Милош Милојевић: Макронов хепенинг и чемер на маргини – шта се све збило у Паризу?

Председник Републике Србије, заједно са оним што је представљао – Србијом и српским учешћем у савезничкој победи 1918. – био је скрајнут, занемарен посрамљен и понижен.

Фото: Н1

Збило се ту много ствари у исто време. Била је то најгоре припремљена посета српског председника некој страној земљи од свих лоше припремљених посета. Била је то једна врло француска ствар, франкоцентрична прослава идеолошки преосмишљене прошлости. Била је то, не на задњем месту, и једна руска глупост – на које смо све више навикли.

Председник Републике Србије, заједно са оним што је представљао – Србијом и српским учешћем у савезничкој победи 1918. – био је скрајнут, занемарен посрамљен и понижен. Око тога тешко да може да буде спора.

Био је заправо толико понижен да ме чуди како се домаћи, провучићеви таблоиди нису досетили да за политичку и протоколарну увреду оптуже петљање извесне господе Шерија Жиласа и Лупа Жеремија. Јел су то неке француске барабе? – „Не будите наивни, реч је о домаћем, унутрашњем непријатељу“, могао је да саопшти у пригодном скечу Д. Ј. Вучићевић, инспирисан мрачнодуховитом обртом са господином Кјубраком и Стевом Чубурцем из Јагуаровог скока.

Тога се – на чуђење јавности – нико није досетио и маргинализација председника Србије је само изазвала праведнички одијум српске јавности и уверавање са највиших места како ће француски председник бити дочекан домаћински.

Неки гласови указивали су како ни не треба да обраћамо претерану пажњу на то како други на нас гледају – ваљда у духу оне да ће се истина сама пробити тамо где већ треба? – и да смо ионако премало учинили да достојно обележимо сећање на српску борбу од пре једног века. То није истина. Учињено је доста тога – издате су неке сјајне књиге и много више солидних о Првом светском рату, организоване су и упечатљиве изложбе, јавна предавања, маршеви сећања а приређена су и нека мултимедијална издања, врло иновативна у нашој култури сећања на Први светски рат.

Приватна лица, локалци и посвећени издавачи и културни прегаоци су знали да од скромног направе, ако не величанствено, а оно сасвим пристојно. Резултат: после четири последње године Први светски рат у српској култури има барем мало запаженије место. Можда се то десило у прави и последњи час јер чак  сведоци који се сећају великих ратника одлазе.

Када је почела „издавачка грозница“ поводом почетка обележавања стогодишњице Великог рата новосадска издавачка кућа Прометеј покренула је амбициозну едицију Србија 1914–1918. Тада је објављено десет наслова едиције. Учинило ми се – а утисак су појачала и друга издавачка настојања – да ни о једном историјском догађају није толико много штампано на српском језику у врло кратком временском периоду. После четири године тај утисак је оснажен а верујем и да је тачан – ако се из статистичког поређења изостави ненадмашена и ненадмашива НОБ-овска продукција.

Кратко речено: ми се нисмо толико комеморативно огрешили о ратну стогодишњицу колико се Француска огрешила о нас и о њих – своје ратне другове. И тиме осенчила тамном сенком једну блиставу и еминентно француску ствар.

Једанаести новембар је био надасве француски тренутак. Занети својим јадима, бројевима, процентима, жртвама и голготама склони смо да се о тај увид огрешимо. Кулисе за сцену у којој је Фердинанд Фош, омалени француски маршал (има ли друкчијих?) наметнуо услове примирја пораженом немачком непријатељу постављене су гигантским вишемесечним напором савезничких, и пре свих француских снага, на Западном фронту у општој ситуацији у којој су свима „леђа била уза зид“, како је своју књигу о деветстоосамнаестој насловио британски историчар Дејвид Стивенсон. Била је то „највећа битка која је било када војевана у Западној Европи“, забележио је други Британац, историчар Џонатан Боф.

Трећи Британац, еминентни војни историчар Макс Хејстингс (углавном пише о Другом светском рату али је понешто прибележио и о Првом. Његова књига о Првом светском рату, Катастрофа 1914. је преведена на српски језик) писао је, истовремено сурово и црнохуморно како само Енглези умеју, у вези извојеване савезничке победе у Другом светском рату – неко  је једноставно морао да плати Хитлеров месарски рачун. Тада су то учинили превасходно Руси. Две и по декаде раније цех је био равномерније распоређен – Руси су поново платили највише али су међу Савезницима француски губици били ужасни. Што је важније – Француска није колабирала. Упркос стравичним губицима и напрезању друштвеног ткива до тачке пуцања она је настављала да се бори.

То је сасвим довољно, да без обзира на много тога, калемегдански споменик захвалности Француској сачува извесни смисао.

Фото: youtube.com/RT France

Обележавање стогодишњице девестоосамнаесте било је изразито франкоцентрично. Реч је о нечему што је, супротно Слободану Самарџићу, морао да буде прегнантан политичко–идеолошки догађај. Емануел Макрон, домаћин и француски председник, од свега је направио сопствени хепенинг.

Није се ту обележила само стогодишњица примирја – тренутка када су западноевропске армије могле да престану да бауљају по западноевропском калу – но специфично идеолошко читање примирја у складу са једном политичком визијом. Макроновом.

Та визија, иако нам је често крајње недопадљива, није несадржајна. „Морамо се сетити те огромне поворке бораца који су дошли из целог света јер је Француска за њих представљала вредности које су ценили”, рекао је француски председник. Док је неистинољубиво тумачио разлоге зашто су се колонијални војници борили у француским борбеним редовима Макрон је заправо истицао савремени политички кредо оног што зовемо „Западни свет“ или „либерални светски поредак“.

Један овакав хепенинг је искоришћен као добра прилика да се нешто самопоуздања удахне француској либералној политичкој класи чија улога, колико год је наша јавност склона да багателише Макрона, није безначајна. Посебно у време када је немачка старамајка Ангела Меркел занемоћала а Вашингтон пролази кроз тешку идејну конфузију.

Први хладни рат био је истовремено идеолошки и геополитички рат. Немамо разлога да верујемо да ће овај други бити различит. И док геополитика помаља своје сурово лице над сиријским и донбаским рушевинама, овакви скупови су ревије омиљених идеолошких постулата. Макрон – или они чијих је интереса он експонент у јавности – и амерички председник Доналд Трамп два су лица на политичког понуди савременог Запада.

Макрон је самосвестан свог специфичног положаја. Када је, у априлу ове године посетио Сједињене Државе, показао је да, према речима Вила Маршала, разуме „моћ великих наратива за успостављање консензуса у разноликим, либералним друштвима“. „Дубоко сам уверен да модерни политички живот мора изнова да открије смисао симболичног. Постмодернизам је био најгора ствар која је могла да задеси демократију зато што је уништио идеју уверљивог националног мита, а са тим и могућност осећаја националног једниства и сврхе“, рекао је у интервјуу за Шпигл у октобру 2017.

У том симболичном игроказу Србија није могла да рачуна на истакнутије место. Ако је чак и хомонормативна премијерка једне пронемачке српске владе прошла кроз медијског топлог зеца говорећи за медијски трабант немачке државе да ли се било какав други положај, до маргиналног, могао очекивати за Србију у симболичном поретку ствари који се конституише пред нашим очима?

Оно што нас је ипак морало изненадити – и то крајње негативно – јесте што се као маргиналац понео неко ко то ни по чему не би морао да чини. Реч је, нажалост, о руском председнику.

Фото: Twitter screenshoot

Владимир Владимирович се, на маргинама прославе, сусрео са лидером сепаратистичке косовске парадржаве Хашимом Тачијем. У српској јавности муњевито су се појавиле две оштро супротстављене школе мишљења о томе шта тај сусрет значи и шта је Путин Тачију рекао. Према првој, Путин хоће да истргује Србијом, иза српских леђа и то ни са ким другим до са Тачијем. Тврдња да нама неко тргује имплицира да нешто коштамо што, сложићете се, почива на крајње разбарушеном оптимизму. По другој, Путин се заправо жртвовао покушавајући да Тачију наметне српске интересе.

Међутим, о чему су њих двојица ћаскала потпуно је неважно. Важно је да је Путин, председник Русије, одлучио да се сусретне са лидером државе коју његова земља не признаје. За њега би, вођеног руским разумевањем међународног поретка, ова особа морала да буде или приватно лице које се ту игром случаја затекло или непостојећи ентитет са којим треба избећи сусрет. И са чисто руских позиција – невезано за поголему српску острашћеност – почињена је једна омашка, промашај илити глупост у међународној арени.

Самим тим, за позиције Срба који сматрају да се вреди и даље борити за Косово и Метохију у саставу Србије (не желим да кажем „за позиције Србије“ или „српских власти“ јер је њихова садржина крајње упитна) начињена је велика симболична штета.

Притом – што је добра страна ове приче – не верујем да је начињена већа и дугорочнија политичка штета. Путин нема шта да истргује са Тачијем што је најсигурнија заштита да ни до какве трговине неће доћи. Празњикаве садржине, овај сусрет остаје моћно пропагандно средство (приштински графити то већ потврђују) и један гаф и аљкавост у вођењу руске спољне политике.

Такви гафови и аљкавости нису реткост. На њих имуни имуни нису ни лидери других големих сила.

На пример, амерички председник Бил Клинтон обављао је, у јесен 1994. године, посредничку дипломатску операцију између Тел Авива, Дамаска и Амана. Приликом посете Дамаску сусрео се са сиријским председником Хафезом ал–Асадом. Сама посета Дамаску изазвала је политички проблем – амерички председник сусрео се са лидером државе која је на америчком списку држава које подржавају тероризам (свака сличност са Тачијевом парадржавом је, дакако, случајна).

Уследила је операција, што би се рекло коцкарским жаргоном, „вађења“. Пошто је Асад, супротно договору да на конференцији за штампу осуди тероризам дао једну млаку изјаву Клинтон је захтевао од тадашњег израелског лидера Јицака Рабина да целу ствар умири. Рабин је требао да изјави медијима како је задовољан Асадовом конференцијом за штампу на којој је овај крајње неуверљиво осудио тероризам. Рабин је, како бележи његов биограф, Итамар Рабинович, рекао како не може да каже нешто за шта не верује да је истина али је брзо променио мишљење како би умирио разбеснелог америчког председника.

Знамо да Александру Вучићу није ни најмањи проблем да каже нешто што није истинито. Зашто онда – између Београда и Москве – није уследила операција вађења?  На пример, Вучић је могао да да изјаву како је Путин пренео поверљиву поруку о шта–ја–знам–чему и да је руски председник пристао да то учини после вишеструко поновљених молби и упорног опирања. Или је московски патријарх могао да изјави како се радује што је руски председник пренео поруку забринутости за судбину православног наслеђа на Косову и Метохији.

Ниједан од ових маневара не би деловао претерано уверљиво – али када се лидер нађе у тешкој позицији важно је послати поруку – оно што се десило било је грешка; не можемо то отворено да кажемо и зато нудимо ово трапаво образложење.

Једна могућност која би се с правом могла означити параноидном (иако у напредњачкој Србији где се о најважнијем питању расправља испод тезге параноичност граничи за дозом здравог опреза) јесте – шта ако је овде реч о трговини и то трговини између Александра Вучића и руског председника, као важног чиниоца међународне политике без кога „Вучићев косовски план“ никако не може да се реализује.

Можда на крају крајева париски дебакл и није био тако лоше припремљен?

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Како мали Перица размишља о политици…
    Жали Боже времена утрошеног на читање текста!

    Свиђа ми се

  2. Ukratko Dacic je rekao da ce ukljuciti Rusiju u pregovore,a Taci je to shvatio ozbiljno i video da se na zapadu nesto sprema,pa je zamolio Putina za savet,sta dalje ciniti.

    Свиђа ми се

  3. Знчи, Путин је тај трговац! За писца текста би сад неки представник руске амбасаде, вероватно требало да даје објашњења поводом овога. И то њему! Русија је суверена, озбиљна држава. Шта год да уради, нема разлога да се правда било коме. На крају крајева, са Вучићем се једино може трговати, јер договор са њим није могућ. Ти нама статус центра у Нишу, ми теби подршку. Ти нама не уведеш санкције, ми теби МИГ-ове. Ти подршку територијалном интегритету Украјине, ми руку Тачију. Вучић није Србин и зато са њиме не може људски и братски. Стока мора да се бије да би пошла куда треба.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s