Миша Ђурковић, Слободан Јанковић, Душан Достанић: Трибина „Конзервативна мисао“

На  трибини одржаној на Филозофском факултету у Београду говорили су сарадници Центра за конзервативне студије

Филозовски факултет у Београду (Извор: Печат)

Београд – На Филозофском факултету у Београду, 8. маја 2019. године одржана је трибина „Конзервативна мисао“. Ову традицију мишљења представили су публици филозоф и политички мислилац Миша Ђурковић,  историчар и сарадник Института за међународну политику и привреду Слободан Јанковић и политиколог и сарадник Института за политичке студије Душан Достанић. Сви излагачи су и сарадници Центра за конзервативне студије.

Миша Ђурковић

У свом излагању Миша Ђурковић се превасходно осврнуо на свој и рад Центра за конзервативне студије на промовисању и изграђивању конзервативне мисли у српској друштвеној средини. Он је подсетио да се овај рад одвија у средини која је прошла кроз четрдесет пет година формално тоталитарног, комунистичког, система, који није имао разумевања за ову мисаону традицију. Ђурковић је нагласио да је и после слома старе левичарске идеологије и данас снажна једна нова, пост-левичарска идеологија, која би се по његовом мишљењу најбоље могла означити термином „неотроцкизам“. Ова идеологија снажно се шири са Запада. Ђурковић је подсетио на речи Вацлава Клауса према коме је „један комунизам са Истока, заменио нови који је дошао за Запада“.

Ђурковић је проценио да оне вредности које заступа културни, медијски, универзитетски па и политички естаблишмент на Западу не може да се подведе под традицију социјалдемократске левице већ да у великој мери одговара оној схеми коју је Лав Троцки мапирао у свом спису Издана револуција (1936).

Он је стога оценио да конзервативна мисао и данас делује у неповољним околностима новог тоталитаризма, који је углавном дошао са Запада и који је у Србији, посебно од 2000. године, у експанзији. Ђурковић је навео да у таквим приликама недостаје оно што је истанчано познавање разних облика десне традиције.

Ђурковић је наставио да је са тим преокупацијама он отпочео истраживање конзервативне мисли негде почетком 2000–их година и да је потом, 2004. године, са групом сличномишљеника образовао Центар за конзервативне студије. Превасходна намера била је да се преведу и издају нека релевантна и важна дела конзервативне мисли која недостају српској култури – непреведено је било чак и знаменито дело Едмунда Берка, једног од утемељивача конзервативне мисли, све до 2002. године. Центар за конзервативне студије издао је до сада, у сарадњи са другим издавачким кућама, четири дела: књигу Ноела Саливена која представља један од најрелевантнијих увода у конзервативну мисао; Радника Ернста Јингера; зборник о Милану Стојадиновићу (издат 2013, конференција одржана 2011) и друго, допуњено и ћирилично издање књиге Конзервативизам и конзервативне странке самог Мише Ђурковића.

Ђурковић је подсетио да је у овој књизи дао преглед конзервативних приступа различитим питањима и историјат и преглед савремених конзервативних политичких странака, чиме је настојао да покаже разноврсност савременог конзервативног политичког мишљења и делања. Осим тога дата је једна прелогомена за прављење конзервативног канона у српској традицији од Јована Стерије Поповића и Милутина Гарашанина до данашњег времена, на чему тек треба систематски радити.

Потом је указао како је, као сарадник ИЕС-а, искористио прилику да организује гостовања неколицине истакнутих савремених представника ове традиције. Подсетио је на долазак два занимљива немачка мислиоца Марка Јонгена и Герда Кубичека. Њихова четири предавања сабрана су и објављена као посебна књига Нови немачки конзервативизам.

На крају је Ђурковић навео како он види конзервативизам данас и шта сагледава као његове главне задатке. Прво, то је питање вредности – оно о чега се ми споримо са нeистомишљеницима су пре свега вредности, истакао је Ђурковић. Један од таквих, суштинских спорова, јесте питање да ли је природна породица вредност или није – око овог спорења заговарају се различите јавне политике, законодавна решења, регулација међуљудских односа укључујући и оно што се јавно подстиче, односно сузбија. Друго питање јесте, по Ђурковићевим речима, питање поретка. „Било какав поредак је бољи него непоредак“, сажео је Ђурковић конзервативно становиште.

Анархизам је, према Ђурковићу, есхатолошко исходиште сваке леве мисли која верује да, само да се допусте услови за испољавање природне људске доброте, никакав поредак неће бити потребан. Међутим, конзервативци сматрају да човек није по природи добар, да је способан за зло и да је потребан поредак и институције које сузбијају ту врсту људске природе, закључио је своје излагање Ђурковић.

Ђурковић је додао да је циљ његовог и рада његових сарадника да понуде српској средини један широк спектар десне, конзервативне мисли. Подсетио је на знамениту трилогију пољског филозофа Лешека Колаковског Главни токови марксизма и сугерисао да се, без обзира на честе симплификације,  једна изразита разнородност ставова и приступа може пронаћи и у десној мисаоној традицији.

„Данас су највећи изазови оне ствари које се везују за питање културног рата – то је најизраженије у Сједињеним Државама где је идеолошка подела брутална“, навео је Ђурковић, „ми смо укључени у борбу око грађанског законика а ја се у последње време трудим да водим борбу око тема везаних за биоетику“. „Биоетички развој данас је највећи изазов за оно што је елементарно достојанство човека, био он хришћанин или не, и ту се сада удара на најелементарније ствари као што су достојанство људског бића“, истакао је на крају Ђурковић.

Слободан Јанковић

Слободан Јанковић говорио је о својим идејним кретањима између конзервативизма и традиционализма.

Иако, како је рекао, политиколошко или филозофско истраживање конзервативне мисли није његова ужа специјалност, ипак је током сопственог интелектуалног развитка све више размишљао о оним темама политичког мишљења које имају утицај на свакодневни живот. Временом је почео и да објављује есеје, чланке и кратке осврте о конзервативним темама. Рекао је како му је својевремено пробудила знатижељу чињеница да постоји велика разлика у броју интелектуалаца који себе сагледавају као левичаре и либерале у односу на оне који се идентификују као десничари, односно конзервативци. Јанковић је указао да је током академске и научноистраживачке каријере увидео како је оно што је леви, либерални мејнстрим далеко профитабилније за истраживаче и академске делатнике. Ту није реч само о непосредној финансијској користи него о лакшој друштвеној проходности у најширем смислу.

Јанковић је указао да се овај тренд прелива потом у културу, па у популарним књижевним и филмским делима либерали, глобалисти и левичари су жртве моћних конзервативаца, „гадних и задртих људи“, а „они су фини, добри и покушавају да измене свет на боље“. Јанковић је, међутим, оценио, како је тренд од Француске револуције па наовамо да у великом броју земаља, током дугих периода, на власти буду различите левичарске и либералне политичке снаге. „Деветнаести век био је век велике борбе  против хришћанског наслеђа и предања“, подсетио је Јанковић.

Подсетио је да је термин конзервативац први користио француски племић Шатобријан који је био поборник рестаурације после Француске револуције. Јанковић је конзервативизам одредио као, у најкраћем, настојање да се „очува и прилагоди све оно што је добро у традицији од институција, обичаја и убеђења и да се прилагоди променама које се дешавају“.

Разјаснио је да конзервативизам не значи неприхватање било какве промене, или заговарање да све традиционалне установе нужно и опстану, већ споро и постепено, еволутивно, прихватање промене. Оно није, наставио је Јанковић, карактеристика искључиво конзервативне мисли већ, донекле, и нереволуционарних левих идеологија. Оно што разликује конзервативизам од других праваца јесу, према Јанковићевим речима, циљеви. Конзервативци полазе са намером да сачувају оно што је добро у традицији, док други заговарају постепену промену традиционалних установа како би их на крају потпуно разорили. Мацинијеви Карбонари, подсетио је Јанковић, су у свом прогласу као један од циљева навели улазак у Римокатолику цркву, преузимање важних положаја како би се једног дана РКЦ претворила у тело које ради на остварењу њихових циљеви, који су били антихришћански и безбожни.

Размишљајући о томе колико себе може да одреди као конзервативца, као некога ко заговара постепену промену традиције, Јанковић је рекао да се „не препознаје у довољној мери као конзервативац, већ више као традиционалиста“.

Ако пођемо од уверења да наш идеолошки светоназор даје одговор на питање уређења свих друштвених односа, казао је Јанковић, а одвојено од Бога, „ми онда говоримо о нечему што је у суштини етика западног света“. Међутим, инсистирање да је потребно оно древно, хришћанско а у нашем случају и српско, сачувати и обогаћивати „то је већ традиција и неговање предања“.

„Зашто традиција?“, упитао се Јанковић. „Ако као хришћани прихватимо да нема ничега новог под капом небеском до доласка Исуса Христа онда ми можемо да другачије сагледавамо стварност и да видимо да у суштини проблеми које ми данас имамо имају своју праслику и у ранијем времену“. Наводећи речи мислиоца Владимира Вујића, Јанковић је истакао уверење да није ово време ново и да стога традиција, која преноси наслеђе кроз генерације, може да да важне увиде.  Традиционалистичко уверење, наставио је Јанковић, да је заједница непрекинута веза између предака, нас и потомака супротстављено је доминантном уверењу које наглашава оно сада и овде и које инсистира да се сви пориви и тежње сместа и по сваку цену морају задовољити.

На крају свог излагања Јанковић се осврнуо на онај облик традиционалистичке мисли који је у српској култури отелотворило дело Драгоша Калајића. „Да ли су Рене Генон, Ален Беноа, Јулијус Евола традиционалисти?“, питао се Јанковић. Они су, казао је Јанковић, опажали да је данашње време, време пропасти и позивали су на враћање традицији, међутим, како је истакао, њихов проблем је био тај што су сматрали „да је хришћанство ослабило човека, и да је оно самим тим одговорно за пропаст“. „Они су хтели“, објаснио је Јанковић, „ да у некој измишљеној традицији, паганској, коју историјски нису довољно добро познавали нађу одговоре за човека, да нађу одговор у једном сталном кружењу где нема слободе“. „Само у хришћанству ви имате излазак из тог круга, имате јасан линеарни пут историје“, закључио је Јанковић, „који није нужно пут [секуларно схваћеног] прогреса како кажу либерали“.

Душан Достанић

Душан Достанић је говорио о томе зашто је, по његовом виђењу, конзерватвна традиција важна и зашто је о њој потребно говорити.

Достанић је указао да је „после искуства пропасти више левих, леволибералних, односно либералних свеобухватних пројеката још потребнија реинтерпретација конзервативне мисли.“ Он верује да за ново промишљање конзервативног мисаоног наслеђа постоје најмање два разлога: један академски пошто у нашој науци а још мање у ширим круговима није недвосмислено јасно шта је уопште конзервативизам и шта чини конзервативну мисао и други, који „проистиче из потребе отпора“, пошто Србија ни више деценија од увођења вишестраначја, за разлику од других источноевропских нација, „није успела да формира праву и аутентичну конзервативну странку“.

Многи, објаснио је Достанић, понети антиконзервативним левичарским слоганима, конзервативизам своде на „прагматизам срачунат ка очувању привилегија богатих и моћних“. По његовом суду то није важило ни у 19. веку а ни касније. „Иза овог свођења конзервативизма на прагматизам стоји заправо негирање било какве конзервативне мисли јер се циља на то да је конзервативизам само изговор за циничне моћнике који немају никакву политику осим жеље да сачувају привилегије и моћ“, навео је Достанић.

Достанић је, указујући на изостанак конзервативне политике у Србији, навео како дуготрајна и мучна транзиција великим делом проистиче отуда што су је водили „бивши комунисти, како они реформисани тако и они нереформисани, револуционари и реформатори, сви једнако вољни да живот сабију у апстрактне конструкције и планове“.

Достанић сматра да је кључна тачна за разумевање откуда толико неразумевање конзервативизма у нашој средини 1945. година и насилно увођење комунизма. „Иако су у немилости комуниста били сви, од социјалиста, преко либерала, до националиста, конзервативци су се нашли у изузетно тешкој ситуацији“. „Ортодоксни марксизам је на фашизам гледао као на последњи и крајњи облик диктатуре најреакционарнијих и најимперијалистичкијих елемената финансијског капитала“, наставио је Достанић позивајући се на ноторну дефиницију Георгија Димитрова, „одатле дакле следи да је фашизам исто што и реакционарство, односно исто што и конзервативизам“. „Дакле, за марксисте је разлика између конзервативаца и фашиста била само разлика у степену“, закључио је Достанић. Пошто нису разликовали фашизам од конзервативизма, не треба да чуди што марксисти нису имали слуха за различите позиције унутар конзервативне традиције већ се њихов појмовни апарат, у најбољем случају, ограничавао на одвајање „умерене деснице“ од „екстремне деснице“.

Овај „асоцијативни низ“, наставио је Достанић, према коме су конзервативизам и десница „исто што и реакција, односно што и екстремизам и насиље, односно што и фашизам, који је онда опет једнак нацизму а који је синоним за највеће замисливо зло ни данас није изгубио на снази“.

Достанић је такође указао како су леви мислиоци конзервативизам схватали као ситуациону политику, односно као „позициону а не као идејну идеологију“. Подела на регресивне и прогресивне, тобожње носиоце напретка, код марксиста је подразумевала и снажан нормативни набој „па се она може читати као подела на зле који саботирају и спречавају напредак и оне друге, добре, напредне, просвећене, самозване креаторе боље будућности, односно секуларне месије“.

Одавде следи, појаснио је Достанић, да „тамо где су конзервативци схваћени као саботери и кочничари они се претварају у унутрашњег непријатеља кога је потребно елиминисати не само због његовог мишљења већ што пуким постојањем смета остварењу прокламованог општег добра“. „Тиме се легитимише терор“, упозорио је Достанић.

Оваквим морализовањем политичке борбе конзервативац престаје да буде противник у политичкој борби већ постаје „морално искварени, интелектуално инфериорни егоиста који није свестан своје ограничености или у другом случају бива представљен као свесни обмањивач који оно што прича ни сам не схвата озбиљно“.

„Да ли су традиција и наслеђе заиста сметња, глупост и терет, коју количину реформи човек уопште може поднети, да ли су поредак и снажне установе предуслов наше слободе, може ли опстати друштво које одбацује дисциплину и ауторитет, које су границе људског разумевања света, да ли је једнакост међу људима могућа, да ли је уопште пожељна и у ком простору, да ли се иза ње крије нешто друго – на пример жеља за грабљењем туђе имовине – да ли егалитаристичке тежње нужно завршавају у деспотији и терору су питања која се ни не постављају“ тако где је конзервативизам искључен као легитимно становиште, рекао је Достанић.

У оваквој (анти)интелектуалној атмосфери после Другог светског рата није необично што је српски конзервативизам остао занемарен и неистражен. Достанић је оценио да ни након пада комунизма код нас није дошло до рехабилитације конзервативизма. „Револуцију су, као свету реч, замениле реформе“, наставио је, „па је и у периоду транзиције код нас задржан левичарски, прогресистички начин мишљења“. Уместо „хватања копче са српским предкомунистичким и предјугословенским традицијама, […], наставило се са наглашавањем новог почетка, односно са истицањем потребе подражавања страних политичких образаца“. „Као што се некада говорило о перманентној револуцији, тако се и у транзицији почело говорити о реформама које се изгледа никад не завршавају“, подвукао је Достанић.

Достанић је рекао да су се и на Западу догодила поселдњих деценија крупна идејна померања улево. И тамо, „најкасније од седамдесетих година, десница је постала синоним за назадњаштво и насиље, а конзервативизам за антидемократију и протофашизам“. Достанић је као илустративан пример навео књигу о идеологијама професора Клауса фон Мајнеа чији се том који се бави конзервативизмом назива „теорије конзервативизма и десног екстремизма“, док том који се бави левицом не спомиње екстремизам него „социјализам, комунизам и анархизам“. „Дух времена, уз нешто изузетака, који доминира на универзитетима и у медијима, није наклоњен конзервативцима“, подвукао је Достанић. Напротив, свесно се ради на дискредитовању хришћанске традиције и неговању предрасуда против конзервативизма.

Достанић је, као вид борбе против овог тренда, позвао на повратак изворима конзервативне мисли изван леволибералних шаблона. „Такав повратак изворима и начелима показаће сву виталност, али и разноликост, десне породице“, указао је Достанић.

„Конзервативизам није никаква затворена и хомогена целина, него се у њему преламају различите струје и усмерења. Чак и када се конзервативци међусобно слажу око принципа, они могу да наглашавају различите моменте или да их примењују у различитим околностима“, подсетио је Достанић.

„Зато су конзервативци радо истицали да је живот кључни конзервативни принцип“, закључио је Достанић и подсетио на речи пруског политичара Хајнриха фон Леа који је тврдио да не постоји општи конзервативизам „те да би он био карикатура конзервативизма“.

„Ако је модерни човек запао у кризу, ако је свакодневица бесрамно беживотна (Петер Хандке), онда одговор на ту кризу, духовну испражњеност и диктатуру конзумеризма, економизам, баналност, функционализам, секуларизам, не може бити још више модерне“, рекао је Достанић, „одговор се може састојати управо у припитовљавању модерне и њој се може супротставити само нешто што јој одолева а то нешто може да проистиче само из антике, односно из хришћанства, односно из традиције европског средњовековља“.

„Конзервативизам не живи од онога што је било јуче, него од онога што вечно важи“, завршио је Достанић.

Милош Милојевић


Прочитајте још



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Посве ваљане мисли и речи уважене господе која слуте и изграђују у себи, са жељом и надом да се та унутрашња, духовна изградња “ оспољи “ у заједницу, вредности и поредак који стоји у вечности, устројене по Благовијестију Оца кроз Сина у Духу Светоме, где Црква и Глава Цркве над државом стоји и хармонију, и симфонију дарује но, само једну недоследност приметих – “ припитомљавање модерне „. Та се “ звер “ припитомити не може, она се само превладава изобличавањем њене прелестности и ђавоиманости, а онда изопштењем у заборав и непостојање… Не суштује ништа вредно, ништа вечно у питомој модерни, једнако је банална и ташта као и она дивља… Конзервативни традиционалиста никако не може бити дресер модерне… ни постмодерне… ни постпостмодерне… ни нихилизма…

    Свиђа ми се

  2. Поштујем конзервативну мисао, само ми није јасно: зашто је увек повезују са друштвеном неједнакошћу? Верујем да српски, православни и словенски дух подразумевају бригу за животне услове и достојанство и оног последњег и најслабијег – а то онда повлачи значајно смањивање социјалних разлика. Мислим да другачији модел никада неће заживети на нашем тлу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s