Ознаке

, ,

Као много млађи, Херцег Нови је надживио Дубровник и у крилу традиције ходио још сто педесет година. Хиљадоструким невидљивим струнама везан је Нови за Дубровник. Има нашто у једном недавном графиту на Топлој: „Наш крај – наша правила“. Новљани су себи пресудили и пад Новог разликује се од пада Дубровника у једној важној ствари. Његов пад није наметнут споља. Он је самоопредјељен

Др Горан Ж. Комар

Питао сам се одавно је ли потомак славне Војинове дјеце икада помислио на иконе што су их његови стари оставили (на чување) у Суботића у Србини када оно намислише у Дубровник прећи, и још тачније, је ли историк Лујо када описиваше пад Републике под Банапартеа осјетио жал за девет година раније срушеном комунитади од Топле? Пишчево издање Pada Dubrovnika изашло је у Загребу 1908. године на стоту годишњицу рушења Републике Св. Влаха. Питао сам се и питаћу се док сам жив какви су то дјелатни сокови разградили крвцу дотура Луја да побрише сјећања на комуну звану державом Новском, державом нетлачитељном, намјањом на свијету и једином која је свој мухур надјенула сценом Вознесења Христова? И није само као историк описао промјену бандјере на Плаци, он је искрено жалио бијелу заставу Св. Влаха, он је књижевнички страствено описао дубровачки парламент. „Po nekakvom čudnom i neshvatljivom programu, Francuska gašaše autonomni život Dubrovačke Države progresivno, na doze, ne rješavajući se da joj zada smrtni udarac što je tako lako bilo, da je već bilo i djetinjasto. Dakle: najprije rekrutovanje mrnara, pak pomorske isprave sa francuskim žigom, pak Patente sa: „Regno d’ Italia“ i talijanske zastave na brodovima i najzad zastava Svetoga Vlaha kao državni amblem. Ova suverena uvreda bi nanešena vladi dvadeset šestoga Decembra…“

Пажњу ми привлачи расправа у дубровачком Сенату који је говорио о оном децембарском јутру када Дубровчани угледаше Плацу без бијеле заставе Светога Влаха, исказујући Јутро ријечима „sopresa“, meraviglia“, ма их замјенише прикладнијима: „dispiacere“ и „rammarico“. И сустали Дубровник успио је у своме старачком кораку да Плацу, ако ће и на тренутак, напросто испразни од свакога биљега. И даљи ход мале Републике је бескрајно занимљив са диломатичкога стајалишта, али неумољиви Наполеон све је актере ућуткао писмом од 11. августа 1805. године које је у часу формалног рушења Дубровника још одзвањало иако се односило на Ђенову: „Gjenovu sam prisajedinio samo da dobijem mrnara. Jeste li se Vi nadali da ćete moći vladati narodima, a da ih u početku ne ozlovoljite? Vi dobro znate da u području vladanja, pravica znači i sila i vrlina. Zar sam već tako prestario da me gjenoveški puk može zastrašiti? Moj je odgovor ovoj depeši: Mrnara, mrnara!“

Ни сва окрутност Бонапартеа и снага државе није могла да одврати сенаторе од покушаја одржања Републике. Не знам може ли ико на свијету данас читати, као Драчевићанин (Новљанин), детаље одлука око послања Бонапартеу Џива Кабоге (Кабужића) и схватити тежину прилика кроз завршну одлуку по предлогу Миха Градија да се из Рима поручи слика Св. Влаха по нарочитом цртежу и да се та слика подјели свим паросима у дубровачкој држави. Писао је Сенат сљедеће: „…francuski činovnici se miješaju u nadležnost našijeh gragjanskijeh i krivičnijeh sudova; (…) „…naše mrnare privatni preduzimači uzimlju na silu (…) „…diže se naša zastava sa brodova“ (…) „…spriječava se na Placi istaknuće naše zastave, koja se vajaše kao simbol nezavisnosti manifestom garantovane nam i podiže se zastava kraljevine Italije“. И сјећаше се Лујо потпуне неоспоривости захтјева дубровачког Сената, јер казиваше како је посљедица тилзитског уговора морала бити потпуна евакуација француске војске и повраћај независности Дубровника. Но, француски је управитељ упућивао Дубровчане искључиво на бављење (забављање) унутрашњим, муниципијалним пословима, а да за све остало „чекају догађаје“. Шездесетпетогодишњи патриота дубровачки Кабога никада није добио прилику да пође у Париз. Кабога је привукао пажњу цара који га је означио као једнога од највећих непријатеља, аутора писма босанском паши и наредио је његово хапшење и затварање у једну од дубровачких тврђава. Невјероватно је оштро писмо Бонапартеа којим тражи конфисковање записника Сената, а да први који се буде дописивао са инострансттвом буде стријељан. И поред свега тога, Дубровник се опирао. Упорно, као и Топљани почев од 1797. године, настављаше са вршењем својих докиданих аутономних права и непрестано обављаше своје општинске/државне функције. Није само тадањи Дубровник, него и мала комунитад од Топле, истакла хиљадугодишњу ромејску државничку концепцију аутономије. Потресним ријечима Лујо набраја одлуке Малога вијећа Дубровачке Републике које представљају најјаснији израз отпора „ирупцији варвара у романски град“.

Гледао сам од 2009. године колико је запањујућих сличности сабијено у државна акта Републике Св. Влаха и комунитади од Топле у данима њихова смираја. Ових дана објавио сам у два научна часописа писма посланицима комунитади упућиваним у Беч у циљу одржања њезиног аутономног статуса какав је уживала под доминацијом Св. Марка (сачувана у Архиву Хрватске Академије Знаности одакле сам их добио током 2012. године пред обиљежавање триста година освећења топаљске Саборне цркве Св. Спаса). А годинама се дивим истовјетном обрасцу, истовјетном дубровачком, по коме своје печате отискује на своје општинске хартије све до у Другу аустријску управу. И у томе часу, уз најбоље посланство (дубровачко није ни кренуло), то је све што се могло. Задржати унутрашњи хиљадугодишњи ромејски формално-правни поредак, рефлекс поретка старога свијета, задржати форму која јесте суштина. Вањски знак вјерности Високом Престолу обје Цркве на којем почива европска кућа. Супротставити се Ложи. Топаљска комунитад имала је мање опасне по живот ирупције варавара. Но, она је током пада Св. Марка ипак започета. Књига Великог вијећа Дубровачке Републике никада се више не продужи од странице четрдесет и друге, а Комунитад од Топле исписа своје последње странице 1808. године, под присилом, начинивши своје „Ноте од мрнара“. Све сам их објавио још у деведесетим годинама. Мало је читалаца у њима видјело једно: Поред стараца, само дјеца. Истим кораком Бонапарте је рушио Дубровник и Топлу. Пуковник Delort, након што је прочитао одлуке о укидању Дубровачке Републике (31. jaнуар 1808): „Vi ćete odsad unaprijed da živite pod zakonima jednog vladaoca koji ne pozna više takmaca; koga najhitrija surevnjivost ne smije više ni s kim da uporedi; koji, postavljen između minulijeh i nastajnijeh vjekova, biće za sve generacije prošlosti i budućnosti čovjek prema kome će se odmjeravati i genij i sve vrste slave. Sred njegovijeh mnogobrojnijeh država, sred najprostranijih koncepcija, u najozbiljnijem trenutku izrade najsmjelijega i najzamršenijega projekta, njegovo oko pogleda sve njegove provincije i zadržava se na svakoga podanika; njegovo aktivno staranje ispituje i prosugjuje njegove interese; a u zamjenu toga, u zamjenu sreće koju svakome daje, on traži bezuslovnu ali plemenitu vjernost, bezograničenu odanost, ali bez razmetanja. Vi ste dugo vladali blagodareći auktoritetu osvećenom mnogim vjekovima, Vi ćete još za dugo imati na ljude uticaja. Upotrebite taj Vaš uticaj na to, da svakome objasnite blagotvorno dejstvo nove vlade, da srce i osjećaje sviju privežete za Vašeg novog vladaoca; na posljetku, gospodo, budite i Vi sami dobri, lojalni, vjerni podanici Njegova Veličanstva Cara i kralja Napoleona i članovi jedne velike i slavne obitelji“. Гледам ове ријечи Delorta данас у невјерици. Први који је проговорио био је сенатор Џиво Кабога који је затражио писмено саопштење говора и декрета, али Француз се извинио казујући да је читао само концепт. Ове ријечи понављаће комунистичка револуција у 20. вијеку. Ове ријечи јесу since fiction. Но и у редовима Дубровчана настаде једна партија, један, тако рећи, клуб који је радио на уништењу независности. Гледао је Клуб да подигне пучку револуцију. Таман као у Новоме 1941.

Лујове ријечи којим описује очекивања Бонапартеа, којим упоређује пад Млетачке Републике и других држава истовјетне су ријечима комунистичке револуције у 20. вијеку. „Braniti svoju političku egzisteniciju od Francuza veliki je, neoprostivi grijeh…“; „veleizdajstvo kada domaći gospodar odbija blagodati invazije, izvršila se ona kroz vrata ili kroz prozor. Za Napoleona svi su ljudi, svi narodi jednaki, sve ustanove ekvivalentne i nevaljale. Nalijetanje je Carskijeh orlova blagodat. Riječi: Sloboda, Rat Praznovjerju, Uništenje Plemstva imaju da svojim čarobnim zvukom utole žalost za porušenim ognjištem…“; „S ove tačke gledišta prava jačega, koje sačinjava potpuno odregjeni korpus juris imajući svoj sopstveni život, mimo teorijskoga prava megjunarodne jednakosti država, odnosno njihove nezavisnosti, mimo njega i nad njime, Marmontova je optužniva i u obliku i u suštini remek-djelo“.

Дубровачка властела и даље се отимала. Кретала посланства. Радила у Херцеговини и Босни ка покрету у корист Републике. Велики Турчин је остао нијем.

Ирупција варвара. Служинчад у мега маркету. Цика и писка. Постројавање. „ Ви одавде довде – отказ!“ И најтеже: „Не видим да сте насмијани!“ На Плаци и Ловријенцу заставе. Подижем главу ка врховима, али ме по лицу удара град. Неколико хиљада пучана на станици чека у реду на воз који неће доћи. „Шта је била, мој госпару, и Ваша фамиља него ко и моја сиромашка?“

Последњи чувар Дубровачке Републике, свезан хиљадом невидљивих струна била је Република Св. Марка, њезин најопаснији такмац и уништитељ, али док год су у рукама њених дуждева стајале инсигније подјељене од  ромејског цара, стари свијет се опирао. Колективна дубровачка душа, пише Лујо, почела се распадати без циља и програма. Бонапарте је генералу Мармону дао насљедну титулу дубровачког херцега. Али, мене који годинама читам о паду Дубровника и који видим како је моја Топаљска комунитад у један вјек садјела више дубровачких вјекова, интересује друга једна личност која се истакла у драматичном догађајима пада Дубровачке републике. То је Бруе. Старац. Живио је од раније у граду. Сачувана су нека његова писма. Он није могао да се савлада од радости што види бандјеру. Можда ју је он и поставио. Каже Лујо да је седамнаест година Бруе чекао некакву улогу у граду. Он је био француски консуо од 1772. године. Он је усхићен због пропасти властеле која му је задала толико досаде и понижења када је код сваке промјене у Паризу изнова предавао акредитиве. Он је шеф француског Дубровника. Он брине за његова здања у име незнавене свјетине.

Херцег Нови набраја бројаницу са избијеним инсигнијама и без печата. Он је одавно, када оно на власт у граду дођоше Комсом…Ск…Компар…ааа…ој…ха…Маломосковци… (куку нама шта је ово?), остао без сваког дјелатног инструмента своје државне особености и већ су неки сеоски кнезови ударили на његове темељне вриједноте. Под талијанским окупаторским плаштом и ја их због тога не бих безусловно сматрао колаборационистима.

Као много млађи, Херцег Нови је надживио Дубровник и у крилу традиције ходио још сто педесет година. Хиљадоструким невидљивим струнама везан је Нови за Дубровник. Да ли се неко од мојих суграђана питао о количини страха коју је рецимо Александар Војновић или Василије Ђурасовић осјетио када је видио рушење Дубровачке Републике? Да ли је тај страх био мањи него у динарског прекоморског трговца који је чуо о паду Цариграда у руке тек изашлог из адолесцентског доба султана Мехмеда 1453?

Има нашто у једном недавном графиту на Топлој: „Наш крај-наша правила“. Нови је био мањи. Сви смо се познавали. Владао је тада општи став: овом дјетету не иде математика. Али, пристојно дијете. То је довољно за двојку. Новљани су себи пресудили и пад Новог разликује се од пада Дубровника у једној важној ствари. Његов пад није наметнут споља. Он је самоопредјељен.

Advertisements