Миливој Макевић: Борба против српског језика и писма

Поводом текста Милане Бабић и Душана Пророковића „Борба за српски језик као духовно и геополитичко питање„, „Стање ствари“, 2. 3. 2017.

На сајту „Стање ствари“ објављен је пажње вредан текст под називом „Борба за српски језик као духовно и геополитичко питање“. У њему аутори напомињу у уводу да борба за српски језик и писмо представља темељ борбе за опстанак српске културе и традиције, а тиме и борбе за сопствени простор и територију – основног предуслова за постојање државе. Аутори детаљно излажу како је, у настојању кључних центара моћи на Западу, у дугом историјском континуитету, да удаље словенски народ од Русије, „Запад и Ватикан“ преко Вука и Копитара, Штросмајера и Гаја у 19. веку атаковао на српски језик и писмо, а тај утицај се протеже и на 20. век и траје све до наших дана.

Наводе да потпадање под западну мисао и дух почиње усвајањем просветитељске мисли и израза, а да се циљеви западних држава настављају подстицањем преласка са ћириличног на латинично писмо данас. Да је Вукова реформа дело Јернеја Копитара и бечког двора илуструје, између осталог, и њихов навод Хрвата Мариа Грчића: „Копитар је у сурадњи са аустријским редарством одлучио српски књижевни језик реформирати тако да му прекине развојни континуитет и да му наметне хрватскојезични тип као основицу. Тиме је хтио прекинути српске културно-политичке везе са Русијом и православне Србе везати уз католичке Хрвате… Копитар је канио потакнути настанак нове српске нације која би добрим дијелом била католичка, прозападно оријентирана и привржена Аустрији. Преко ње би се ширио аустријски утјецај према истоку.“

Тако да је новостворени језик културно приближио Србе и Хрвате, а јачањем западног утицаја Срби се културно удаљавају од Русије. После Октобарске револуције дошло је и до религијског удаљавања Срба од Русије.

Агресивност према српском етникуму кулминира у последњој деценији 20. и првој деценији 21. века, стварањем нових, вештачких језика, попут „бошњачког“ и „црногорског“, са циљем стварања нових народа, удаљених од својих корена, чак непријатељски усмерених према Србима и Србији. Аутори још тврде да се језик користи као средство у геополитичкој борби, а у Србији се то показује покушајима „агресивне латинизације“, чиме се „српски фактор покушава трајно утопити у западну цивилизацијску матрицу“.

И све довде, до овог места ми се углавном слажемо са ауторима, уважавајући њихову стручност и уложени труд, али према наставку текста имамо одређене резерве. Не мислимо да је „богато српско наслеђе писано латиницом и суживот двају писама учинило да владање и писање латиницом постане наша свакодневна потреба“, нити да „латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српскога народа… и да се не можемо одрећи латинице“, нити мислимо да је то икаква борба за српски језик, већ може бити само грех због прихватања наметнутог. Јер на почетку лепо и јасно стоји да је све то последица излагања штетном деловању непријатељског Запада.

Иако је тачно да у садашњем тренутку „изборити се за ћирилицу као прво и доминантно српско писмо представља проблем“, са великом резервом бисмо могли прихватити констатацију да „Рјешавање овог проблема захтијева стратегију која мора бити спроведена од стране државних институција и од стране растрежњеног појединца, јасне свијести да одабирајући да свакодневно, у свакој прилици, пише ћирилицом прави цивилизацијски избор“. Оваква констатација у принципу и формално може имати смисла као некаква фраза, а никако као реално очекивана могућност у конкретном случају. Наиме, очекивати од државних институција да спроводе стратегију за решавање проблема нашег писма и језика било би у супротности са правим стањем ствари, пошто су ти проблеми и настајали управо њиховим активним посредовањем.

Зар се не види већ из писма Његошевог Милошу да му велики српски песник и владика приговара што је допустио штампање Доситејевих „сочиненија“ – просветитеља, који није „умио свој дар душевни обратити у корист нашег народа“?! Или, зар није и та „Вукова реформа“ прихваћена за време и под руководством „просвећеног“ Михаила Обреновића, а који је, узгред буди речено, на том римокатоличком западу научио да може да се жени и венчава са рођакињом у сродству?!

Или, на пример како објаснити то што огромна грађа грандиозног дела Милоша С. Милојевића, такође лингвисте, и то изузетног и надареног, не да није штампана, већ највероватније намерно уништена?! Милојевића, који, између осталога, доказује да су Срби писали ћирилицом на свом језику још 800 година пре Христа. Како, ако не спровођењем стратегије и пројекта „Запада“ од стране наших званичних државних институција?! Да погледамо како је то Олга Луковић прокоментарисала (III књ.123-124 стр.): „А Србија никада није доживела да то грандиозно дело, потпуно у стилу Милојевићеве личности, види!!! Зашто? Због кога? У сваком случају због отворених, или маскираних непријатеља српског народа и словенства уопште! Јер те притајене снаге не делују само од Милојевићевог времена, или тек у наше доба! Њихово присуство потиче из најдавнијих дана…“

Као што се и стварање нових, вештачких језика и народа, од српског етничког бића, у претходне две деценије одвијало уз врло активно учешће представника наших државних институција. Улазак у рат са великим жртвама, губитак огромних територија, мучни егзодус нашег народа са миленијумских својих простора и његовим анатемисањем. Једном речју вођење у пораз и пропаст – што и даље траје – све то наше државно руководство ради активно спроводећи стратегију и пројекат „Запада“.

Већ споменута Олга Луковић Пјановић писала је своје студије на основу упорних, вишедеценијских истраживања древне историје српског народа, његовог језика и писма (и старе српске глагољице и ћирилице), и детаљно и документовано изнела сазнања о његовој улози у стварању европских језика и нација, па чак – много пре тога, и улози у праскозорју Цивилизације. Па уместо да та њена велика дела буду обавезна уџбеничка литература многих образовних предмета за све наше младе нараштаје, она нису удостојена ни било каквог званичног приказа. А како ће, кад се наше државне институције, на челу са Академијом наука, руководе фалсификатима науке германске, бечко-берлинске историјске школе, оних који „на Србе гледају крвавим очима“, како би се изразио Илија Живанчевић, човек широке културе и образовања?!

Имајући све ово, укратко изнето, у виду могло би се констатовати да би било апсурдно очекивати од оваквих наших државних институција решавање не само проблема језика и писма, већ и било ког другог, а који се тиче опстанка српске културе и традиције, животног простора и територије, у крајњем – српског народа и његове државе.

Нити се може од појединца очекивати да се понаша према језику и писму онако како му није допуштено, поготово ако је он свакодневно и у свакој прилици изложен са свих страна „притајеним непријатељима српског народа“.

Шта би нам у овом тренутку на све ово рекао, на почетку цитирани, велики српски песник Његош? Да ли би и он казао да је „владање и писање латиницом постала наша свакодневна потреба… да латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српског народа и да се не можемо одрећи латинице“, или би рекао да: „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија“!?

На крају, уместо закључка, можемо констатовати да све ово изнето у чланку говори о борби против (а не за) српског језика и писма као саставног дела стратегије за уништење српског народа и његове државе, православља и Словенства уопште. А прави закључак би могао уследити тек после мукотрпног, свеобухватног, па и страдалничког рада на разоткривању свих непријатељских активности – последњих деценија и векова против српског, а и против целог словенског народа. Последњих деценија је стваран црногорски и бошњачки, средином двадесетог века македонски, а средином деветнаестог века хрватски језик – све са циљем стварања нових народа, непријатељски усмерених према сопственом – народу од ког су и потекли, чији су саставни део и били.

Према сведочењу великог француског слависте, Сипријана Робера, који је живео и радио средином деветнаестог века, само неких педесетак година пре њега, значи крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, сви Словени су се осећали као припадници једног истог народа. Што значи, по С. Роберу, „разни осећаји националности међу Словенима изазвани су касно, из политичких разлога, стварајући антагонизме некада незамисливе…“ Ово сазнање би нас упутило на закључак да је католичење и латиничење међу Словенима последица деловања „Запада и Ватикана“ и узрок свих садашњих антагонизама у разним гранама народа истога стабла, некада јединственог – по језику, обичајима, религији, писму…

Све у свему, сазнања историјске истине и одбацивања свеприсутних фалсификата омогућило би нам да донесемо правилнији и делотворнији закључак о овом, по наш народ, деликатном питању!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште “Стања ствари“

Постаните донатор-сувласник Стања ствари!

Поштовани читаоче,

Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света. Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно. Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.

Како нам све можете помоћи можете прочитати НА ОВОЈ СТРАНИЦИ. Такође, молимо вас да се прикључите нашој страници на Фејсбуку и/или налогу на Твитеру.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

33 replies

  1. Господине Макевићу, покушаћу сада кратко да одговорим на Ваше критике. Оне су добродошле јер ми дају прилику да даље проблематизујем изнесене тврдње.
    Прво – без државне подршке није могуће заштити удар на српски језик, писмо и, посљедично, културу. Можда Вам је промакло (мада је било објављено и на Стању ствари) у Требињу је донесена Декларација о ћирилици која има подршку државе (Републике Српске). Дакле, очекивати ту подршку није илузорно.
    Друго, што се тиче латинице, морамо бити јако опрезни и пажљиво формулисати ставове. Јасно је да је један од стубова српског бића ћирилица и да нам је латиница наметнута/подметнута. Међутим, постоји ЈАКО ОПАСНО кретање у правцу одсијецања великог дијела српске културе са тенденцијом пребацивање српске културне баштине у хрватску културу, „хрватски“ језик. То кретање је убрзано 17. јуна 2008. године одлуком о „разводу“ српског и „хрватског“ језика. „Хрватски“ језик је непостојећи – то је српски језик и борба за истину тек предстоји!
    Када кажем да се не смијемо одрећи насљеђа српске културе која је настајала и на латиници тачно знам шта говорим. Дакле, у питању нису спонтани процеси већ брижљиво разрађени процеси/стратегије који иду на даље парчање српског бића.
    Дио текста гдје цитирам проф. Ковачевића дат је како би даље отворила расправа а не као мој став то је јасно, али сам то додатно образложила и испод текста.
    Што се тиче Његошевог писма он је ту само из једног разлога јер се јасно види став владике о кретању српског језика у правцу профанизације и десакрализације (што је једна од тема текста) и у том правцу не бих више ширила причу.
    Треће, што се тиче цивилизацијског избора, да, да, да – одабир ћирилице је цивилизацијски избор и он сеже дубоко у прошлост од самог настанка латинског писма по узору на грчки. И, да, он изражава антагонизам Истока и Запада… О овоме ћу детаљно у другом тексту.
    Испод овог коментара покушаћу поставити два линка како би се отворила даља расправа.

    Срдачан поздрав!

    Милана Бабић

    Свиђа ми се

  2. Господин Макевић – очигледно присталица срп(Б?)ске аутохтонистичке школе каже и ово: „…Милојевића, који, између осталога, доказује да су Срби писали ћирилицом на свом језику још 800 година пре Христа…“.
    Ако је тако – онда зашто не наведе неки доказ… писали су… где.. чиме… на чему? Где су материјални докази (али, без конфабулација)?
    Имати припаднике те школе за савезнике у одбрани српске ћирилице чини да је заиста потпуно сувишно имати противнике/непријатеље.
    За г-ђу Бабић, која каже: “…Јасно је да је један од стубова српског бића ћирилица и да нам је латиница наметнута/подметнута. Међутим, постоји ЈАКО ОПАСНО кретање у правцу одсијецања великог дијела српске културе са тенденцијом пребацивање српске културне баштине у хрватску културу, „хрватски“ језик. То кретање је убрзано 17. јуна 2008. године одлуком о „разводу“ српског и „хрватског“ језика. „Хрватски“ језик је непостојећи – то је српски језик и борба за истину тек предстоји!“ имам пар примедби:
    1. Ако је латиница наметнута/подметнута (а са тим се слажем), зашто је ЈАКО ОПАСНО – не оно “одсијецање … “ и прелаз , боље речено : пречишћавање – повратак искључиво на ћирилицу? Румуни су око 1860 г. укинули употребу ћирилице и прешли на латиницу, али тиме се уопште нису одрекли ничега што је у прошлости писано/штампано ћирилицом на румунском језику.
    2. Ма колико она тврдила да је “хрватски језик“ непостојећи, он ипак још како постоји и признат је, и која је онда штета у његовом “разводу“ од српског језика?
    Да одмах кажем, ја мислим да је баш неопходно да “развође“ између та два врло сродна језика и треба да буде употреба искључиво ћирилице у српском (а што се мене тиче – може и срБском) језику.

    Свиђа ми се

  3. Не знам колико је изводљиво да се словеносрпски и предвуковска ћирилица изучавају у основној и средњој школи? Макар на нивоу информације?

    Свиђа ми се

  4. Додао бих нешто о НАШЕМ ЈЕЗИКУ (коме је у своје време штокавица послужила као заједничка основа стандардног језика) који је данас у употреби на простору бивше Југославије. Тај свакодневни језик разумљив свима је у опасности, јер га политичари разбијају на четири језика што доводи до сегрегације и дискриминације у јавним и образовним установама, као и до непотребног и скупог „превођења“ у суду и администрацији. Тај језик за сада нема име ; он је наш заједнички језик и свако може да га именује како жели.

    Почетком априла око 200 језичких стручњака и истакнутих људи донело је ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ који се данас употребљава у ЦГ, БиХ, ХР и СРБ. До сада је декларацију на интернету ( http://www.jezicinacionalizmi.com ) потписало преко 8000 грађана.

    Језик је жив и променљив. Стално се обогаћује на свеопшту корист свих корисника. Што више људи говори неки језик, то је тај језик јачи и богатији, у свету познатији и признатији.

    Свиђа ми се

  5. @Deda Djole: Претпостављам да сте Србин, али очигледно заражен југоносталгијом. То је по Србе погибељан вирус…
    Да објасним мој став и положај:
    1. Ја нисам Србин. Рођен сам, стицајем несретних историјских околности, у Краљевини Југославији;
    2. Српски језик сам научио као други језик – углавном у основној школи, али сам га током првих деценија живота прихватио као свој, а у оквиру тога – искључиво у његовој ћириличној писаној верзији, мада сам са задовољством читао у детињству и хрватске преводе авантуристичких романа – загребачка “Зелена Библиотека“, издања још из времена Аустроугарске као и потоња из периода Краљевине Југославије. Дакле, против хрватске латинице и њиховог језика заиста немам ништа;
    3. Оно што ми не само смета, него ми је и одвратно, је политички коректан и сахарински сладак појам “НАШ ЈЕЗИК“ под којом маском се оправдава и превласт латинице у (јавној комуникацији) у српском језику.
    Посматрајући са стране развој догађаја код вас, видим јаке и успешне притиске у наметању ширења и признавања тог “ВАШЕГ (безименог) ЈЕЗИКА“.
    На вашу (српску) погибељ, већина вас и није свесна да прихватати безимени језик у ствари води томе да постанете безимени народ, народ без имена и презимена – народ недостојан предака, који су пролили толико крви за очување српског имена и презимена – а очигледно, потпуно узалуд (да баш не кажем и оно архаично: узаман).

    Свиђа ми се

  6. @Иоанн Дубињин

    Бог Вас поживео за овај србско-руско-правосавни коментар!
    Хвала!!!
    “Бог вам помог`о и нико вам ништа не мог`о!“

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  7. Дубињин: Сахарински сладак појам “НАШ ЈЕЗИК”.

    Немам обичај да подилазим нити хвалим, али свакa част на овом савршеном изразу!

    Свиђа ми се

  8. @Иоанну Дубињину : Нисам заражен југоносталгијом. Као и ви, ја сам рођен као Југословен. Али, мене није заразио вирус и вероватно ћу умрети као Југословен. Разумем људе заражене вирусом имена Слоба-Фрањо-Алија. За њих постоје разне терапије, једна од њих је читање ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ.

    Не видим зашто вам смета назив НАШ ЈЕЗИК. Као што заједничку кућу зовем ‘наша кућа’, тако и заједнички језик зовем ‘наш језик’. На нашем сајту.

    Имате ли неки бољи назив за језик који се говори на потезу између Пирота и Буја у Истри ?

    И молим вас, немојте, као многи, мешати језик и писмо.
    Декларација уопште не помиње писмо. Ни ја.

    Наш заједнички језик је угрожен јер га „заражени“ цепају, кроје, класирају, стерилишу, прочишћавају . . .

    Свиђа ми се

  9. @Deda Djole

    Останите доследни својим прецима, који су говорили – срБским, а не “ЗАЈЕДНИЧКИМ ЈЕЗИКОМ“!
    Исти је случај и са прецима “Слобе-Фрање-Алије“ : и они су сви, без
    изузетка, говорили – срБским, а не “НАШИМ ЈЕЗИКОМ“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  10. @Deda Djole – Кажете (између осталог):
    1. “…Као и ви, ја сам рођен као Југословен“. Одговарам: Боже сачувај – ја, Богу хвала, нисам рођен као Југословен, него само на територији Краљевине Југославије, као дете избеглица из Русије (расељених лица са папирима Лиге Нација) и мој други језик, који сам тек научио у основној школи није био неки Југословенски – него језик Срба (намерно избегавам потенцијалну контроверзу „срПски“ – односно „срБски“)
    2. “…Разумем људе заражене вирусом имена Слоба-Фрањо-Алија. За њих постоје разне терапије, једна од њих је читање ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ“.
    Одговарам: Мене је баш брига за Слобу-Фрању-Алију и њихове следбенике. То, и евентуална терапија за то су “југопроблеми“ – тј. Ваши и њихови. Али, читање те ДЕКЛАРАЦИЈЕ сигурно није никаква терапија за проблем (а нарочито писање) језика којим говоре Срби.
    3. У закључку кажете (а као и код шкорпиона – отров је на крају – тј. у репу) : “…И молим вас, немојте, као многи, мешати језик и писмо. Декларација уопште не помиње писмо. Ни ја….“. Одговарам: Врло лукаво сте то рекли, али – све док је језика којим говоре Срби, његово ексклузивно писмо, ћирилица, је његово најважније психолошко- визуелно обележје. У том ВАШЕМ ЈЕЗИКУ – ако, и када га Срби прихвате, њихов језик ће се утопити у аморфну масу ВАШЕГ ЈЕЗИКА у коме сви “учесници“ пишу латиницом. Логично је да ДЕКЛАРАЦИЈА О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ не помиње писмо. А, и зашто би кад и врапци на грани знају да је једино општеприхваћено писмо тог ВАШЕГ ЈЕЗИКА латиница. У садашњој фази смртне угрожености писма језика Срба (ћирилице), како у самој Србији, тако и у свим осталим бившим саставним деловима оног државног Франкенштајна – Југославије, прихватање те Декларације ће бити права погибељ по ћирилицу, али – ако Срби на пристану: њихова ствар!

    Свиђа ми се

  11. За редакцију:

    Који је критеријум по којем неко може да купи акције Стања Ствари? Овде се помиње само: ”Да бисте постали донатор-сувласник српског „Стања ствари“ потребно је да уплатите минимално 20 евра (или 2000 динара) – тиме постајете власник једне донације (будуће акције).”

    Има ли још неки стандард осим уплате, например – да купац буде Србин, држављанин Србије, православан, итд?

    Или било ко може да се укључи у структуру, без обзира на то ко је, шта је, и одакле је?

    Питам то јер сам управо из власничке структуре добио информацију да је Стање Ствари ”наш сајт” (види шта написа Деда Ђоле), па је питање сасвим легитимно.

    Свиђа ми се

  12. @ Мика Миш

    Наравно да нема тих ваших „стандарда“ приликом уплате – као што претпостављам да нема ни код једног другог сајта (или огранизације) које очекује помоћ (финансирање). Ако знате неки сајт који каже ПРИЛОГЕ ПРИМАМО САМО ОД ПРАВОСЛАВНИХ СРБА, И ТО ОНИХ КОЈИ ТО МОГУ ДА ДОКАЖУ (ПЛУС ДА СУ ДРЖАВЉАНИ СРБИЈЕ И ДА СЛУЧАЈНО НИСУ ИЗ ДИЈАСПОРЕ), јавите!

    Свиђа ми се

  13. Нисам помињао никакве ”своје критеријуме”, већ сам питао за ваше.

    Односило се на ”власништво над донацијама” које се ”претвара у власништво над сајтом”, а не на донације као такве. Нисам баш сигуран да не знате на шта мислим.

    У тексту

    https://stanjestvari.com/%d0%b4%d0%be%d0%bd%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b5/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d1%81%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%9a%d0%b0-%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%b0%d1%80%d0%b8/

    сугеришете да, сем обичних донација, постоје и донације које се некако претварају у власништво.

    Пошто видим да је један од власника декларисани Југословен, говорник нашег језика, који на Стање ствари рефериша као на ”наш сајт”, питао сам за критеријум по којем се ”акције” пласирају на тржиште.

    Очигледно је да сам јаснији одговор добио од Деда Ђолета, али и ваше ћутање је свакако информативно.

    Свиђа ми се

  14. @ Мика Миш

    Помињали сте критеријуме, циитрам:

    Има ли још неки стандард осим уплате, например – да купац буде Србин, држављанин Србије, православан, итд?

    А сајт је и ваш, није само наш или њихов… Ја мислим да и многи који нису приложници или не могу бити приложници (нити да пишу или уређују бесплатно, па тако добију „акције“), осећају овај сајт као свој. Као што ни ми који смо тамо наведени не мислимо да је он само „наш“.

    ПС. Замислите да кажемо (да се мало нашалим) ОД МИШЕВА НЕ ПРИМАМО ПРИЛОГЕ 🙂

    Свиђа ми се

  15. Говорио сам о власништву, док ви упорно говорите о класичним донацијама. Изгледа да боље од вас разумем да у наведеном тексту правите разлику.

    Каква је разлика између ”донација које доносе власништво над акцијама” и класичних донација?

    Лепо је наведена диференцијација између Деда Ђолета (сувласника) и Драгослава Пакића.

    У чему се састоји?

    Свиђа ми се

  16. @ Мика Миш

    Имате све на овом линку, посебно на крају – ако сте писмени (а јесте писмени) и ако сте добронамерни (исто мислим да јесте и добронамерни, али време ће показати).

    https://stanjestvari.com/%D0%B4%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5/

    Свиђа ми се

  17. Очигледно је да је критеријум поседовања акција новац, и то није спорно. Хтео сам само да проверим постоји ли критеријум да Тони Блер, Мирослав Туђман, Борис Тадић, или неко сличан скромнијег нивоа у хијерархији не може да дође до ваших акција. Очигледно да не постоји.

    Нема непримерених питања када је нешто овако конкретно у питању. Ако не желите питања о томе шта нудите, склоните са тезге и готово, проблем решен.

    Свиђа ми се

  18. @Мика Миш: ево, да се умешам и ја, јер ми Мика Миш досади са својим зановетањем… Питао сам Ујка Бају Патка (а он је, као што знате велики капацитет у финансијским трансакцијама, итд.- па, не брчка се он свако јутро и вече узалуд у свом базену препуном дуката!). Он ми је објаснио да у принципу, ако се акције на тржишту/берзи нуде, свако (па и они Мика Мишеви пријатељи са његовог списка) може да купи акције, али тиме – ако неко други има више од 50% акција не добија никакав утицај на политику и функционисаање предузећа. У овом случају – на списку акционара јасно стоји да г. Лазић има 501/1000 акција и тиме је сва контрола и право одлучивања у његовим рукама. Дакле, Мико Мишу, пређи на коментарисање теме чланка г. Макевића.

    Свиђа ми се

  19. Поштовани Патак,

    Не знам у шта верујете да се мешате, али ми метод којим се служите личи на Олендорфов. Препоручујем вам страначки активизам, одајете знаке несумњивог талента.

    Свиђа ми се

  20. @Мика Миш: А, ко је то – да простите, тај Олендорф??? Код нас у Патковграду таквог нема. Не знам га ни ја, ни Ујка Баја – ма чак ни шашави Шиља. Можда сте га упознали преко Мини… она има егзотична познанства, како сам чуо… Баш ме занима шта је тај његов метод…

    Свиђа ми се

  21. Олендорф и његова метода за учење страних језика, захваљујући Нушићу и Домановићу, познате су нам по томе што саговорник одговара на питање које није постављено. Притом се нарочито трабуња о властитој родбини. То је познато говорницима српског језика.

    Моје питање је било: ”Који је критеријум по којем неко може да купи акције Стања Ствари?”, у контексту подршке акционара Стања Ствари југославистичкој интерпретацији српског језика, идентитета, и нације.

    А ви наставите, са задатом методом, шта да се ради.

    Свиђа ми се

  22. @Мика миш: Хвала – сад сам схватио, али ми у Патковграду нисмо стране језике учили том методом, што се за Вас не може рећи. Јер, као добар ђак тог Олендорфа, на питање: коментарисање текста МИЛИВОЈА МАКЕВИЋА: БОРБА ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА, одговорили сте низом питања о власништву сајта – о чему у Макевићевом тексту уопште није било говора. Господин Олендорф би могао бити поносан таквим ђаком.

    Свиђа ми се

  23. Господин Олендорф је вероватно поносан на свог ученика, јер му је српски језик очиледно страни, па зато упорно одговара на оно што га нико не пита.

    Моје питање је било: ”Који је критеријум по којем неко може да купи акције Стања Ствари?”, у контексту подршке акционара Стања Ствари југославистичкој интерпретацији српског језика, идентитета, и нације.

    Постављено је због тврдње изнесене 8. априла 2017. у 10:43. Вашу немогућност да одговорите разумем, али не разумем затрпавање коментара анализама о Патковграду из којег долазите.

    Свиђа ми се

  24. @ Мика Миш

    Господине,
    Не улазим да ли не можете или не желите да разумете тако просте ствари (које су, узгред, већ више од две године СВИМА јасне), али мораћете да прихватите да је, сада и на овом месту, доста тог Вашег препуцавања око акција. Ни г. Макевић, ни његов текст (а ни српски језик) нису то заслужили. Редовно се (једном месечно) објављује позив за помоћ, па тамо питајте ако је још нешто остало нејасно.

    ПС. Само немојте сад са оном срцепарајућом причом коју сам чуо више пута („управо сам намеравао да уложим милион евра, али кад сам видео да свако може да буде акционар, одустајем…“)

    Свиђа ми се

  25. Ево одломка из једног текста Небојше Васовића о књижевној критици у Србији:

    ”Хеклање ала Милосав Тешић где се ”богатство лексике” (махом мртве и извучене из недовршених САНУ-ових речника) промовише у подвиг поезије. Није на одмет подсетити да пчелица Тешић и сам ради на изради тих речника – званих ”српскохрватски“, што му нимало не смета да се у јавности промовише као национално забринути члан „Крунског савета“. Има ли већег лицемерја под плаштом науке? Тешићева поезија је добар повод да се размисли о стању књижевне критике у Србаља.”

    Крај цитата.

    То је хеклање исте врсте као ”борба за српски језик” док делимо акције борцима за ”наш језик”. Овај Васовићев пример, вероватно услед властите шизофреније, повезујем са политиком Стања ствари. Немојте да ми замерите, то су вам приговори располућене личности.

    Треба ли поново да цитирам Макевића, да бисте успели да уочите да се ово о чему пишем тиче његовог текста, или не треба? Треба ли да цитирам и Деда Ђолета, или ипак имате снаге за самосталну концентрацију?

    Свиђа ми се

  26. Госпођо Бабић, тачно је да ми је промакло то доношење Декларације о ћирилици у Требињу, а које има подршку тамошње државе (Ја сам, стицајем околности, ретко и кратко на интернету ). Међутим, не мислим да сам нешто значајно пропустио тиме, из простог разлога што знам да никакву благодат за српски народ не могу да очекујем ни од тзв. Републике Српске, као ни од Републике Србије. Од државе која је од српске Босне направила несрпску Босну, која нема ни основне атрибуте државе – – ни војску, а ни целовиту територију ; која је са Србијом ( такође крњом, осакаћеном и унакаженом ) успоставила “ паралелне везе “ – – оне које не воиде сједињавању нашег народа са две стране реке, и прихватила ,ваљда једину чврсту, границу према својој матици; која је учествовала у стварању и нових језика и нових народа од српског етничког бића … итд итд . Од такве државе ( и с једне и с друге стране Дрине) очекивати заштиту од удара на српски језик, писмо и културу значи очекивати да све то постане мртво.
    Прочитаћу ја садржај и те Декларације, и много ћу се обрадовати и најмањем наговештају ИСТИНСКЕ борбе за наше писмо и језик. За сада ми остаје да констатујем нажалост да Ви, заједно са сарадником, вашим чланком и таквим односом према нашем језику и писму, нисте „умели свој дар душевни обратити у корист нашег народа“, већ да сте и ви “ усвојили просветитељске мисли и изразе“ ! А радије бих да могу да констатујем да сте усвојили и у свопм раду изнели бар делић огромне грађе о српском народу, језику и писму таквог научног радника и љубитеља свог рода као што је Олга Луковић Пјановић, докторант са Сорбоне, али која није “ потпала под западну мисао и дух“ ! Волео бих да много грешим док ово пишем, и да ме будући догађаји демантују.
    С поздравом
    Миливој Макевић

    Свиђа ми се

  27. Kоментар на „мачак гарфилд“
    Правилна је констатација да сам ја присталица Српске аутохтонистистичке историјске школе, јер сам и присталица истинољубља и родољубља, као што је и очигледно да је коментатор њен противник. А као противник овој школи постоји једина званично присутна Бечко-берлинска историјска школа, која одише србомржњом и фалсификаторством, а на којој почивају научни радови и титуле домаћих историчара и академика. Бити њен присталица, за сваког иоле свесног и поштеног Србина може бити само срамота и велики грех. Ако је и коментатор Србин (што се из постављеног имена не види ) , може му бити опроштен тај грех једино ако „ не зна шта ради „ , и ако при томе има добру намеру, у шта ја сумњам.
    Пошто је противник српске истините, а просталица германске фалсификоване школе, не бих му ја пружао никакве доказе за моје наводе. Не верујем да би му вредели икакви докази, нити да њега уопште интересује истина. Ни дела више домаћих и страних научника, међу којима и италијанског професора Радивоја Пешића, који не само лингвистички него и антрполошки и археолошки потврђује Милојевићеве тезе. Ни дело Светислава Билбије, који је уз помоћ ћирилице дешифровао писмо Етрураца (старих Срба са Апенинског полуострва). Нити упућивање на библиографију од 186 књига, којом се Милојевић служио при штампању својих „Одломака…“ , 1872. године. Не верујем ни да вреди ни да треба са њим коментарисати уопште. Мада знам да је „Лакше веровати у лаж, која се чула по хиљаду пута, него у истину, која се чује први пут“, не мислим да је само то узрок неповерењу у овом случају.
    У супротном, ако ме коментатор увери у добронамерност свога коментара, ја ћу радо повући своје речи и извинити му се!
    За разлику од наведеног коментатора, ја сам већ при првом, овлаш контакту са Милојевићевом школом и биографијом поверовао у њихову истинитост. За беспоговорно веровање била ми је довољна чињеница да је он и његова школа у немилости непријатељског режима, који води српски народ – – од његовог времена, па све до наших дана. Чак сматрам да не треба нека велика мудрост и знање да би се схватила непријатељска делатност владајућег режима комбинованом применом преваре и силе, и да оно што му смета није лаж, већ истина и родољубље.
    На крају свог обраћања коментатор оптужује да „припадници те школе у одбрани српске ћирилице“ могу бити непријатељи и противници. Таква гнусна оптужба подсећа ме на ону којом су интернационални комунистички зликовци 1946. године оптужили националног вођу , родољуба и патриоту , генерала Михаиловића за издају и сарадњу са окупатором. Види се да је коментатор припадник исте школе као и они!

    Свиђа ми се

  28. Уважени господине Дубињин!
    Желим да изразим велико поштовање и захвалност, не само за Ваше конкретне коментаре, већ и за оштроумност и здраворазумско резоновање по овом врло важном питању за мој смртно угрожени народ. Радо бих и била би ми част да Вас лично упознам.
    Велики поздрав!

    Свиђа ми се

  29. И мени би било велико задовољство упознати човека као што је Брат у Христу
    Г. Дубињин!
    Веома подсећа на Владимира Родзјанка, руског свештеника из Србије, потоњег
    Епископа Василија Руске Заграничне Цркве.
    Надам се да ће Господ уприличити ситуацију да се сретнемо у Руској цркви у
    Београду.
    А дотле: дотле – Васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! – земљу потресе,,
    уз Васкршњи /“цунами“/ отпоздртав: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ ! – и пакао однесе!
    Иначе, додатни разлог сусрета може бити и то да је мој деда Риста носилац
    руског ордена “Св, Станислава са мачевима“ /ратно одликовање 3. степена/.
    Но, чак и да се физички не сретнемо, већ смо у Васкршњем Духу – “заједничари“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  30. Данас, 2 апр 18, у Београду је представљена књига лингвисте Ранка Бугарског под насловом „Говорите ли заједнички ?” објављена код издавача ХХ век (208 стр. 600 дин)
    Овим догађајем обележена је прва годишњица “Декларације о заједничком језику” донете после сусрета лингвиста у Подгорици, Сплиту, Београду и Сарајеву под насловом „Језици и национализми”.
    Годишњицу “Декларације” обележило је и њено потписивање од стране Ноама Чомског, америчког лингвисте и филозофа који спада међу најистакнутије друштвено ангажоване ауторе данашњице. Декларацију о заједничком језику до сада је потписало више од 10 000 људи из читавог региона.

    Потписао сам је и ја. Често путујем и где год осванем, од Зајечара до Пуле, од Подгорице до Суботице, свуда исти језик. Наш заједнички језик.

    Све што је у Југославији било заједничко – институције, култура, природна богатства, војска, привреда, море, реке и планине, није више заједничко. Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик.
    НАШ ЈЕЗИК.

    Свиђа ми се

  31. Као наставак мог претходног коментара, нашао сам у данашњем НИНу, стр 27, одличан текст “Докле ћемо да глумимо странце” сплитског новинара и књижевника Анте Томића. Ево извода који помиње ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАЈЕДНИЧКОМ ЈЕЗИКУ :

    “У годину дана од њезиног објављивања Декларација је, као што знамо, постала ноторна. У нас су је осуђивали сви, и црквена и државна власт, предсједница Грабар Китаровић, премијер Пленковић, кардинал Бозанић, бранитељи, часне сестре, ратни злочинци, сви који, да не дуљим, сви који у Хрватској нешто значе, морали су је пљунути. На идеју да они и Срби говоре истим језиком хрватски десничари су распомаљено вриштали. Знам да другачије није било ни у Србији. Све што часно, православно и патриотски мисли, у Декларацији је исправно препознало сотонску замку да се Србе још једном намами у Југославију. Српски националисти су тражили да им хрватски остане страни језик, хрватски националисти су тражили да им српски остане страни језик, И ТО ЈЕ, И ЈЕДНИМА И ДРУГИМА ОБИЧНО БИО ЈЕДИНИ СТРАНИ ЈЕЗИК КОЈИМ СУ ВЛАДАЛИ.”

    Свиђа ми се

  32. Нисам видео на време, па се са закашњењем укључујем у иову корисну расправу. Макевићево реаговање у текст поводом реченог текста је изузетно важно, тачно и корисно. Погрешно је, чак се може рећи трагично по очување Срба овај део који Макевић с правом оспорава: „владање и писање латиницом постала наша свакодневна потреба… да латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српског народа и да се не можемо одрећи латинице“. То је начин да Срби изгубе свој идентитет, да изгубе себе. Не намеће се случајно двоазбучје (и латиница и ћирилица) Србима после 1954. године. Двописмо се намеће као лукави поступак за постепену замену ћирилице, зато што вековима није дало резултата код Срба забрањивање ћирилице, па на тај начин замена његова латиницом. Када је забрањивана ћирилица, то је српском народу био јасан сигнал да се морају одупрети јер су знали шта њима значи ћирилица. Откад је примењен од домаће власти (комунисти) термин „богатство двоазбучја“ и „равноправност писама“ (али само код Срба) то је била веома успешна обмана, јер је измишљено нешто слатко: да су Срби са два писма богатији од других народа, да су срећнији и сл. То је ширено од домаћих политичара и власти и то је дало изузетно злог плода међу Србима. Тако су они обманути, па је фаворизација латинице од власти и лингвиста дало клијање семена о помору ћирилице. И зато је то био једини начин (лукави) да се српска ћирилица сасече готово до корена. Зато данас међу Србима постоји још бедних тек десетак процената ћирилице.
    Дакле, то је био начин да се спроведе оно што је желела НДХ, да се Србима ћирилица искорени. Забрана није успела, али је убрзо успела комунистичјка обмана о „два наша писма“ само за Србе. А колико је наша латиница знају боље они који су забрањивали ћирилицу, а то српски народ данас не зна јер је обманут од својих политичара и власти.
    Зато је Макевић апсолутно у праву што је видео да је гледиште „владање и писање латиницом постала наша свакодневна потреба… да латиница, уз ћирилицу, мора остати писмо српског народа и да се не можемо одрећи латинице“ исто, у пракси, што и забрана и замирање српске азбуке. То је Макевић одлично запазио и златним словима исписао своје изузетно корисно реаговање.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s