Жељко Симовић: Судбина далматског језика

Пример трагичне судбине далматског језика је поучан за православне Србе и Србкиње, јер посредно сведочи о значају мисије светих отаца Кирила и Методија међу Србима и сродним православним народима

Извор: ФБ група Langa Dalmatun / Dalmatski jezik

У историји света забележени су случајеви нестанка многих језика. Неки језик се може насилно потиснути, а може се и занемарити и одбацити од стране својих изворних говорника, који су добровољно прихватили неки други језик као језик усменог и писменог споразумевања.

У средњем веку, у области Далмација, говорио се један стари романски језик, настао од вулгарног латинског језика. Изворни говорници тога језика су били романизовани становници на острвима Крк, Црес и Раб и у далматинским градовима Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор. У романистици је тај језик познат под именом далматски језик. Тај језик, услед доминације латинског језика као језика писане комуникације, као и услед контакта са другим романским језицима: венетским (венецијанским, млетачким) и касније италијанским, као и са србским језиком, је изумро. Током времена постепено су изумирали поједини његови дијалекати који су се говорили у наведеним далматинским градовима, а према ставу светске романистике, коначно је изумро је, гашењем вељотског-крчког дијалекта 1898 године.

„Како су становници јадранских градова управо називали тај језик, не знамо, јер се на далматском језику није писало, а није остало од њега фолклорне књижевности. Будући да Порфирогенит зове становнике градских и оточких насеља у половини X ст. Ρωμνοι, вјеројатно је, да су и они сами свој језик назвали-као и Румуњи-«романским» (romana lingua). Али је могуће и да су га називали једноставно -«латинским» (latina lingua.“ (Петар Скок, Далматски језик, Енциклопедија Југославије, књига 2, стр.653-655, Лексикографски завод ФНРЈ, Загреб 1956.)

Филолог Петар Скок (1881-1956) наводи и могућност да се далматски језик називао и према имену појединих насеља, па се у Сплиту користио назив spalatini, на Крку veklisun-према имену Vikla, за град Крк на крчком дијалекту далматског језика.

Крчки дијалекат далматског језика је познат у романистици као вељотски дијалект далматског језика (Крк се на италијанском језику пише Veglia, а чита се-Веља)

Назив далматски за језик је (према П. Скоку) увео италијански филолог Матео Ђулио Бартоли (1873-1946) из тадашње Аустро-Угарске , родом из Истре (Лабин). Бартоли, је описао далматски језик, у књизи на немачком језику Das Dalmatische[1] која је објављена 1906 године у Бечу. У књизи, Бартоли је описао вељотски дијалекат далматског језика, дао елементе граматике, навео одређени фонд записаних речи и записао текстове на далматском језику, а према сведочењу Антонија Удине (1823-1898) становника Крка, задњег говорника далматског језика.

Судбина далматског језика је поучан пример, како говорници неког језика занемаривањем стварања литературе на говорном језику, осуђују тај језик на нестајање.

Извор: ФБ група Langa Dalmatun / Dalmatski jezik

Писмени говорници далматског језика су неговали литературу на латинском језику и служили се и млетачким/венецијанским језиком поред даламатског језика.

Према званичној светској романистици постоје само трагови записаног далматског језика.

Званична хрватска и светска романистика сматра да је далматски језик изумро смрћу задњег говорника вељотског дијалекта далматског језика са Крка, Антонија Удине 1898. године.

Став хрватске романистике/далматистике је далматски језик није постојао као јединствени језик са припадајућим дијалектима, већ да назив далматски означава скуп више локалних језика становника наведених далматинских градова и острва, а које хрватски романисти зову далматороманским језицима.[2]

Бартоли је заступао став да је далматски језик био јединствени језик далматинског романског становништва.

Група далматинских активиста, на измаку друге деценије 21. века, настоји да обнови далматски језик. Они износе тврдње да далматски језик као целина није изумро за изумирањем крчког дијалекта далматског језика Антонија Удине, већ да се одржао и после 1898 године у Далмацији.[3] Они тврде да се језик учио у доба Краљевине Југославије , у школама у приморју до 1939 године.[4] Они заступају став да је далматски језик био јединствени језик[5] Без обзира на то која је верзија приче о судбини далматског језика тачна, судбина далматског језика је трагична. Постоје јасне и очигледне супротности историјских путева и судбина србског и далматског језика.

Свети оци Кирило и Методије су утемељили писани старословенски (црквенословенски) језик православних Срба, и других сродних православних народа, на основу говорног средњовековног србског језика из области око града Солуна, а Свети Сава и други србски свети оци и србски списатељи средњег века, су одржавали тај језик, као језик писане књижевности. Захваљујући њима, и захваљујући православном србском народу који је очувао свој говорни језик и назив за свој језик, делатношћу србских филолога и списатеља током 19. века. утемељен је, а касније у 20 веку и развијен данашњи србски језик.

За далматски језик се не зна јединствено име, у периоду времена од 10. века када далматинске Романе помиње Порфирогенит, до 19 века када су тај језик почели истраживати италијански филолози, односно тај јединствени назив за језик је непознат у светској романистици. Општеприхваћени назив за тај језик-далматски језик потиче и употребљава се од стране филолога италијанског језика, а затим су тај назив за језик усвојили и други романисти уз изузетак хрватских романиста који под називом далматски називају скуп тзв. далматороманских језика.

Далматски језик нема познате (у романистици) филологе-утемељитеље, оне којима је далматски био матерњи језик у средњовековном раздобљу, нити у каснијим историјским временима. Током 19. века и касније у 20 веку далматски језик је постао предмет интересовања италијански филолога као што су били Антонио Иве из Истре (Ровињ) (1851-1937) који је први описао вељотски дијалекат далматског језика (али није употребљавао назив: даламатски) у раду L’Antico Dialetto di Veglia који је објављен 1886[6] и Матео Ђулио Бартоли.

Извор: ФБ група Langa Dalmatun / Dalmatski jezik

Далматском језик, односно оно што је од њега преостало, истраживали су и описивали људи који нису били изворни говорници далматског језика, него италијанског језика, а на основу сведочанстава Антонија Удине. Антонио Удина није био изворни говорник далматског језика, односно његовог вељотског дијалекта, него италијанског језика, као и Иве и Бартоли.

Средњовековни писани србски језик, србску редакцију старословенског, су утемељили, на основу народног говора, светитељи, изворни говорници средњевековног србског језика. Њих су у филологији наследили бројни србски филолози-изворни говорници србског језика.

Далматски језик је постојао вековима али као постепено изумирујући језик и углавном као говорни језик комуникације уз занемарљиво мали број писаних трагова.

Захваљујући делатношћу светих отаца Православне Цркве, Кирила и Методија и Светог Саве, других србских светитеља и просветитеља, као и учених православних списатеља Срба и Србкиња, србски језик се одржао и опстaо је до данас.

На црквенословенском језику и на савременом српском језику постоје преводи Светог Писма.

На далматском језику, према доступним информацијама са интернета, постоје записана молитва Господња Оче Наш и прича о блудном сину.

Далматски језик, његов идентитет и јединственост, негирају хрватски филолози.          Србски језик, његово име, идентитет и порекло не могу да негирају хрватски филолози.

Срби и Србкиње су направили, у доба историјске мисије светих отаца Кирила и Методија, историјски избор у корист опстанка свога идентитета и србског језика, јер су били и остали верни јединој Цркви, Православној Цркви.

Далмација је била део Источног римског царства, неколико векова, од друге половине 9 до друге половине 11 века. Црква у Далмацији је била под јурисдикцијом цариградске патријаршије од 732 до сплитског сабора 1075 године[7]. Далматински романски епископи, а тиме и далматинско романско становништво, одвојили су се од православне Цариградске Патријаршије и приклонили римском папи. Последица таквог избора је, по мишљењу писца ових редова, и постепено нестајање далматског језика у наредним вековима, услед домианције латинског језика у литератури, а касније и бројнијих романских језика, као језика комуникације, а опет услед занемарене и занемарљиве писане речи на далматском језику.

Свети Сава и његови следбеници, србски свети оци и србски благоверни владари, били су чувари Православне Цркве и православне вере у србском народу. Свети Сава и образовани Срби су знали грчки језик, али грчки језик није имао статус језика националне писмености у србском народу, као што је имао тај статус латински језик, а касније и други романски језици у писмености далматинског романског становништва. Језик писмености србског народа је био средњовеквни србски језик познат као србска редакција старословенског језика. Свети Сава и други србски светитељи, као и писмени православни Срби и Србкиње су неговали и одржали србски језик и оставили га у наслеђе србском народу и омогућили србским филолозима 19. и 20. века да србски говорни и писани језик развију, а србском народу да га одржи.

Пример трагичне судбине далматског језика је поучан за православне Србе и Србкиње, јер посредно сведочи о значају мисије светих отаца Кирила и Методија међу Србима и сродним православним народима. Без светитељске и просветитељске мисије светих Кирила и Методија и Светог Саве и њихових следбеника, судбина србског народа и србског језика, по мишљењу писца ових редова, највероватније би била судбина далматског језика и далматинских Романа: постепено изумирање народног идентитета односно самога народа и постепено изумирање језика.

Трагична судбина далматског језика је једно изузетно поучно сведочанство значаја чувања, неговања говорног и писаног језика од стране говорника тог језика, за опстанак самог тог језика. Пример судбине далматског језика је и једно снажно сведочанство судбоносности и спасонсоности избора србских светитеља и просветитеља и уопште православних Срба и Србкиња за србски језик, однегован у оквиру Православне Цркве.

Београд, фебруар 2018.


[1] Matteo Giulio Bartoli: Das Dalmatische, Wien, Alfred Hölder, 1906.

[2] Овај став је присутан у радовима Жарка Муљачића и других хрватских  романиста који су истраживали далматски језик.

[3] Ове тврдње се налазе у уводном тексту  Facebook групе Langa Dalmatun / Dalmatski jezik којом администрирају далматински активисти који настоје да обнове далматски језик. Аутентичност  facebook профила неких  од далматинских активиста, а чији се профили  појављују као профили админстратора групе,  као и изнесена тврђења о далматском језику после 1898, могу бити предмет дискусије. Светска романистика не познаје постојање говорника далматског језика после 1898. године.

[4] Извор: Уводни текст са наведене Facebook групе Langa Dalmatun / Dalmatski jezik.

[5] У уводном тексту поменуте групе се износи тврдња: Najpoznatiji dijalekti dalmatskog jezika bili su veljotski, iaderún, tráu, spalatrún, raguiánz, catarún i scatarún.

Хрватски романисти, као што су Петар Скок и Жарко Муљачић (1922-2009), наведене дијалекте далматског језика: вељотски/крчки, задарски, трогирски, сплитски, дубровачки, которски и скадарски, сматрају посебним језицима, тзв. далматороманским језицима. Они тиме негирају јединственост далматског језика, односно да је далматски језик икада постојао.

[6] Antonio Ive. L’antico dialetto di Veglia, Archivio Glottologico Italiano. — Roma; Torino; Firence: Ermanno Loesher, 1886. — Vol. 9. — P. 115—187

[7] Извор: Свети владика Никодим далматински (Милаш) (1845-1915), Православна Далмација, стр. 5, Београд-Шибеник, 2004

Advertisements

2 thoughts on “Жељко Симовић: Судбина далматског језика”

  1. „Аутентичност facebook профила неких од далматинских активиста, а чији се профили појављују као профили админстратора групе, као и изнесена тврђења о далматском језику после 1898, могу бити предмет дискусије. “

    Овим параграфом сте сажели целу историју далматског језика после 1898. године. Не ради се о никаквом предмету дискусије, истрагом IP адреса дотичних установљено јесте да се поједини профили служе истом IP адресом, лоцираном у Сплиту, Хрватска. С обзиром да се очигледно ради о почињењу кривичних радњи фалсификовања идентитета те клевете са циљем стварања јавне обмане, хрватска полиција ће да реагује пре или касније.

    Свиђа ми се

  2. Можда је у време доласка Јужних Словена на Балкан ДАЛМАТСКИ ЈЕЗИК постојао. Данас га више нема. Нит га ико говори, нит има његових трагова.
    Од албанске до словеначке границе, на Јадранској обали и залеђу говори се наш заједнички југословенски језик, што су још давно увидели Хекторовић, Вуковић, Доситеј, Његош, Вук и др. Сходно тежњи аустријског министра Бенјамина Калаја и тежњи комуниста да разбију Јужне Словене (Дрезденски конгрес), тај језик данас носи различите називе.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s