Зоран Чворовић: Владимир Димитријевић на удару противпородичне инквизиције

Удружење „Да се зна“ тужило је за дискриминацију Владимира Димитријевића због текста „У одбрану природне породице“, због чега је Повереник за заштиту равноправности повео поступак против њега, да би га, на крају, прогласио дискриминатором

Владимир Димитријевић (Извор: Интермагазин)

Пред нама је књига Владимира Димитријевића „Да се зна/ Повереник за заштиту равноправности против слободе мишљења и изражавања“. Она се бави настојањем идеолога политичког хомосексуализма, и њиховог покровитеља у Србији, Повереника за заштиту равноправности, да ућуткају браниоце породичних вредности и све оне који мисле другачије, и да Србији наметну, као меру и проверу, своју противпородичну идеологију. Иако је Европски суд за људска права 2016. донео пресуду којом се истиче да право на брак за хомосексуалце, лезбејке и остале „нестандардне сексуалне оријентације“ не спада у корпус темељних људских права, у Србији се ка легализацији ових „бракова“ иде корацима од седам миља, а они који другачије мисле се инквизиторски ућуткавају. У књизи су, поред случаја Владимира Димитријевића, пажљиво поменути и случајеви професора др Милана Брдара, научног саветника др Мише Ђурковића, професора др Бранислава Ристивојевића, као и писца из Херцег Новог, Николе Маловића, који се на удару идеолошких прогонитеља нашао у Црној Гори.

Године 2018, Удружење „Да се зна“ тужило је за дискриминацију Владимира Димитријевића због текста „У одбрану природне породице“, због чега је Повереник за заштиту равноправности повео поступак против овог познатог хришћанског апологете и интелектуалца, да би га, на крају, прогласио дискриминатором. Одмах после тога, Владимир Димитријевић је од удружења „Да се зна“ тужен пред Вишим судом у Београду, чиме се прогон слободе мишљења и изражавања наставио.

Тужилац се позвао на члан 21 Устава РС, на члан 2 став 1 тачка 1, члан 12 и члан 13 тачка 6 Закона о забрани дискриминације и члан 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Зоран Чворовић

Када је у питању члан 21 Устава РС треба имати у виду следеће: Члан 21 Устава РС о забрани дискриминације дефинише појам дискриминације у уставно-правном поретку Републике Србије, а припада групи уставних одредби које су судови и други органи дужни непосредно да примењују (члан 18 Устава РС). Устав Републике Србије дискриминацију дефинише као правну неједнакост, тиме што прокламује да су „пред Уставом и законом сви грађани једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације“ (чл. 21). Уколико се чињенице које су наведене као доказ да је др Владимир Димитријевић извршио акт дискриминације подведу под уставни појам дискриминације као правне неједнакости, јасно произилази др Димитријевић није могао да изврши дискриминацију. Објављивањем својих вредносних судова грађанин Димитријевић није могао другом грађанину да по основу сексуалне оријентације или породичног статуса ускрати једно од Уставом загарантованих личних и политичких права или да га због наведених личних својстава доведе у неједнак положај према другима када остварује такво право, што је према чл. 21 Устава РС неопходно да би постојала дискриминација. Јер, грађанин Димитријевић не врши јавно овлашћење, па самим тим није ни могао да дође у ситуацију да изврши дискриминацију. Уз то у јавно изнетим вредносним ставовима др Димитријевића нема ни једног противправног елемента, који би чинио биће неког кривичног дела које може да се изврши на вербални начин. Нити је позивао на насиље, нити је пропагирао ускраћивање било ког права припадницима ЛГБТ заједнице, осим оног које им већ не припада по Устава РС – право на закључење брака (чл. 62 ст. 2).

Узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације из члана 12 Закона о забрани дискриминације тужилац тумачи на начин који превазилази границе Уставом одређеног појма дискриминације. Мада је уставност самог члана 12 и целокупног Закона о забрани дискриминације упитна, у овом случају редовни суд не може да врши контролу уставности закона, јер у Србији те послове не раде редовни судови, већ посебни Уставни суд. Имајући то у виду, редовни суд би у овом и сличним случајевима морао да узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације из члана 12 Закона о забрани дискриминације тумачи у складу са чланом 18 Устава који се непосредно примењује, а према коме закон не сме да утиче на суштину Уставом и међународним уговорима и општим правилима зајемчених људских права. Јер, прешироким судским тумачењем појма узнемиравања и понижавајућег поступања ван граница Уставом дефинисаног појма дискриминације, задирало би се у суштину основних људских права гарантованих чланом 43 и 46 Устава РС, која уживају сви грађани, па и православни Србин др Владимир Димитријевић. Реч је о слободи вероисповести и слободи мисли и јавног изражавања мишљења.

Јасно је да је Димитријевић бранио хришћански морал свог народа, а пресуде Европског суда за људска права указују да не постоји јединствени појам моралности, па се појединим државама оставља да одреде садржај и мере којима се штити јавни морал (Handyside v. the United Kingdom од 07.12.1976; Müller et autres c. Suisse од 24.05.1988). Осим тога, Повереник је морао да цитира оне пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу чланицама Савета Европе не постоји јединствени европски стандард о томе шта може да повреди религиозна осећања других, па су поједине државе сходно својим верским приликама и културолошким традицијама овлашћене да самостално одреде мере заштите религиозних осећања које се потребне ради очувања јавног реда и мира (Wingrove v. the United Kingdom од 25.11.1996; Otto-Preminger-Institut v. Austria од 1994).

Тек из угла овакве праксе Европског суда за људска права постало би јасно да изузетна мера ограничења слободе мисли, вероисповести и изражавања ради очувања „морала демократског друштва“, предвиђена члановима 43 и 46 Устава РС, не би могла да буде примењена против православног публицисте др Владимира Димитријевића, који у својим текстовима изражава традиционалне верске и моралне ставове огромне већине грађана Србије православне, исламске, римокатоличке и јеврејске вероисповести. Управо супротно, драстичној мањини која пропагира идеологију политичког хомосексуализма морало би да буде ограничено право на слободу окупљања из члана 54 Устава РС, јер се на тзв. прајдовима простачким, порнографским и богохулним понашањем учесника брутално вређа јавни демократски (=већински) морал и религиозна осећања огромне већине грађана, чиме се на најдиректнији начин угрожава јавни ред и мир.

Једном речју, у овом случају се нишани на неућуталог православног Србина, др Владимирa Димитријевића, а пуца се у слободу мишљења и изражавања и слободу вероисповести сваког грађанина Републике Србије. Књига која читаоцима постаје доступна у PDF формату је ту да нас подсети да се Србија налази на путу у нови тоталитаризам, и да је последњи час да се сви ујединимо у борби за основна људска права и слободе, које колонијални господари и њихове домаће слуге покушавају да укину.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православна породица, 1. 4. 2019)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. На свету постоје две врсте земаља. Једне у којима је хомосексуализам криминализован и у таквим земљама нема силовања целог друштва педерском идеологијом и друге у којима хомосексуализам није криминализован, у којима је педерски лоби затровао све аспекте друштвеног живота или је на путу да то учини. Пошто су наши „домаћини“, „породични“ и надасве „православни“ хтели средње решење, да се педери „пусте“ али да баш не дивљају, дакле, решење које није могуће, биће оно што је могуће, тј. онако како педерски лоби хоће. Сад се жалите, кукајте и пишите студије, на Брунејима, на пример, то не морају да раде.

    „Када је српска омладина, 2010. потурила своје главе пред жандарске пендреке, јасно је послала сигнал каву Србију хоће и колико је за њу спремна да се жртвује, али српска национална „интелигенција“, оличена у незаменљивим партијским вођама и вечитим „независним интелектуалцима“, није имала намеру да артикулуше српске жеље, већ се, уредно, оградила од разбијних српских глава и понудила „окретање“ истих. Остало је историја. “

    https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/07/konkurs-za-srpskog-dzerija-adamsa/

    https://svitanjeblog.wordpress.com/2017/02/06/snaga-reci/

    Свиђа ми се

  2. Дедер да се пресавије табак, да се туже ти који су тужили Димитријевића за повреду моралности и права на верско мишљење и за шта год треба још, да се на теразијама организује пункт на коме бисмо се потписивали као сведоци оптужбе. Довољно би било пар хиљада потписа. То се мора учини хитно док је на снази нормално законодавство из ове области!
    Тужба мора да захтева јавно извињење Димитијевићу и свим верницима, надокнаду штете за понижење и увреду СПЦ и забрану рада том педерском удружењу. И тако увек и у свакој (не)прилици кад содомисти покушају да уреде државу како њима одговара. Ми немамо где да одемо, Бога ми и нећемо, и зато Србија не сме постати Содома.
    Болесници имају право на лечење, али не могу уређивати државу. Они могу да траже, али не смеју да добију. Сваки човек за кога се сумња да је оболео или је преносник неке опаке болести, без његове сагласности, бива спроведен у карантин. Педеризам је опасна болест и третман мора бити одговарајући.

    Свиђа ми се

  3. За прогон Димитријевића одговорни су Обрадовић, Ђилас и Јеремић.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s