Сајам књига: Награђено дело Горана Ж. Комара „Ћирилични натписи Старе Херцеговине“

Најмасовнија културна манифестација у Србији и највећа смотра писане ријечи у региону – 62. Међународни београдски сајам књига додијелио је награду за најбољег издавача из дијаспоре у 2017. Књижевној задрузи Српског националног савјета из Црне Горе за дело Горана Ж. Комара „Ћирилични натписи Старе Херцеговине“.

У календару културних дешавања југоисточне Европе централно место крајем октобра већ деценијама припада Међународном београдском сајму књига. Ова регионално највећа манифестација посвећена књизи бави се промоцијом књижевног стваралаштва и образовања, културном разменом са иностранством и покретањем актуелних књижевних и друштвених питања. Ове године од око 500 излагача на београдском Сајму књига Награда за издавача из дијаспоре на српском језику припала је Књижевној задрузи СНС из Подгорице за Комарову монографију, која је резултат многобројних и вишегодишњих систематских теренских истраживања на простору Старе Херцеговине и представља својеврсни апел појединцима и институцијама да учине све како би средњовековни споменици и натписи на њима били сачувани од зуба времена, заборава и честог немара.

Књижевна задруга СНС из Подгорице је и прошле године добила награду Београдског сајма за књигу Апотеоза српским гуслама, Дејан Томић.

Издања Књижевне задруге до сада су добила све најважније књижевне награде на српском говорном подручју. Књижевна задруга добитник је награда сајмова књига у Подгорици, Новом Саду, Београду, Андрићграду и Херцег Новом, као и награда: “Бранко Ћопић”, “Михаило Лалић”, “Печат вароши сремскокарловачке”, “Момо Капор”, “Јелена Балшић”, “Марко Миљанов”, “Печат времена”, “Исидора Секулић”, “Светозар Ћоровић”, “Немањин жиг”, “Златно перо Русије” и многе друге.

О КЊИЗИ ДР ГОРАНА КОМАРА “СТАРИ ЋИРИЛИЧНИ НАТПИСИ СТАРЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ”

У књизи „Стари ћирилични натписи источне Херцеговине (са прегледом крстова)“, чији је издавач Књижевна задруга Српског националног савјета, види се да је аутор у свом истраживачком раду обишао цијелу источну Херцеговину, многе знане и незнане предјеле, трагајући за важним, непатвореним и истинским историјским наслеђем; за биљезима времена и простора; за свједочењем човјека и о човјеку, човјека здруженог са Крстом и Христом.

Комар ништа не предузима без провјере, увида, сусрета очи у очи, без исцрпног и прецизног суочавања са изворним свједочанством. А ништа није тако стамено, као камен, и, надасве, као ријеч у камену, овдје и у буквалном и у најдубљем значењу. За ову и овакву књигу потребно је било упознати се са знатним и значајним ранијим достигнућима, проучити богату и широку литературу, али и изоштрити око за најситније тајне ћириличног знака и симбола; за најситнији потез при уклесавању; опходити стазе и богазе.

А за свједочење ријечи у камену у вишевјековном времену, аутору ове књиге требало је једанаест година прегалачког рада. Ријеч је, и то ријеч као свједочење и ријеч са суштинском поруком и поуком, сабрао Горан Комар у овој књизи, отргнувши је од времена, заборава, пркосећи људској агресији, жељи за уништавањем, брисањем трагова, уништавањем памћења, сјећања…(више у овим последњим деценијама, или последњем стољећу, него кроз многе друге вјекове и бесудна времена).

Ова књига доноси огромно богатство, и што се обима и што се суштине тиче. Представљено је преко 200 натписа, које није лако ни пребројати, а камоли пронаћи, лоцирати, обићи, фотографисати, рашчитати, смјестити у простор и вријеме.

У књизи су заступљени различити простори источне Херцеговине, сви они који су чували старе натписе, све их је обишао Комар у својој опсежној експедицији. Међу најбогатијим овом грађом спадају предјели везани за: Билећу, Требиње, Гацко, Столац, Љубиње, Невесиње, потом ту су и: Калиновик, Горажде, Фојница, Чапљина, Сарајево, Попово Село, Попово Поље, Петрово Поље, Борич, Улог, Дабар, Благај, Берковићи, Шћепан Поље, Љубомир.

Немали је број натписа сачуван и на подручју најисточније Херцеговине, подручју које данас припада Црној Гори: Никшић, Пива (Пишче), Бока: село Богдишићи, Херцег Нови: села Мокрине, Мојдеж, Ченићи, Репаји, Поди, Глоговик, Баошићи, потом дати су натписи из Бањана и Опутних Рудина са подручја: Црквице, Броћанац Јаничића, село Клење, село Маочићи, Реновац, натписи уграђени у цркви Светог архангела Михаила у Бањанима… За све натписе у књизи даје се фотографија, разријешен и рашчитан текст, који је потом преведен на савремени српски језик. У књизи се налазе и раније објављивани натписи, поређења са садашњим резултатима, нови моменти. Један број натписа је нов, први пут се објављују и дају јавности на увид.

(Ћирилица Београд)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

2 replies

  1. Јавите ми, молим Вас, где се књига може купити.
    Хвала, СЈ

    Свиђа ми се

  2. Вид Маливук из Невесиња

    ПРОТИВ СРБА – КАО ОКУПАТОР

    Загудите моје гусле верне,
    Испратите песму о издаји,
    О издаји сопственог народа,
    Те издаји своје домовине –
    Домовине српскога народа.
    Та издаја деси се у Рашкој,
    А у Рашкој српском завичају,
    У којем је српски вођ’ Немања,
    Уздигао и моћну Србију,
    Уздиг’о је дван’естог столећа.
    Ту Србију после су напале,
    А напале земље из Европе,
    Те и Турска из Азије Мале.
    Оне су је целу покориле,
    Те су Србе вере православне,
    Баш под претњом стале католичит’
    А Турска их гонила у ислам,
    Окупатор, и један и други,
    Тим Србима јесте запретио,
    Да Србима не могу се сматрат’.
    Тако Турци рекоше Србима,
    Којима су ислам наметнули –
    Да ће бити рода несрпскога,
    Те да себе морају прозвати,
    А прозвати само Бошњацима,
    Те Србима да се не сматрају.
    То је отров у душама српским,
    Код многих се дуго задржао,
    Те још бројни јадни муслимани,
    Још и данас устају на Србе,
    Истичући да Бошњаци јесу.
    Тако Србин вере муслиманске,
    Против Срба громогласно грмну –
    Издају је јавно истакао.
    Име му је турско Сулејмане,
    А презиме њему је Угљанин.
    Тако му се прађедови зваху,
    Док су били борци Немањини,
    Дични борци вере православне,
    Крсна Слава њихова је била,
    Слава иста као Немањина –
    Славили су Светога Ђорђија,
    А та слава код Срба је честа,
    Вели народ тад су је славили,
    А најчешће баш племићи српски.
    Сад се види да је окупатор,
    Окупатор из Азије Мале,
    Затровао савест код тих Срба,
    Које силом нагн’о је у ислам.
    Управ’ зато несрећни Угљанин,
    Подржава Србе расрбљене,
    Којих много преко Дрине има,
    А отровом они су засути,
    Те верују како Срби нису,
    Па су зато покушали Србе,
    Оне Србе вере православне –
    Изгонити из предивне Босне,
    Из тог дивног српског завичаја.
    Муслиманим’ Угљанин поручи,
    Да и Рашку сједине са Босном,
    Из Србије да је отцепљују,
    Баш онако што чинише Турци,
    Кад су давно Србију цепали,
    Те делове њене запосели
    И робовско стање уводили,
    Православне стављали на муке.
    Сад Угљанин исто то предлаже,
    Те да Срби вере муслиманске,
    Бошњацима морају се звати,
    А да српска полиција одмах,
    Те са њоме и армија српска,
    Сад напусте завичајну Рашку,
    А да Рашка припоји се Босни,
    Где се неће Српство признавати,
    А Срби ће бити прогањани,
    Да се склоне у део Србије,
    Који јоште Србима остаде,
    А Рашка ће Угљанин говори,
    Бити вани, као и Косово,
    То Косово срце од Србије,
    Америка њега окупира,
    А уз помоћ Енглеза и Немац’,
    Те Француза, а и многих других,
    Те и Турак’ из Азије Мале.
    Гусле моје загудите гласно,
    Поручите несрећном Србину,
    А Србину вере муслиманске,
    Сулејману томе Угљанину,
    Да је један корак учинио,
    Повелики корак издајнички,
    Те да неће успет залудити,
    Залудити Србе муслимане,
    Јер већина јест’ се освестила,
    Сетила се својих прађедова,
    Прађедова дивног рода српског,
    Који јесу баш у давно време,
    Начинили прво писмо свету,
    Које јесте темељ учености.
    Зато нико ни пристати неће,
    Неће рећи да писмо из Винче,
    Није писмо њихових Ђедова.
    Оно јесте а на томе писму,
    (Што учени добро о том’ знају)
    Писана је песма „Илијада“,
    Уз њу исто песма „Одисеја“,
    Па и оне песме из Индије,
    Што се српски „Ргведама“ зову.
    Угљанин се и тога одриче,
    Поручује исламским Србима,
    Да се Српства одричу коначно,
    Те да Рашку носе из Србије,
    Гусле моје, моје чаробнице,
    Одгудите да је то издаја,
    Да Угљанин свој народ издаје,
    А, такође, домовину своју,
    Домовину предивну Србију,
    Те му следи и законска казна,
    Коју народ подржати хоће,
    Како онај православне вере,
    Тако онај вере муслиманске,
    А и Срби вере католичке!

    Београд, 5. новембар 7526 (2017)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s