са Србима, без притиска Срба, то одговара Грцима, а Бугари не могу да се љуте на Србе због одлуке Македонаца.

У Црној Гори нема потребе да се ствара Црногорска православна црква. И генерално, да ли је време да се промисли, где православни свет води начело да сваки народ, који има и своју државу, мора да има своју цркву и да свака црква буде национална. Црква је духовна заједница, а не национална институција. Због етнофилетизма имамо сукобе унутар Цркве. А тако не би смело да буде, ако смо део исте духовне заједнице, и ако је Црква једна, и ако постоји разлика између државе и духовне заједнице, између народа Божјег и нације.

Фото: Митрополија црногорско-приморска

Зар немамо превише спољашњих непријатеља, да бисмо сада снаге трошили на међусобне сукобе? Око Цркве се сабира народ. Без народа нема државе, без Цркве нема народа. Али, без народа, нема ни Цркве. Зато је важна саборност унутар сваке помесне цркве и између свих православних цркава. Аутошовинизам и јерес екуменизма су опасни, колико и јерес етнофилетизма. То што раде националисти и клирици Православне Цркве којима је стало до земаљске славе, одговара империјалистима са Запада који покушавају да окупирају или разбију државе православно-словенске цивилизације и контролишу процес глобализације.

Већина људи који сада воде православне цркве, није дорасла изазовима. Будућност српске цркве зависи од тога да ли ће следећи патријарх бити духовно и карактерно слаб или јак човек. Будућност Православне Цркве зависи од тога колико ће цркава следити Фанар. Ако остане усамљена, излазак Цариградске патријаршије из Православне Цркве неће бити тако озбиљан ударац за православље, јер сам сигуран да ће већина православних Грка остати наша браћа у Христу. Рано је да се каже да су Грци пали, а можда чак и да је Васељенска патријаршија пала. Грци су имали моћно царство и помогли су Словенима да познају Христа, на свом језику и писму; сада су Словени, на челу са моћном Русијом, много јачи од Грка, и можда је време да православни Словени сада помогну Грцима да сачувају своју веру и цркву. Будућност Православне Цркве сада зависи од саборности православних словенских цркава, и колико ова генерација клирика има осећање дужности и историјску свест. „Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници“. Када „нема историјске свести… нема ни Цркве“ (Жарко Видовић). Припадамо истој духовној заједници, истој Цркви – Црква је једна.

Искрени верници и патриоте, не смеју да буду песимисти (да дозволе да размишљају исто као и  аутошовинисти), што се тиче будућности државе, народа и Цркве. Искрени верници и патриоте, не смеју да буду ни пасивни и реактивни, јер су глобалисти веома активни. Чекају нас нова искушења и нови удари на православље и Цркву, биће још издаја, али, ми нећемо да очајавамо, јер своје умове, попут Св. Силуана Атонског, држимо у аду, и имамо веру, љубав и наду.

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. Ти си пријатељу свео суштину и мисију Цркве на очување народности, словенофилство, гркофилство и улогу цркава у геостратешким догађањима. Изопштио си из Цркве све друге народе. Постојање Цркве у другим народима је ирелевантно до непотојања. И што је још најчудније – унутар Цркве, која је недељива, предлажеш идеолошко – блоковски систем.
    Црква је кроз историју продужено Тело и Крв Христова. Црква је она мистична крв која даје живот свему свету. Изопшити друге народе је … А то значи да ће нас управо ти многи изопштени постидети. Лако може бити да су се Словени, нарочито Руси и неки Грци, разболели од бољке старозаветних Јевреја – ми и нико више. Али сам убеђен да ће ти нико други народи, торжествено дођи на Гозбу Христову, зарад спасења тих народа. И да би се неки други народи макар постидели свој јеврејства.

    Свиђа ми се

  2. @Марио Токовић

    Ако напишем да треба стварати савез између свих православних народа, да не смемо да дозволимо да дође до раскола у Цркви, да је Црква једна, да треба да помажемо и Јермене, ако ту рачунам и Румуне и остале, који нису ни Грци ни Словени, да не смемо да дозволимо да дође до подела између Словена и Грка, да је јерес етнофилетизма опасна, онда вама, изгледа, смета што сам и за екуменизам написао да је јерес. Изгледа да сам требао да поменем и оне који нису православни.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s