Ознаке

, , , ,

Поводом текста Милане Бабић и Душана Пророковића „Борба за српски језик као духовно и геополитичко питање„, „Стање ствари“, 2. 3. 2017.

На сајту „Стање ствари“ објављен је пажње вредан текст под називом „Борба за српски језик као духовно и геополитичко питање“. У њему аутори напомињу у уводу да борба за српски језик и писмо представља темељ борбе за опстанак српске културе и традиције, а тиме и борбе за сопствени простор и територију – основног предуслова за постојање државе. Аутори детаљно излажу како је, у настојању кључних центара моћи на Западу, у дугом историјском континуитету, да удаље словенски народ од Русије, „Запад и Ватикан“ преко Вука и Копитара, Штросмајера и Гаја у 19. веку атаковао на српски језик и писмо, а тај утицај се протеже и на 20. век и траје све до наших дана.

Наводе да потпадање под западну мисао и дух почиње усвајањем просветитељске мисли и израза, а да се циљеви западних држава настављају подстицањем преласка са ћириличног на латинично писмо данас. Да је Вукова реформа дело Јернеја Копитара и бечког двора илуструје, између осталог, и њихов навод Хрвата Мариа Грчића: „Копитар је у сурадњи са аустријским редарством одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му прекине развојни континуитет и да му наметне хрватскојезични тип као основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно-политичке везе са Русијом и православне Србе везати уз католичке Хрвате… Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку.“

Тако да је новостворени језик културно приближио Србе и Хрвате, а јачањем западног утицаја Срби се културно удаљавају од Русије. После Октобарске револуције дошло је и до религијског удаљавања Срба од Русије.

Агресивност према српском етникуму кулминира у последњој деценији 20. и првој деценији 21. века, стварањем нових, вештачких језика, попут „бошњачког“ и „црногорског“, са циљем стварања нових народа, удаљених од својих корена, чак непријатељски усмерених према Србима и Србији. Аутори још тврде да се језик користи као средство у геополитичкој борби, а у Србији се то показује покушајима „агресивне латинизације“, чиме се „српски фактор покушава трајно утопити у западну цивилизацијску матрицу“.

И све довде, до овог места ми се углавном слажемо са ауторима, уважавајући њихову стручност и уложени труд, али према наставку текста имамо одређене резерве. Не мислимо да је „богато српско наслеђе писано латиницом и суживот двају писама учинило да владање и писање латиницом постане наша свакодневна потреба“, нити да „латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа… и да се не можемо одрећи латинице“, нити мислимо да је то икаква борба за српски језик, већ може бити само грех због прихватања наметнутог. Јер на почетку лепо и јасно стоји да је све то последица излагања штетном деловању непријатељског Запада.

Иако је тачно да у садашњем тренутку „изборити се за ћирилицу као прво и доминантно српско писмо представља проблем“, са великом резервом бисмо могли прихватити констатацију да „Рјешавање овог проблема захтијева стратегију која мора бити спроведена од стране државних институција и од стране растрежњеног појединца, јасне свијести да одабирајући да свакодневно, у свакој прилици, пише ћирилицом прави цивилизацијски избор“. Оваква констатација у принципу и формално може имати смисла као некаква фраза, а никако као реално очекивана могућност у конкретном случају. Наиме, очекивати од државних институција да спроводе стратегију за решавање проблема нашег писма и језика било би у супротности са правим стањем ствари, пошто су ти проблеми и настајали управо њиховим активним посредовањем.

Зар се не види већ из писма Његошевог Милошу да му велики српски песник и владика приговара што је допустио штампање Доситејевих „сочиненија“ – просветитеља, који није „умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа“?! Или, зар није и та „Вукова реформа“ прихваћена за време и под руководством „просвећеног“ Михаила Обреновића, а који је, узгред буди речено, на том римокатоличком западу научио да може да се жени и венчава са рођакињом у сродству?!

Или, на пример како објаснити то што огромна грађа грандиозног дела Милоша С. Милојевића, такође лингвисте, и то изузетног и надареног, не да није штампана, већ највероватније намерно уништена?! Милојевића, који, између осталога, доказује да су Срби писали ћирилицом на свом језику још 800 година пре Христа. Како, ако не спровођењем стратегије и пројекта „Запада“ од стране наших званичних државних институција?! Да погледамо како је то Олга Луковић прокоментарисала (III књ.123-124 стр.): „А Србија никада није доживела да то грандиозно дело, потпуно у стилу Милојевићеве личности, види!!! Зашто? Због кога? У сваком случају због отворених, или маскираних непријатеља српског народа и словенства уопште! Јер те притајене снаге не делују само од Милојевићевог времена, или тек у наше доба! Њихово присуство потиче из најдавнијих дана…“

Као што се и стварање нових, вештачких језика и народа, од српског етничког бића, у претходне две деценије одвијало уз врло активно учешће представника наших државних институција. Улазак у рат са великим жртвама, губитак огромних територија, мучни егзодус нашег народа са миленијумских својих простора и његовим анатемисањем. Једном речју вођење у пораз и пропаст – што и даље траје – све то наше државно руководство ради активно спроводећи стратегију и пројекат „Запада“.

Већ споменута Олга Луковић Пјановић писала је своје студије на основу упорних, вишедеценијских истраживања древне историје српског народа, његовог језика и писма (и старе српске глагољице и ћирилице), и детаљно и документовано изнела сазнања о његовој улози у стварању европских језика и нација, па чак – много пре тога, и улози у праскозорју Цивилизације. Па уместо да та њена велика дела буду обавезна уџбеничка литература многих образовних предмета за све наше младе нараштаје, она нису удостојена ни било каквог званичног приказа. А како ће, кад се наше државне институције, на челу са Академијом наука, руководе фалсификатима науке германске, бечко-берлинске историјске школе, оних који „на Србе гледају крвавим очима“, како би се изразио Илија Живанчевић, човек широке културе и образовања?!

Имајући све ово, укратко изнето, у виду могло би се констатовати да би било апсурдно очекивати од оваквих наших државних институција решавање не само проблема језика и писма, већ и било ког другог, а који се тиче опстанка српске културе и традиције, животног простора и територије, у крајњем – српског народа и његове државе.

Нити се може од појединца очекивати да се понаша према језику и писму онако како му није допуштено, поготово ако је он свакодневно и у свакој прилици изложен са свих страна „притајеним непријатељима српског народа“.

Шта би нам у овом тренутку на све ово рекао, на почетку цитирани, велики српски песник Његош? Да ли би и он казао да је „владање и писање латиницом постала наша свакодневна потреба… да латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српског народа и да се не можемо одрећи латинице“, или би рекао да: „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија“!?

На крају, уместо закључка, можемо констатовати да све ово изнето у чланку говори о борби против (а не за) српског језика и писма као саставног дела стратегије за уништење српског народа и његове државе, православља и Словенства уопште. А прави закључак би могао уследити тек после мукотрпног, свеобухватног, па и страдалничког рада на разоткривању свих непријатељских активности – последњих деценија и векова против српског, а и против целог словенског народа. Последњих деценија је стваран црногорски и бошњачки, средином двадесетог века македонски, а средином деветнаестог века хрватски језик – све са циљем стварања нових народа, непријатељски усмерених према сопственом – народу од ког су и потекли, чији су саставни део и били.

Према сведочењу великог француског слависте, Сипријана Робера, који је живео и радио средином деветнаестог века, само неких педесетак година пре њега, значи крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, сви Словени су се осећали као припадници једног истог народа. Што значи, по С. Роберу, „разни осећаји националности међу Словенима изазвани су касно, из политичких разлога, стварајући антагонизме некада незамисливе…“ Ово сазнање би нас упутило на закључак да је католичење и латиничење међу Словенима последица деловања „Запада и Ватикана“ и узрок свих садашњих антагонизама у разним гранама народа истога стабла, некада јединственог – по језику, обичајима, религији, писму…

Све у свему, сазнања историјске истине и одбацивања свеприсутних фалсификата омогућило би нам да донесемо правилнији и делотворнији закључак о овом, по наш народ, деликатном питању!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште “Стања ствари“

Постаните донатор-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света. Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно. Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи можете прочитати НА ОВОЈ СТРАНИЦИ. Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements