Како си лијепа жено родитељко
Како су дивне очи твоје душе
Сунце живота држиш у крило.
Лука Вукадиновић
Гледам твоје лице, мила помоћнице
Блијед као мермер, ћутим и стојим
Бојим се мајко, невесто света
Бојим се лоше судбине своје.
Тиха се поноћ нећујно хвата
Силне ме мисли море и тиште
Зашто сам своју тражио срећу тамо ђе људи погрешног воле.
Зора буди моје снове
Снове сањам док те гледам
А тјелашце укочено хладно лежи док га носе.
У свитање младог дана
Прво бива обасјана твоја рука прикована
Гледам тебе док те боли рана сунца и живота
Непомичан гледам тебе како сину ране бројиш.
Свитање је пробудило браћу страха и ужаса
У тамници тијела нема у тамници неко моли.
Ђе да га тражим кажи ми мајко
Ђе да га нађем и како да кажем последње ријечи њему и теби.
Тихо дишем, сузе роним
Од ужаса и од страха
Смрт је нова тајанствена пробудила ђецу неба.
Сад ти је лакше над женама жено
Носити боли од лукавог ума
Сад ти је запис казао своје
И сад ти опет дозиваш сина.
Гледаш га дуго, памтиш ријечи
Сви животи људски од те ријечи живе
Због те ријечи тајне, радују се људи.
Радује се душа твоја жено, мајко
Од радости твоје, весело је небо
Од радости неба, посрнули људи.
И ево данас живиш са својом љепотом
И данас ти људи целивају лице
И теби и сину запамтише име.
Проћи ће много дана и љета
Многи ће људи сунце омрзнути
Њихове мајке тебе ће звати.
Ти опрости блажена жено
Што ти рука грешна, истину пише
Ја ти пишем, вјечно ти се молим
Молитву ову прочиташе људи.
Categories: Аз и буки
Оставите коментар