Ознаке

, ,

Када неко на српском језику пише латиницом, за мене је то некако увек сигуран знак да особа (или редакција) пати од комплекса инфериорности, односно, да се осећа мање вредном, па верује да ће, ако пише латиницом, бити „ближа“ и равна Западу и његовој „супериорнијој“ цивилизацији

Уважена редакција сајта „НН“,

Пре неколико дана открио сам ваш сајт и био пријатно изненађен у погледу квалитетa и писмености текстова које објављујете. Једину замерку видим у томе да не пишете на писму које је традиционално и својствено народу коме се обраћате.

Јапан, Кореја, Израел или Кина, на пример, убрајају се у водеће земље света у погледу технологије и науке, па ипак нико од набројаних држава – колико ми је познато – и не помишља да се одрекну себе, дакле, свог писма, те да почну да пишу, рецимо, енглеском латиницом.

Када неко на српском језику пише латиницом, за мене је то некако увек сигуран знак да особа (или редакција) пати од комплекса инфериорности, односно, да се осећа мање вредном, па верује да ће, ако пише латиницом, бити „ближа“ и равна Западу и његовој „супериорнијој“ цивилизацији. Не знам. Можда нисам у праву? Но, на основу моје личне статиситике приметио сам следеће: што је човек образованији, то је проценат људи који пишу ћирилицом већи.

Румунија  је у 18. веку одбацила ћирилицу, а Турска се почетком 20. века – када су власт преузели „Младотурци“ – одрекла арапског писма. Обе земље су прихватиле латинично писмо. Но, те државе се, ипак, ни данас не убрајају у нације, које би могле да послуже свету као пример у погледу успешне економије и стабилног политичког система.

Одмах да кажем да ја ништа немам против латинице. Живим преко тридесет година у Немачкој, пишем готово једнако тако често на латиници, дакле, на немачком, као и на српском, на ћирилици. А на латиници (на енглеском и немачком) прочитао сам вероватно више књига него на српској ћирилици.

Срдачно,
Никола Н. Живковић
Берлин, 5. јула 2017.

Advertisements