Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације?

Обнови заједнице претходи обнова вере, а обнову вере као осећања омогућава понашање (одлучено понашање) поверења. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења којим Зло растаче душу човекову

Извор: Сродство по избору

Заједница настаје, држи се и обнавља се из вере. Вера је узајамно поверење људи, дубински засновано на поверењу у Бога. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера, осећање. Вера је, дакле, осећање поверења које може да се јави из храброг понашања. 

Ми смо, међутим, сведоци сумњичења, оптуживања и неповерења које узајамно исказују учесници јавне политичке сцене, а у томе неповерењу и стварању неповерења нимало не заостају политичари који себе представљају као заточнике „духовне обнове“, обнове вере. То неповерење треба, по многима, чак и да се шити као појава „свакодневне“ политичке будности и свести, као појава саме „духовне обнове“! Неповерење тако приказују као „демократску врлину“; као неопходни став „критичност“; као „разум“ који искључује осећања, не верује  осећањима, па ни вери, ни  Богу, ни човеку. То неповерење је већ изобличило лице наших добрих познаника које знамо из времена пре ове политичке експлозије. То неповерење је „независност интелектуалаца“, „независност самог интелекта“. А од чега је он то независан? — Па од осећања и од поверења које је вера, осећање вере, поштовање достојанства човекове личности!

Паскал је говорио да је вера у Бога исто што и поверење у Бога као пријатеља. То поверење није губио Јов ни у тренутку кад је све указивало на то да се сам Бог окренуо против Јова, против правде и Јова.

И вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници (нације и Цркве) обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира! Та моћ одлуке, слобода, потребна нам је ради обнове заједнице, „српске обнове“! Јер нема заједнице без вере. Обнови заједнице претходи обнова вере, а обнову вере као осећања омогућава понашање (одлучено понашање) поверења. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења којим Зло растаче душу човекову. Вера је човекова егзистенција, јер вера даје осећање смисла сваком нашем чину и животу, а осећање смисла је у човеку исто што и животни нагон у животињи. Кад изгуби осећање смисла, човек је спреман још само на убиство и самоубиство, како то каже Ками: захвата га еуфорија Зла, позива на „јуриш“, и смисао види само у борби за надмоћ, до уништења. Па како је могуће превладати неповерење и тако допринети стварању заједнице, обнови нације?

За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч, као у она времена кад је човек човеку давао зајам без сведока и без признанице и меница, не питајући чак ни за разлог позајмице! Као у време кад се тиме исказивало поштовање и самој жељи човековој да своју тајну и своје разлоге сачува скривене, за себе.

Али како да ризикујемо, како да се усудимо веровати човеку на реч? Да одбацимо лукавство неповерљивог, увек неповерљивог искуства и разума, и да се предамо „лудости вере“? „Превариће нас, изиграће наше поверење“?

Можда ће, али треба ризиковати, јер другачије обнове нема. И ко није спреман на тај ризик, не може ничим допринети обнови. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере.  „Треба се кладити“, каже Паскал, кладити се тј. ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А „зихераши“ само рачунају, иду само „насигурно“, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. „Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.“ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих „зихераша“, циника. Заједницу зато не гради ниједна политичка странка, ниједан „покрет“ без вере, па ма се он звао чак и „покрет обнове“!

А баш на јавној сцени је потребно ризиковати поверење, препустити се вери и поверењу, па нек буде шта ће бити! Такав је био и покрет — познат у историји европске културе — којим се хришћанско витештво реформатора, витезова вере у европском XVI веку, супротставило папској схоластици и метафизици, оном разуму који је учио критичности, неповерљивости и неверовању. Покрет хришћанских витезова вере био је, напротив покрет Дон Кихота „који данас“ (говорио је Унамуно у доба клерикализма, фашизма, менталитета оптужбе и сумњичења) „недостаје Шпанији“. То је била атмосфера стваралачких (ретких) тренутака европске историје!

И тек из тако обновљене заједнице може да се јави и демократски менталитет у њој; толеранција и поштовање супарника или чак противника политичког, тада је могуће одати поштовање и ономе ко нас је победио у такмичењу или на изборима… до следећи пут! Јер демократски менталитет није тек нека етика или учтивост, него је то жива и обновљена национална заједница која је изнад политичке подељености, изнад свог приземља, па и политичког!

Ако човек одудара од става или уверења већине, ако заступа неко чудно или нама неприхватљиво гледиште, по чему он зато мора бити „издајник“? Зашто му не веровати? Он може, просто, да буде чудан човек, због свог чудног или необичног става чије разлоге баш зато и морамо узети у обзир, испитати их. Или ако човек, напротив, подржава владу („режим“, фракцију победничке, парламентарне већине), а каже или је уверен да није „бољшевик“ или „режимски човек“, зашто му не веровати. Ризикујте и верујте му!

Треба почети са ризиком. Суштина, духовна суштина кризе друштва или нације је у општем политичком неповерењу.  Само храброст нам може помоћи да из те кризе изађемо. Храброст за ризик. У обнови заједнице и у односу човека према заједници та храброст је исто што и јунаштво као однос према смрти.  Иначе неће бити ни нације, ни заједнице (ни Цркве!), па ни демократског менталитета у њој. Нама не прети диктатура или комунизам, него одсуство заједнице и у том одсуству — хаос! А то је горе од сваког Зла. Ко хоће диктатуру, изазива хаос. Ко хоће хаос, тај рачуна само на тешкоће, а у рату само на ратни пораз, морални и материјални пораз нације (или бар политичког противника).

Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ, (стр.111-114) CATENA MUNDI и Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 24. 11. 2018)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:,

4 replies

  1. Koliko je dece ovaj rodio i odgajio ?

    Свиђа ми се

  2. Спокојно и радосно признајем своје безусловно поверење у, Христу уснулог, добродетељног брата Жарка Видовића, верујем у његово слово, доживљај и дело, верујем као човеку, брату, јер његова Богочежњивост и Христоликост иште веру и поверење…

    Свиђа ми се

  3. Каква доброта провејава из сваке речи овог човека и колико тежине те речи, у невољама прекаљене, имају и колико поверења задобијају, у трену.

    Свиђа ми се

  4. @MilovanCicvaric

    Jednog rodio, drugog usvojio i silne stotine, tušte preporodio 🙂

    A ti?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s