Никола Н. Живковић: Писмо редакцији једног латиничног сајта 

Када неко на српском језику пише латиницом, за мене је то некако увек сигуран знак да особа (или редакција) пати од комплекса инфериорности, односно, да се осећа мање вредном, па верује да ће, ако пише латиницом, бити „ближа“ и равна Западу и његовој „супериорнијој“ цивилизацији

Уважена редакција сајта „НН“,

Пре неколико дана открио сам ваш сајт и био пријатно изненађен у погледу квалитетa и писмености текстова које објављујете. Једину замерку видим у томе да не пишете на писму које је традиционално и својствено народу коме се обраћате.

Јапан, Кореја, Израел или Кина, на пример, убрајају се у водеће земље света у погледу технологије и науке, па ипак нико од набројаних држава – колико ми је познато – и не помишља да се одрекну себе, дакле, свог писма, те да почну да пишу, рецимо, енглеском латиницом.

Када неко на српском језику пише латиницом, за мене је то некако увек сигуран знак да особа (или редакција) пати од комплекса инфериорности, односно, да се осећа мање вредном, па верује да ће, ако пише латиницом, бити „ближа“ и равна Западу и његовој „супериорнијој“ цивилизацији. Не знам. Можда нисам у праву? Но, на основу моје личне статиситике приметио сам следеће: што је човек образованији, то је проценат људи који пишу ћирилицом већи.

Румунија  је у 18. веку одбацила ћирилицу, а Турска се почетком 20. века – када су власт преузели „Младотурци“ – одрекла арапског писма. Обе земље су прихватиле латинично писмо. Но, те државе се, ипак, ни данас не убрајају у нације, које би могле да послуже свету као пример у погледу успешне економије и стабилног политичког система.

Одмах да кажем да ја ништа немам против латинице. Живим преко тридесет година у Немачкој, пишем готово једнако тако често на латиници, дакле, на немачком, као и на српском, на ћирилици. А на латиници (на енглеском и немачком) прочитао сам вероватно више књига него на српској ћирилици.

Срдачно,
Никола Н. Живковић
Берлин, 5. јула 2017.

Advertisements

5 thoughts on “Никола Н. Живковић: Писмо редакцији једног латиничног сајта ”

  1. Оно на чему треба инсистирати је да највећи број страних језика који се учи код нас (енглески, француски, немачки, шпански, италијански…) не пишу латиницом а још мање “нашом“ латиницом већ својим верзијама алфабета. Један од варијатета је и “наша“ латиница којом се данас исписују хрватски, бошњачки, црногорски и београдско-југославенски језик.

    На то треба указивати пошто се као аргумент двописмености истиче да то значајно олакшава учење страних језика (нека деца уче латиницу, требаће им за енглески). Енглески свакако треба да уче али је учење писма приликом учење страног језика, по мојој слободној процени, око један посто материјала који треба савладати. У оним курсевима руски/немачки/енглески у сто лекција учењу писма се посвећује обично један део прве лекције.

    Свиђа ми се

  2. Охрабрује то што све више људи увиђа ненормалност тога што се десило српском језику, култури, народу и држави, али, проблем је много сложенији и тежи од објашњења датог у тексту.
    Десио нам се страшан цивилизацијски пад у који нас је комунизам планирано гурнуо, и још се нисмо опоравили од њега.

    Свиђа ми се

  3. 1.Било би добро знати ком сајту је писмо упућено, јер ради се о сајту који – по аутору,има писмене текстове, и једина замерка је што су писани латиницом.
    2. Слажем се да је писање латиницом на српском језику понекада знак комплекса инфериорности – другим речима о покондиреним тиквама, али то ипак даје наду да се тај комплекс може излечити.
    3. Ипак, сматрам да комплекс инфериорности игра улогу у највише 10-20% таквих случајева. Највећа трагедија по Србе је да се у бар 80% тих случајева (писања латиницом) не ради о комплексу инфериорности, него о неизлечивој заражености вирусом југоносталгије. Јесте, и комунизам је у томе одиграо своју уобичајену мрачну улогу, али не треба заборавити основни замајац: идеологију југославизма, у пракси зачету формирањем државе у којој је „сваки брат мио – које вере био“. У то су поверовали, на своју погибељ, само Срби. А – од те заразе лека нема и – данас како услед унутрашњих, тако и спољних утицаја постоји тенденција ширења те неизлечиве заразе.

    Свиђа ми се

  4. Заговорницима идеје „да треба да пишемо латиницом да би нас свет лакше разумео“ ја увек предложим: да ћу донети кутију „Вајкрема“, а он нека ми растумачи декларацију на мађарском. А колкио он буде знао мађарски, толико и западни народи познају словенске језике; и мислим да им је свеједно – па баш и да пишемо хијероглифима.

    Свиђа ми се

  5. Недавно сам у Новом Саду замолио једног Кинеза да њиховим писмом мапише следећу реченицу: „Дунав је вејика европска река“: Затим сам другога Кинеза замолио да ми ту реченицу прочита (да проверим дали тако написано) и он је то тако са тешкоћом прочитао.
    Затим сам тај текст показао једном заговорнику богатства двоазбучја код Срба. Кад је погледао напис, згранузо се „Па то није наш језик!“ Ј“есте наш језик, али није наше писмо, као што ни латиница, којом ти пишеш није наше писмо. То што ти и теби слични знају и користе нама туђу латиницу, не значи да је она наша. Уосталом, као заговорник богатства двоазбучја, можеш ли ми објаснити како то да ни један европски народ, осим нас Срба, нема смисла и склоности богаћења двоазбучјем?“ На то питање мој саговорник није имао одговор и само се је окренуо и отишао без поздрава.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s