Никола Жутић: Фалсификати у уџбеницима историје о геноцидном страдању Срба

Треба правити јасну разлику између броја пописаних жртава, који је увек знатно мањи од броја оних који су заиста страдали у одређеном логору

Др Никола Жутић (Извор: Вести онлајн)

Меморандум САНУ је настао због несносног положаја Срба у СФРЈ, у свим областима материјалног и духовног живота државе и друштва, а нарочито због антисрпских фалсификата у историографији. После геноцидног сатирања у НДХ настао је од 1944. комунистички терор над Србима и у „новој” Србији и другим српским земљама „ком-социјалистичке” Југославије. Културни и духовни етноцид настављао се током успоставе антисрпског Брозовог режима, који се нарочито окомио на богату српску народну и верску традицију… Релативизирана је српска нација (народ) и у свом „историцизму” изједначена са инстант (вештачким) нацијама насталим отпадништвом од Срба током 19. и 20. века. Узор комунистима, између осталих, био је и погубан Скерлићев поглед на српски „национални романтизам”, који је изједначио са хрватским. Скерлић изједначава романтичарска сновиђења везана за „великосрпство” цара Душана и Звонимирову „злу коб” по Хрвате. На језички национализам (који је основ за један органски народ као што су Срби) он гледа као на погубни политички инструмент. Аустро-немачко-баварски историчари наметнули су Скерлићу и другим српским позитивистима неисторијски поглед на стварање нација на Балкану, јер поједини од њих тврде да је нација само један осећај (једно опредељење, као и код данашњих неолиберала), док језик не представља никакав основ нације (народа), већ је то само ретроградно размишљање српских романтичара. Писало се да многи српски сељаци нису знали ни ко су ни шта су, иако су говорили истим језиком. Њихов погубни поглед на „модерно” национално питање преузима комплетна левичарска хуманистичка наука током 20. века.

Видљиво је да се после „националног трежњења” с краја осамдесетих и током деведесетих духовна (национална) клима није много променила у корист истине о српству. Фалсификати из претходних епоха су у доброј мери остали. Социјалистички (Марковићев и Туцовићев) и либерални (Скерлићев и Ћоровићев у млађим данима) поглед на српско национално питање остали су као „прогресивни” рецидиви „напредног југословенства”, „племените идеје” у односу на десничарски „екстремни великосрпски национализам” који се изједначавао са шовинизмом, па је зато 1918. уништен наметнутим либералним југословенством од тзв. западних демократија. Такав непроменљиви поглед на нивелисано и строго контролисано национално питање утемељио се у литератури, а нарочито у уџбеницима историје, књижевности и српског језика.

Српска национална просвета је нарочито на удару такозваних нових неолибералних универзалних вредности од времена „петооктобарских” политичких промена од 2000. године. На удару су хуманистичке науке, нарочито историја, књижевност и лингвистика. Посебно су били контролисани уџбеници историје, који су на егзактан научни начин ревидирали историографију „црвеног победника” и новог неолибералног узурпатора истине, и који су научно провереним чињеницама побијали наметнуте фалсификоване историјске стереотипе.

Сматрам да треба заштитити традиционалне националне, просветне, културне и верске вредности од антиевропских неолибералних кретања. Таква идеологија иде управо у антиевропском правцу негирања наведених вредности. Она разара традиционалне цркве и верске организације, разара традиционалне народе из којих ствара нове европске наднације, ствара субкултуру тобожњег авангардног, модернистичког, новоевропског, културног значаја. Анационалне вредности се често преко уџбеника презентују ученицима и студентима српских универзитета и присутне су у настави неколицине београдских факултета. Невладине организације глобалистичког идеолошког усмерења велику енергију су трошиле на пропаганду анационалних уџбеника, преко организовања бројних семинара на задату тему: како написати идеолошко-политички подобан уџбеник за мондијалну Европу? При том се инквизиторска реторика употребљавала против уџбеника који су искакали из прописаног анационалног (или антисрпског) модела.

Својим личним искуством уверио сам се у сву жестину напада соцреалиста (произашлих из комунистичког идеолошког шињела) и неолиберала из табора Грађанског савеза и Демократског центра. Наиме, ја сам био један од аутора (поред др Косте Николића и др Момчила Павловића) медијски много нападаног уџбеника за III и IV разред гимназије из 2001. године. Ни дан данас није ми јасно како је Завод за издавање уџбеника успео да објави један такав „прекретнички” национални уџбеник поред нових грађанских контролора ума. Необуздана медијска критика овог нашег уџбеника сведочи у којој мери је дневна политика увек одређивала концепцију, наставни програм и план у школском систему. Очигледна је стална тенденција да се ревидира историјски садржај, када је у питању национална историја Срба, под притиском идеолошко-политичких и ратних промена. Како се губила која српска област у овом последњем рату, из наставних планова је брисана или свођена на минимум историја појединих српских земаља које су отете силом глобалиста (губитак Републике Српске Крајине означавао је брисање историје крајишких Срба; у Републици Српској слабио је у то време државно-национални идентитет због слабог примењивања Дејтонског споразума; због сепаратистичких настојања Ђукановићевог режима био је угрожен положај Срба Црне Горе, док је Македонија, као стара немањићка „Јужна Србија”, у потпуности нестала из видокруга српске традиционалне науке и политике). Пошто је Космет постајао све мање српски, очекивало се да ће се у будућности у уџбеницима историје обим историје о српском народу под османлијском управом ревидирати и свести на симболику.

Под идеолошким притиском утицајних политичких структура из тадашњег Грађанског савеза, Либерално-демократске партије и Демократског центра (из бивше власти), друго и остала издања овог нашег националног уџбеника претрпело је цензорске захвате. Завод за издавање уџбеника Републике Србије морао се повиновати притисцима моћних „демократских инквизитора”. Из уџбеника је, на пример, избрисана моја уводна лекција о пресудном утицају идеологија на историјска кретања, нарочито грађанског либерализма (у области културе, спорта, привреде, вере и другог). Историја прекодринских и „пречанских” Срба, у складу са дневнополитичким евроунијатским и унутрашњим антисрпским-српским државним потребама, у другом издању сведена је на остатке остатака. Док је у првом издању уџбеника историји Срба у Хрватској и Славонији, Барањи, Српској Крајини, Далмацији, Херцеговини, Босни, Банату, Бачкој и Срему било посвећено најмање пет методских јединица, у другом, цензурисаном издању, историја тих региона сведена је на две методске јединице.

Ко су били протагонисти бесомучних напада на наш „српски” уџбеник, очишћен од комунистичких анационалних стереотипа? Пре свих, ту је био по годинама најстарији, али зато у нападима најупорнији, публициста Десимир Тошић (који није историчар, али се ипак и 1991. жестоко окомио на заједничку књигу проф. Петрановића и мене о 27. марту 1941). Издвојио бих једну његову апсурдну опаску када је говорио да нема „демократије у уџбенику”. Својствено „ученим универзалистима”, Тошић је остао недоречен, односно није прецизирао на који тип демократије је мислио, да ли на античку, хришћанску или можда либералну или народну (комунистичко-социјалистичку) демократију. Појединци из Тошићевог Демократског центра (ком је на челу био анационални Мићуновић) појам демократије су свели само на подобну грађанску либералну демократију, која се све више претварала у неолибералну. Пошто се термин „демократија” у медијима непрецизно експлоатише, тада сам размишљао у правцу да би, нарочито ђацима, требало предочити праву употребу те речи, у идеолошко-политичком смислу.

Од нападача на уџбеник Тошић је ипак био најученији у односу на плејаду неисторичара, попут бивше представнице Министарства просвете Тинде Ковач, новинарке листа „Данас” Милице Јовановић, новинара „Времена” Милоша Васића, који је овај наш уџбеник крстио као „четничку читанку за матуранте” (први пут се отворено писало о антинацистичком покрету Југословенске војске у Отаџбини на челу са генералом Михаиловићем, који је, заједно са партизанским, био антиокупаторски и ослободилачки). Таквим чињеницама, које је нарочито истицао др Коста Николић, само се доприносило популарности уџбеника код широких слободномислећих омладинских маса. Професорке Филозофског факултета у Београду, др Дубравку Стојановић и др Ољу Милосављевић, у критици су водиле анационалност и политичка припадност (или симпатизерство) Грађанском савезу или Демократском центру, док је стручно-научна полемика код њих изостала. Овај наш „слободарски уџбеник” је дакле, врло поучан пример како је дневна политика, без обзира што се она називала „демократском”, могла на драстичан нецивилизацијски начин, без утемељених аргумената, дискредитовати ауторе – писце. У другој половини двехиљадитих овај наш уџбеник је поново цензурисан, а ја сам брисан као коаутор, изгледа због мог тумачења „екстремне истине”, али и због припадништва Српској радикалној странци од 2005. године (од 2007. сам и народни посланик). Тадашњи директор Завода за уџбенике Милољуб Албијанић из Г17+ (мој „колега” народни посланик) није ме уопште обавестио, како захтева учтивост и основни фер пословни однос, да сам брисан из уџбеника као коаутор. О мом уклањању нисам сазнао ни од мојих колега из Института за савремену историју, др Николића и др Павловића, већ ме је један ученички родитељ на улици обавестио да више нисам коаутор наведеног уџбеника.

Као народни посланик Српске радикалне странке, у Народној скупштини Србије помињао сам анационалну стратегију у раду неколицине факултета и нарочито анационалну и неолибералну стратегију Правног факултета Универзитета „Унион”. На моје критичке опаске на рачун тог факултета, из Министарства просвете ми је бирократски одговарано да та просветно-научна институција обавља делатност у складу са законом загарантованим принципом академских слобода, под којим се, у складу са чланом 5. Закона о високошколском образовању, подразумева слобода научноистраживачког рада и уметничког стваралаштва, укључујући слободу истраживања, јавног представљања научних резултата и уметничких достигнућа, слобода избора метода, интерпретације наставних садржаја и слобода избора студијских програма.

Под принципом академских слобода, анационални „грађански” Закон о високом образовању из 2005. године предвиђао је слободно, боље рећи, неодговорно угрожавање државних и националних темеља, традиционалне науке, традиционалног морала, па су се могли „слободно” штампати и универзитетски уџбеници сумњиве националне оријентације. Такве неконтролисане академске слободе могле су само доприносити духовној анархији и хаосу у друштву. Предлагао сам у Народној скупштини неопходну интервенцију државне управе, односно надлежног министра, који у свом ресору треба да представља највећи државни ауторитет. Министри би требало да буду искључиво руковођени интересима служби, принципима поштовања закона. Према просветним законима, министар просвете има одлучујућу реч у кадровској политици, код оцене квалитета наставе, па тако и квалитета уџбеника… Не треба заборавити да просветни рад може на најбољи начин код младих људи да развија патриотски осећај, који преко националног васпитања јача државно и национално јединство. Српска држава је од петооктобарског пуча заборавила елементарни национално-просветни рад пред налетом универзалних неолибералних стремљења преко такозваних академских слобода које су могле изазвати потпуну националну и државотворну неодговорност, која се нарочито могла испољавати у сумњивим издањима уџбеника.

Стручна али и шира народна јавност очекивала је већу контролу код издавања уџбеника у времену напредњачке владавине од 2012. па до данас, која је свакако родољубивија од претходне „досовске” власти. Насупрот таквим очекивањима, сумњиви инострани и домаћи издавачи су се и даље умножавали, па су се у уџбеницима појављивале лекције (методске јединице) које директно угрожавају образовање и национално васпитање српске омладине. У медијима се чак и некад једини „поуздани” државни издавач – Завод за издавање уџбеника – оптужује за „лоша” издања уџбеника историје, са произвољним чињеницама из сумњивих извора. Тако се у медијима раширила полемика везана за занемаривање Јасеновца („једва трећина стране” о том стратишту) и за проблематичне податке о броју жртава, као и о национално верском саставу тих жртава, који су објављени у најновијем уџбенику за осми разред основне школе (из 2015). Наведени број жртава у уџбенику се креће од 50.000, према проблематичним конструкцијама хрватских ревизора броја жртава, до више од 100.000 према војним изворима, како се наводи у уџбенику. Проблематичан је податак изнесен у уџбенику, који је за ауторе „најпоузданији”, да је број убијених Јевреја „најмање 30.000”. Иза Јевреја се наводе Роми, Хрвати комунисти (Југословени) и на крају Срби, за које је написано да је „распон података о броју жртава веома широк”. Ипак су аутори уџбеника др Коста Николић и др Бонџић на крају истакли да су Срби највише страдали у логору Јасеновац.

Није ми јасно због чега се јеврејско страдалништво у Јасеновцу толико непрецизно износи (увеличава), када је познато да је у Краљевини Југославији било око 60.000 Јевреја (са неколико хиљада приспелих бегунаца из европских земаља под нацистичком окупацијом од 1938/1939. године), а не треба заборавити чињеницу да су при том бројни Јевреји страдали и у Концентрационом логору Госпић, у велебитским јамама (Шаранова јама и друге), а нарочито на отоку Пагу (више хиљада). Не треба заборавити ни на чињеницу да је око шест хиљада Јевреја страдало у земунском логору („Сајмишту”) на територији НДХ (под немачком управом). Чуди ме зашто Јевреји нису помишљали на тужбу против Републике Хрватске за злочине геноцида над јеврејским народом у НДХ. Понекад недостаје солидарност јеврејског страдалничког народа са српским страдалничким народом, нарочито од стране Јевреја у Хрватској.

Хрватски ревизионисти броја убијених у Јасеновцу истичу да је у логору страдало мало људи, „имајући на уму ратне околности”. Ранијих година су најекстремнији ревизори у смањивању броја жртава били историчари Јуре Кришто и Јосип Јурчевић. Међутим, у посљедње време појавила се плејада још ревноснијих ревизора. Један од њих, Хорват, тврди да је у Јасеновцу стално било око 2.000 заточеника, док је „кроз њега прошло још неколико тисућа људи”. Ревизор Вукић наводи да „послијератне опширно провођене ексхумације нису успјеле пронаћи више од 500 посмртних остатака”. Енормним умањивањем броја жртава не желе се само негирати произвољни, политички мотивисани судови према којима је у логору убијено од 700.000 до милион људи, него и налази „научних истраживања” према којима је у логору било десетак пута мање жртава (од наведених 700.000). То тврди истраживач Жерјавић према налазима из 1989. године. Кочовић је (1985) израчунао да је у Јасеновцу страдало око 85.000 људи: од 45.000 до 52.000 Срба, око 13.000 Јевреја, око 10.000 Цигана и око 10.000 Хрвата.

Својевремено су антисрпски елементи иницирали да се у Београду организује конференција и изложба о холокаусту (геноциду) над Јеврејима и Циганима, без укључивања геноцида над Србима. Извођач таквих недостојних радова требало је да буде (да се не поверује) Министарство културе Републике Србије у априлу 2016. године. На тој конференцији главни говорник је требало да буде епископ славонски Јован Ћулибрк, иначе председник Управног одбора Музеја геноцида у Београду. Таква манифестација била би покушај дискриминације српских жртава. Тим потезом је ваљда широј јавности требало представити српске жртве као мање вредне. Министарство културе Републике Србије је ипак, на крају, због бројних протеста и вапаја, одустало од организовања такве недоличне манифестације.

Министар просвете и науке Младен Шарчевић је после полемике у медијима око уџбеника историје за осми разред изјавио да ће, у циљу контроле над уџбеницима, формирати посебну јединицу при Заводу за унапређивање образовања, која ће се бавити националним програмима у Србији, Републици Српској, као и у школама с посебно организованом наставом за српску децу у региону и дијаспори. Предвиђено је да та јединица осмишљава јединствене националне програме из историје, географије, књижевности, језика и опште културе. Министар је обећао да ће изнад свега потенцирати српску науку.

Руководилац Центра за развој програма и уџбеника Завода за унапређивање образовања и васпитања, Татјана Мишовић, изјавила је у септембру 2018. да стручњаци овог тела, формираног одлуком владе, са сарадницима из школа, са факултета и института, дају предлог новог плана и програма за одређени период. При том, Национални просветни савет даје мишљење о предлогу, а онда план доноси министар просвете. По даљњој процедури, издавачи од тог времена имају 150 дана да доставе Министарству предлоге уџбеника, а оно их прослеђује Заводу на стручну оцену. Потом аутори, које из редова наставника и факултетских и институтских научника бира издавач, пишу уџбенике на основу усвојених програма и упутстава за њихову реализацију. Сваки рукопис уџбеника доставља се Заводу за унапређивање образовања у писаној и електронској форми, са мишљењем три рецензента које бирају сами издавачи (по својој вољи?). Потом Завод формира комисију која има 60 дана да прегледа рукописе, врати их издавачима на дораду (уколико се уоче недостаци) и да стручну оцену уџбеника. Ако Комисија Завода предложи одобравање уџбеника, предлог иде у Министарство просвете, а министар издаје решење да је уџбеник одобрен за наставу. Потом се на интернет страници Министарства и у „Просветном прегледу”, најкасније до 15. фебруара, објављује каталог одобрених уџбеника, а издавачи шаљу школама примерке књига. Затим школе из каталога бирају уџбенике према одлуци наставничког већа и о свему се обавештава савет родитеља. Завод у програму одређује које ће области из историје, на пример, да се уче у неком разреду, док обим пасуса или страна о теми која ће бити заступљена у уџбенику одређује искључиво аутор, односно издавач који га је ангажовао.

Мишовићева на крају објашњава да област „Други светски рат” у осмом разреду има четири пасуса: „У четвртом пасусу ’Биланс рата и допринос Југославије победи антифашистичке коалиције’, једна тема је ’Логори смрти Јасеновац, Стара Градишка, Сајмиште, Бањица, геноцид и холокауст’”. Међутим, један од највећих логора на југоистоку Европе у лето 1941. године, Концентрациони логор Госпић, са стратиштима у самом Госпићу и околини, на Велебиту (Јадовно и друге крашке јаме), Пагу, Карлобагу и Трибањ Шибуљини, уопште се не помиње међу наведеним логорима, од којих је већина по обиму егзекуције мања. Мишовићева истиче важну чињеницу везану за актуелне полемике у јавности, да издавачи имају слободу да ту тему обраде на две стране или у два пасуса.

Према изјавама наставника из основних школа, дакле људи из праксе, они су углавном одабрали „неоспоравани” уџбеник за осми разред Завода за уџбенике из 2010/11, чији су аутори др Ђорђе Ђурић из Матице српске из Новог Сада и др Момчило Павловић из Института за савремену историју. Наставник историје из ОШ „Филип Вишњић” у Моровићу Рудић, запажа да је у тренутку изласка уџбеника из 2010. године пописано 73.000 страдалих, али да је недавно на једној конференцији чуо за податак да је до сада пописано 120.000 жртава (наставници, дакле, помно прате најновија истраживања – Н. Ж). Он даље наводи да у поменутом издању Завода из 2010. стоји да су прве процене после Другог светског рата биле да је Јасеновац однео између 500.000 и 600.000 живота, и да међу њима доминирају Срби. Наставник Рудић на крају закључује да је очигледну забуну изазвало касније издање Завода за уџбенике из 2015. (др Косте Николића и др Драгомира Бонџића), „у коме објашњење није тако детаљно”.

Необјашњиво је да је министру Шарчевићу и његовим сарадницима, уз експертизу Завода за унапређивање образовања, промакао наведени пропуст у уџбенику за историју, коју он изузетно цени и познаје. На мене је иначе министар Шарчевић оставио утисак освешћеног националног раденика, који сам (заједно са др Војиславом Шешељем) стекао у личном контакту с њим у његовом кабинету. Том приликом нарочито је истакао свој подвиг са оснивањем приватне гимназије „Руђер Бошковић”, која носи име по научнику Србину римокатолику, кога је и представио као Србина римокатолика, и при том испричао анегдоту везану за критике српских душебрижника, који су га питали због чега он угледној гимназији усред Београда даје име једног Хрвата (Руђера Бошковића).

***

Насупрот штурим подацима из уџбеника о геноциду (холокаусту) над Србима, Јеврејима и Циганима, постоји обиље историјских извора којима се може оповргнути смањивање српских жртава које до карикирања врше хрватски аутори, али у последње време и поједини српски историчари и надриисторичари. У поратним временима било је преувеличаних процена (од 700.000 до милион жртава у Јасеновцу) које су се спроводиле због надокнаде ратне штете и репарација Југославији. То је број „државне статистике” из 1945/46. од 1,706.000 укупних жртава Југославије и 700.000 убијених у Јасеновцу, који је ипак преувеличан. До потпуно прецизног броја се не може доћи јер је комунистички апсолутизам анатемисао било какво бављење темом усташког покоља Срба, због прокламованог „братства и јединства”. Наиме, одмах после рата (а и касније) није било дозвољено истраживати терен и статистику геноцида, па су многи докази нестали, лешеви су нестајали због ерозије тла уз Саву („однела их Сава”). Број убијених у Јасеновцу је свакако много већи од егзактних (пописаних) 146.400 војног историчара Антуна Милетића и креће се до неколико стотина хиљада убијених.

У НДХ је спровођен систематски државни злочин геноцида (немачко-хрватски државни пројекат), логоре је оснивала држава хрватског народа због ефикасног уништења Срба, Цигана и Јевреја. Када је у питању геноцид, никако се не сме прихватити хладна теза „пустимо историју историчарима”, као да је предмет расправе број узиданог камења у зидине неке тврђаве. Душан Басташић, оснивач Удружења „Јадовно”, не негира чињеницу да историјском науком треба да се баве научници али, како он каже, „свако од нас има своју властиту, личну, породичну историју и предање о трагедији. Поред тога, генерације Срба рођене после Другог светског рата биле су у прилици да у школама, иако само у фрагментима и свакако недовољно, науче понешто о покољу који је задесио њихове породице и народ коме припадају. Ти потомци жртава, и саме жртве, имају апсолутно и неотуђиво право да интерпретирају историјске догађаје из своје породичне и националне историје и да настоје да на овај или онај начин пруже допринос култури памћења на жртву. Коначно, не може историјска наука бити сама себи сврха, него треба да своја сазнања стави у функцију образовања најшире заједнице, изградње националне свести, јачања идентитетског ланца”.

Председник Удружења „Јадовно” директно критикује и Музеј геноцида у Београду, на челу са утицајним председником Управног одбора, владиком Јованом Ћулибрком и директором др Вељком Ђурићем Мишином, да свесно смањују број ликвидираних Срба и осталих по логорима и стратиштима независне Државе Хрватске. Басташић нарочито критикује Вељка Ђурића Мишину због напада на најозбиљнијег истраживача Јадовног, др Ђуру Затезала (објавио двотомну књигу о Јадовном), јер негира Затезалов број „не мање од 40.123 убијених”. У полемици са Мишином, Басташић је, између осталог, записао следеће: „Нисам желио бранити резултате рада покојног Ђуре Затезала јер, како сам написао, његова студија и заоставштина највјеродостојнија су одбрана од Вељка Ђурића Мишине, Звонимира Деспота („статистичар геноцида” из Загреба – Н. Ж) и Драгана Цветковића (из Музеја геноцида у Београду – Н. Ж.) који су се на њега острвили. Подсјетио сам како је данашњи председник Управног одбора музеја Јован Ћулибрк 2010. у Бањалуци (на првој конференцији о Јадовном – Н. Ж.) потврдно климао главом када је др Затезало говорио управо о изворима за утврђени број жртава. Додајем и како је Јован Мирковић, Ђурићев претходник у Музеју, у својој презентацији Затезалове студије, као неупитан број жртава наводио управо онај од најмање 40.123.” Не треба заборавити да радови са Конференције у Бања Луци о Јадовном никад нису објављени у виду зборника радова, не знам чијом кривицом.

Басташић даље истиче да Ђурић Мишина „доводи у питање, односно дисквалификује и Затезалов именични (конкретно по именима жртава) попис од 10.502 жртве Концентрационог логора Госпић (Јадовно-Паг), који је објављен у његовој двотомној књизи „Јадовно” (Београд, 2007). Басташић у свом тексту (објављеном на интернету – Jadovno.com) даље наводи да је одрицање Мишине и Музеја почело још у мају 2013. године, када је његов кустос Драган Цветковић, на трибини у Загребу (у организацији Српског националног већа) изјавио да је госпићка група логора (Госпић, Паг, Јадовно) у свега два и по месеца постала место страдања између 16.000 и 17.000 људи. За број жртава у Јасеновцу Цветковић је тада изјавио да он износи између 122.000 и 130.000 убијених.

Историчар и правник мр Никола Милованчев из Љубљане дао је занимљиву компарацију статистичких података о бројности становништва Југославије према пописима из 1931. и 1948. године, те дошао до закључка да су ратне жртве процењене у много мањем броју него што је то било у стварности. Процене броја становника вршио је Државни статистички уред ДФЈ 1945. године. Милованчев је проценио да је Државни уред представио много мањи број жртава, па жали што није могао сазнати имена тих људи који су процену вршили, „јер они као да су преспавали четири ратне године (нису у попис уврстили природни прираштај становништва – Н. Ж.) и као да нису знали за Јасеновац, Јадовно и друга масовна стратишта”. Милованчев је проценио да је око 1,5 милиона становника мање у Југославији него што је то навео државни статистичар из 1945. године, па се пита где су они нестали. Милованчев наводи да је број Немаца који су прогнани из Југославије износио око 285.000, док је број ратних заробљеника који се нису вратили у Југославију био око 55.000, па ипак је остајао минус од око 1,100.000 становника у новој Југославији.

О броју жртава у НДХ сведоче бројни документи, презентовани у збиркама већ од 1945. године од српских, али и хрватских аутора. Објављено је обиље књига, студија, чланака, прилога, критика и осврта, што сведочи да је ова мучна тема српско–јеврејског страдања дуго у центру пажње историчара, правника и политиколога. Ти документи сведоче да су логори („герихт”) били немачко-хрватски пројекат, у који су се укључили сви сталежи хрватског друштва, и да се само може наслућивати опсег хрватског клања и убијања. У први план усташки часници су истакли значај сељаштва као најбројнијег хрватског сталежа, али је кључна улога хрватских школованих људи као идејних предводника који су учествовали и у самој реализацији масакра.

Већ по самој бројности римокатоличких свећеника – усташа може се претпоставити интензитет хрватског клања. У Збирци Виктора Новака (која се чува у Архиву САНУ) пописано је 894 римокатоличких свећеника, световних и свих монашких редова (фрањеваца, исусоваца, доминиканаца, капуцина, базилијанаца, припадника крижарског реда Блажене дјевице Марије у Јерусалиму, али је на списку било и часних сестара, жупника, високих прелата Римске цркве, од којих се помињу два надбискупа и 14 бискупа. Од наведеног броја, њих 153 је одликовано од стране Павелићевог усташког режима, а од 50 часних сестара, само њих пет није одликовано. Књижевник и историчар Ђуро Виловић („Хрват четник”) наводио је податке за десетине свећеника – усташа и усташких приврженика, од којих наводимо следеће: жупник у Биску дон Мартин Бабин; жупник из Хрватског Благаја Петар Чингрија; каноник Михо Делић из Макарске; фратар Агостино Цеола, Италијан из Падове; свећеник Циглит из Међимурја; свећеник Петар Грозданић; жупник у Пољицама Крсто Јелинић; жупник у Жежевици Станко Кадијић; исусовац Еуген Кирст; фра Иван Крстић из Сиња; М. Крпо из Коњица; жупник из Хртковаца Антун Мијаковић; фрањевац Алојзије Мисил, усташки повјереник у Крешеву; Петар Сивјановић, жупник у Грубишном Пољу; Богумил Злопаша из Хумца код Љубушког и други.

У списковима Управе државне безбедности (фонд БИА-е који се чува у Архиву Србије) налазе се пописи бројних свећеника – усташа. На списку „Учешће свештенства у бандитизму и сарадња са одметницима” налазе се, између осталих, и следећи свећеници: Јозо Пољак, фрањевац, родом из Сиња. Као усташа учествовао у неделима једне усташко-крижарске банде у Славонији; жупник из Капеле Јосип Ђурић – командовао усташко-крижарском „бандом” у Славонији и починио низ зверстава над мирним становништвом. Ухваћен је са оружјем. Жупник Генц Фрањо из Краварског био је руководилац једне крижарске групе, која је оперисала на подручју Велике Горице и која је од њега примала наређења и директиве за рад, иако је он сам легално живео у Краварском као жупник. Жупник Креш Славко из Загреба организовао је у Загребу централу преко које је пребацивао усташе илегалце у шуму, на Калник и Билогору. Такође је предводио станицу за пребацивање усташа у Црквену (срез Бјеловар). Убијен је на Калнику. Часна сестра Јања Петрић побегла је из самостана у Мостару и прикључила се крижарској групи с којом је остала све док није ухваћена. На саслушању је изјавила да се одметнула по наговору осталих часних сестара и предстојница самостана. Против свећеника др Маријана Доклера и Зер Винка из Словеније водио се процес који је имао велики одјек у Словенији. (За жупника Јосипа Ђурића из Капеле, срез Нова Градишка, записано је да је командовао „једном усташко-крижарском бандом у Славонији и починио низ звјерстава над мирним становништвом”. Ухваћен је с оружјем. Према истом извору, Јозо Пољак из Сиња активно је учествовао „у недјелима једне усташко крижарске банде у Славонији”. Фрањо Генц, жупник из Краварског, био је руководилац једне крижарске групе која је оперисала на подручју Велике Горице. Издавао је крижарима писмена наређења и директиве за рад, а он сам је легално живио и радио у Краварском као римокатолички жупник. Жупник у Загребу Славко Креш организовао је централу преко које је пребацивао усташе илегалце из Загреба у шуму, одметничко-крижарским бандама на Калник и Билогору. Организовао је и станицу за пребацивање усташа у Црквену (срез Бјеловар). Кад су нове власти сазнале за његов терористички рад, побегао је на Калник, али је убијен од органа ОЗНА-е. Часна сестра Јања Петрић побегла је из самостана у Мостару и прикључила се једној крижарској групи с којом је остала све док није ухапшена. На саслушању је изјавила да се одметнула по наговору осталих часних сестара и предстојнице самостана.)

У документацији Архива САНУ наведени су бројни свећеници одликовани од Павелића, који су претходно вршили злочине као усташки и крижарски сарадници. Према списку, по абецедном реду одликовани су следећи свећеници:

– Иван фра Абрус, одликован је редом за заслуге III степена (посмртно) 1945, оч бр. 290 тек 1702.

– Анте Алауповић, жупник, председник средишње управе „Напретка”, одликован је редом за заслуге I степена са звездом, оч бр. 159 тек. бр. 946, за „устрајно хрватско држање и ревно бодрење народа да устраје у борбама и потешкоћама до коначне победе хрватске мисли, те за предани и неуморни културни рад као дугогодишњи председник Напредка” („Народне новине” од 5. 7 1944).

– Алфонс Андрашец, гвардијан фрањевачког самостана у Вараждину, одликован је редом за заслуге II степена, оч. бр. 171, тек бр. 1150. – („Народне новине” од 13. VII 1944).

– фра Анђел Анђеловић, жупник из Краљ. Суге, одликован је редом за заслуге I степена, 1944. године.

– Петар Антић, жупник жупе Сливо Равно, одликован је редом за заслуге II степена, посмртно.

– Михо Арбулић, жупник из Мандаљена, одликован је редом за заслуге II степена.

– Јосип Асталош, жупник из Осијека, одликован је редом за заслуге II степена, 1944. године.

– Фран Бабић, жупник из Сријани, одликован је редом за заслуге II степена (посмртно), 1945. године.

– дон Антун Бачић, жупник из Стона, одликован је редом за заслуге II степена (посмртно).

– Леонард О. Бајић, свећеник фрањевац из Макарске, одликован је редом за заслуге III степена, 1944 године („Народне новине” од 13. VIII 1944).

– Анте Бакула, жупник из Горње Храсни, одликован је редом круне краља Звонимира II степена с мачевима, посмртно, 1945. године.

– Ђуро Балоковић, сатник-душобрижник, из хрватске флак-легије (luftflotte kommando reich) одликован је колајном круне краља Звонимира (брончана са храстовим гранчицама), 1944. и колајном круне краља Звонимира, сребрном на ратној врпци 1945. године.

– фра Виктор Балтић, жупник из Љубунчића, одликован је редом круне краља Звонимира III степена с мачевима (посмртно), 1945. године.

– Драго Бандић, жупник из Прњавора, одликован је редом за заслуге III степена 1944. године („Народне новине” од 13. VII 1944).

– Младен Барбарић, професор катехета Мостарске гимназије, одликован је редом круне краља Звонимира са звездом „у знак признања за првоборачки неустрашиви усташки рад, те свестрану борбу у школи, на селу и у граду за стварање и изградњу НДХ” („Народне новине” од 10. IV 1944).

– Фрањо фра Барбир, професор фрањевачке гимназије у Дубровнику, одликован је редом за заслуге III степена посмртно, 1945. године.

– Јаков Баришић, жупник из Градачца, одликован је редом за заслуге II степена (посмртно), 1945. године.

– Крешимир Баришић, жупник из Крњеуше, одликован је редом круне краља Звонимира I степена с мачевима (посмртно), 1944. године.

– Стјепан фра Баришић, жупник из Подхума, одликован је редом круне краља Звонимира III степена с мачевима, посмртно 1945. године.

– Мирко Башић, жупник из Подграђа, одликован је редом за заслуге II степена (посмртно), 1945. године.

– Стјепан Буерлеин, вероучитељ из Ђакова, одликован је редом за заслуге III степена.

– др Милан Белухан, жупник св. Марије у Загребу, одликован је редом за заслуге I степена, оч бр. 171, тех. бр. 1139, 1944. године („Народне новине” од 13. VII 1944).

– фра Анте Бенутић, жупник из Играна и Драшнице, одликован је редом круне краља Звонимира II степена са мачевима (посмртно), 1945. године.

– Смаргда Бешан, часна сестра милосрдница из државне болнице у Тузли, одликована је колајном круне краља Звонимира, жељезном, на ратној врпци, 1944. године, „за пожртвован рад и његу рањених домобрана и усташа” („Народне новине” од 22. IV 1944).

– Бранимира Билић, часна сестра из Ливна, одликована је колајном круне краља Звонимира, брончаном, на ратној врпци, 1942. године.

– др Владимир фра Билобрк, ч. о, жупник и декан из Метковића, одликован је редом за заслуге II степена „зато што је као хрватски народни свећеник и првоборац истакао се у доба талијанске окупације као неустрашиви бранитељ повереног му стада” („Народне новине” од 26. VI 1944).

– Никола Билогривић, жупник из Бањалуке, одликован је редом за заслуге II степена („Народне новине” од 13. српња 1944).

– Фран Бинички, свећеник, одликован је редом за заслуге I степена са звездом, 1945. године.

– Грга Блажевић, жупник из Босанског Новог, одликован је редом за заслуге II степена („Народне новине” од 13. српња 1944).

– фра Маријан Блажевић, професор фрањевачке гимназије у Дубровнику, одликован је редом за заслуге I степена, посмртно 1945. године.

– Валентин Боцак, сатник душобрижник Другог горског здруга, одликован је колајном круне краља Звонимира, брончаном, на ратној врпци, 1944. године.

– др Стјепан Богутовац, војни душобрижник – легионар, одликован је редом круне краља Звонимира II степена са мачевима (посмртно), 1945. године.

– др Квирин Бонефачић, бискуп макарски и сплитски, одликован је редом за заслуге, велеред са звездом, оч бр. 50, тек. бр. 142, 1943. године. Он је међу првима одликован.

– фра Фрањо Борић, жупник из Чврљена, одликован је редом за заслуге III степена (посмртно), 1945. године.

– Владимир Бороша, жупник из Лобора, одликован је редом за заслуге I степена („Народне новине” од 10. травња 1945. године).

– Јосип Боцкман, жупник из Гламоча, одликован је редом круне краља Звонимира III степена с мачевима (посмртно) 1945. године.

– Берислава Брачић, часна сестра – редовница из Загреба, одликована је редом за заслуге III степена, 1945. године.

– фра Станко Брадарић, жупник из Подбабља, одликован је редом за заслуге II степена (посмртно) 1945. године.

– Јосип Браеновић, жупник биоковске жупе, одликован је редом круне краља Звонимира, II степена, с мачевима (посмртно) 1945. године.

– Звонко Брекало, свећеник логора Јасеновац, одликован је редом за заслуге III степена („Народне новине” од 13. српња 1944. године).

– фра Дане Бишевац, жупник из Стратинске, одликован је редом за заслуге III степена, 1944. године („Народне новине”, 13. српња 1944).

– Стјепан Буцковић, жупник у Горњим Богићевцима, одликован је редом круне краља Звонимира, III степена са мачевима, 1944. године.

– Јосип (Јоле) Бујановић, сатник свећеник IV усташког стајаћег дјелатног здруга, одликован је малом сребрном колајном за храброст, 1943. године: „Одликован што се као свећеник пригодом нападаја побуњеника на Госпић истакао храброшћу и одважношћу” (Војни вјесник бр. 47 од 3. студеног 1943, стр. 1708).

– Павле Буторац, бискуп которски дубровачке бискупије, одликован је редом за заслуге велеред са звездом, због тога што је као бискуп „на истакнутом и угроженом државном подручју бранио права хрватског народа” (у „хрватској” Боки – Н. Ж), „Народне новине” од 10. свибња 1944. године.

Наведена маса свећеника сведочи о злочиначкој хрватској колективној акцији, о масовном учешћу свих сталежа хрватског пука у ликвидацијама Срба, Цигана, Јевреја и Хрвата либерала – Југословена, међу којима је било и комуниста. Наведене злочине није могла извршити некаква „шака усташа” који су тобоже у пар камиона упали у Загреб током априлског рата 1941. године. Поред појединаца који у Београду смањују број српских жртава, у новије време се у Хрватској појавила права организована ревизионистичка школа којој су се прикључила звучна имена хрватских научних, културних и верских институција. О тој нечасној појави у хрватској историографији изузетну студију (у форми чланка) је дала проф. др Мирјана Касаповић са Факултета политичких знаности у Загребу. У сажетку чланка „Геноцид у НДХ, умањивање, банализирање и порицање злочина”, она разматра ревизионистичку струју у савременој хрватској историографији, а посредно и у политици, која се бави Независном Државом Хрватском. Касаповићка наводи да ревизионистички наратив чине три главне поставке: „а) НДХ је била нормална онодобна протупобуњеничка држава која није користила државни терор (?! – Н. Ж.) како би уништила верске и етничке заједнице које су у усташкој идеологији и политици биле одређене као природни или органски непријатељ те творевине, него је примењивала ограничена легитимна средства борбе да би се заштитила од политичких побуњеника; б) у НДХ нису извршени масовни злочини, а камоли геноцид, ни над Србима, ни над Жидовима, ни над Ромима; штовише главне жртве били су Хрвати, те злочине НДХ треба десрбизирати и дејудеизирати; ц) логор Јасеновац био је само радни и сабирни логор, а не концентрацијски логор смрти, у који је НДХ приводила политичке противнике како би се заштитила од њиховог разорног деловања (нарочито жене, децу и старце – Н. Ж.), а не како би их убијала; прави смртоносни логор у Јасеновцу основала је тек југословенска комунистичка власт после свршетка Другога светског рата. Покушавајући деконструисати ’јасеновачки мит’, ревизионисти заправо настоје деконструисати ’мит о геноциду’ у НДХ, а тиме потпуно или делимично рехабилитирати НДХ”. Као најекстремнију ревизионисткињу Мирјана Касаповић истиче Бланку Матковић, председницу Хрватске дружбе повјесничара „Др Рудолф Хорват”, која је најавила „знанствену револуцију Олуја 2”, која ће те проблематичне наративе „јасеновачког мита” просто разбити.

Оваквим небулозним хипотезама хрватских ревизиониста није потребан коментар, довољно је јасно Мирјана Касаповић својом изузетном анализом разоткрила болесни дух хрватских фантаста. С друге стране, због претходних политичких ограда и забрана да се о питању броја и начина страдања Срба, Јевреја и Рома уопште разговара, број убијених је остао на нивоу нерешеног историографског питања, па у српској (мање у Хрватској) историографији трају сталне дебате и спорења поводом тога. Зато није чудно, како наглашава историчар др Милан Кољанин, да су се полемике прелиле и на уџбенике за основну школу. Зато, по њему, није ни чудно да се у једном уџбенику за осми разред наводи да је у Јасеновцу страдало „више од 100.000”, а у другом да је убијено између 500.000 и 600.000 људи. Кољанин даље наводи да је пре неколико година био актуелан поименични попис жртава Спомен подручја Јасеновац, на којем је било пописано 75.000 имена, да би се у новије време тај попис проширио са 83.145 људи. По Кољаниновом мишљењу, доња граница у процени броја жртава (која је по њему најверодостојнија) је цифра од 146.400 идентификованих жртава, до које је дошао историчар др Антун Милетић. Кољанин даље напомиње да се увек ради о проценама (због уништавања логорске документације и других материјалних доказа), с тим што треба правити јасну разлику између броја пописаних жртава, који је увек знатно мањи од броја оних који су заиста страдали у одређеном логору.

Аутор је Научни саветник на Институту за савремену историју у Београду

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s