Поводом добијања награде „Данко Поповић“ за 2018. доносимо одломак „Господине мој“ из збирке прича „Венац за Оца“ Весне Капор

Одлуком стручног жирија, добитник књижевне награде „Данко Поповић“ за 2018. годину је Весна Капор, за књигу приповедака „Венац за Оца“.

Награда ће бити свечано додељена 30. августа у 19 часова, на Малој сцени у Парку Буковичке бање.

У најужем избору за награду били су и романи „Велики јуриш“ Слободана Владушића (Лагуна, Београд) и „Узалудна лепота“ Ранка Крстајића (Српска књижевна задруга, Београд), као и књиге приповедака „Архивар“ Драгише Калезића (КУД Диоген, Београд) и „Ab ovo“ Милана Мицића (РТС издаваштво, Београд).

„Венац за Oца“ Весне Капор припада оној врсти савремених приповедачких књига које се својим литерарним особинама укључују у богату традицију новије српске лирске прозе. Њене приче са савременим темама и изразитим стилским гласом, засноване на појединачним животним путевима књижевних ликова, истовремено додирују саме егзистенцијалне и историјске основе актуелног живота српског националног простора. Слика стварности њених књижевних протагониста, остваривана без патетике и тенденциозности, подједнако произилази из аутобиографских успомена, добро изабраних послератних и избегличких тема деведесетих година и имагинативних наративних опсервација. Приче ове књиге динамичне нарације доживљавају се као живописни исечци постратовске атмосфере пуне трагичних судбина и нужне резигнације пред неминовношћу трајања.

Весна Капор: Господине мој

Милораду Екмечићу

Прича ми се наместила.

Гадно. Као со на рану. Као крузер на видик суженог заливског предела. Обуците беле кошуље. Време је.

„Комшије, извините, имате ли какав повећи нож? Оштар“, чујем своју жену.

„Ево два. Један рецкав, један обичан, па који вам паше.“

„Одмах враћам, само да средимо лубеницу.“

„Ма не журите. Тренутно нам не требају.“

У часу док сечиво утопљено у дршку јарке боје прелази из руке у руку, отвара се немушти зјап у разговору. Нелагода, боде, одједном и комшију и моју жену. Ножеве додирују тек толико да не испадну из руку. Гледају се празно и натегнуто. Као да су упали у јаму бeздању.

„Јесте ли је приклали?“, пита доцније комшија, док размењујемо поздраве. „Немам појма“, велим.

Црвено срце лубенице мирише у морском поткровљу. Сочно. Меко. Јуче узбрано негде у Чачку.

„Овакво је срце наше Србије. Топло. Слатко. Податно. И раскомадано.“ Моја вољена жена, има арсенал сентиментално-моралистичких метафора и док их дели са мном, њена радост расте као цвет.

Море је раскошно, море је смирујуће, море је утешно. Море је немушто. И баш га брига ко стоји на малој понти испод које мрежасто развлачи сунчеве зраке. Као саће.

На малу понту, израна иза разнобојно офарбаних дрвених вратница излећу купачи. Купачи, по цео дан истресају слане капљице са својих тела.

Семир, наш комшија, и ја убацујемо опушке у импровизовану пепељару, пластичну чашу са поклопцем, напуњену водом. Мрешка се сунце на нашим раменима.

Рускиња до нас питала је јуче, моју жену, да ли се разумемо, сви ти језици, каже: црногорски, српски, хрватски, босански… да ли се разумемо, горко узвраћамо? Боље него ико, одговара она. И следи цела историја о старословенском и словенским језицима. Искључујем прекидач у уху. Плоп.

Поподне; као чапље, стојимо на једној нози. Понта је препуна. Делујемо као весело друштво.

Плави белопути Татарин, који говори руски, доводи троје малих. Једно од њих, хвата ме за руку и води на купање. Смех и одобравање таласају се под облацима. Сви се разумемо.

Разговарамо у презенту, свакодневно. Са помало куртоазног футура. И бојажљивог плусквамперфекта. Толико да се не именује ништа што би потакло нелагоду.

Oдломак из књиге прича „Венац за Оца“ СКЗ, 2018.

(Блог Весне Капор)

Categories: Преносимо

Tags: Весна Капор, Данко Поповић, Милорад Екмечић, књижевност