Ознаке

, ,

Шести април живи у српској свијести као дан када је њемачка војна авијација разорила Београд у одмазди за југословенско повлачење из споразума склопљеног 12 дана раније.

Три године касније, шестог априла 1944, Београд и друге српске градове докрајчила је авијација тзв. Савезника, САД-а и Велике Британије, као непријатељска упоришта, убијајући, наравно, српски народ и рушећи српску имовину.

Педесет пет година касније су Србију авионским бомбама – овог пута радиоактивним – засули Нијемци, Американци и Британци заједно, док су фошпил ове пјесме одсвирали Западним Србима, у међувремену.

Седамнаест година касније, српске вође се куну у савезништво сa Американцима, Британцима и поготово Нијемцима, које, ваљда, никад није престајало.

Здрав разум не опрашта оволика “савезништва“, па поставља старо питање: коме требају непријатељи поред таквих пријатеља? Српски народ дефинитивно није имао корисног савезника још од убиства цара Николаја Романова 1917. године.

Савезништво је уговор, договор или, што би Срби помодари рекли, “’дил“. У њега се улази или да би као политичка заједница постигао напредак, или да би избјегао губитак нечега што посједујеш. Малим народима је савезништво чешће пут ка опстанку него пут ка напретку. На примјер, читава Западна Европа је 1945. окупирана од стране новостворене Атлантске империје, и Маршаловим планом је до тзв. Гвоздене завјесе дотјерана граница те, испрва британско-америчке, освајачке конструкције. Контрирала јој је комунистичка империја Совјетског Савеза, источно од Гвоздене завјесе. И Американци и Британци, на једној страни, и Совјети, на другој, окупирали су стране земље и у њима поставиле власт која је “пристала“ на савезништво. Њемачка Адолфа Хитлера, рецимо, није пристајала на савезништво са Американцима и Британцима, док Њемачка Вилија Бранта јесте. Исто тако, Краљевина Југославија кнеза Павла је пристала на одређени вид савезништва са Њемачком, док иста држава под вођством британских пучиста који су на власт довели генерала Душана Симовића одбија савезништво са Њемачком, и поставља се против ње. Мађарска и Чехословачка, рецимо, послије пар деценија комунизма, покушавају да промијене савезнике, што бива жестоко кажњено.

Какви су то онда савези ако спољашња сила поставља себи подобне режиме у Њемачкој, Чехословачкој, Мађарској или Краљевини Југославији? Нису то савези, него подаништва већег или мањег перципираног интензитета. Перцепција интензитета се контролише регулисањем унутрашњег отпора овом или оном “савезнику“.  А природу таквог савезништва одређује првенствено сила која намеће савез.

Њемачка је изгубила Други свјетски рат, па је побједнику морала да се повинује. Послије одређеног времена, а углавном усљед велике комунистичке опасности, Њемачка је постала и вољни учесник у том “савезу“, прозваном сјеверно-атлантски. Као таква, почела је и да стиче материјалну корист од тог “савезништва“, те да јача пристајући и на идеолошку матрицу коју је окупатор-савезник наметао, јер јој је било добро. Кључ овог процеса, дакако, није лежао у зближавању САД-а и Њемачке, него у заједничкој потреби њихових привредно-идеолошких елита за борбом против непријатељске комунистичке идеологије и њеног силног носиоца, Совјетског Савеза. То је оно што су стари Римљани звали socii, покорени народи који узму учешће у покоравању других народа и, што је најважније, подјели плијена. Е, то је послехитлеровска Њемачка добила из пристанка на савез са Американцима и Британцима, тј. придруживање њиховој освајачкој сили: право на подјелу плијена.

Њемачка је један добар примјер тога.

Србија и Срби су примјер бескорисности, и чак штетности савезништава које су, условно речено, склапали.

Као што рекох раније, не пристаје се на сваки савез ради добити, јер има народа који су у фази голог опстанка и добит је и сам опстанак.

Јуначки отпор злотвору, као исконску црту слободољубивог српског народа, ставићемо на страну, и видјећемо за шта су се Срби 20. вијека борили, за коју своју корист, и ко им је у томе помагао.

Кад је Хабзбуршко царство, вијековни „савезник“ Срба, искористила Србе у борби против Османског царства колико је моглo, окренулo се подјармљивању Србије, јер јаки Срби су ем постали природна пријетња самом његовом опстанку, ем су имали природнијег савезника чији су се интереси сударали са аустријским. Боље је да Цариград остане турски, него да падне у руке у Русима, зар не? А Срби, како су били кренули, могли су баћушкама утјерати у руке и Цариград, а и Беч. Званични Беч, у својој борби да преживи, ступа у поданички савез са својим блиским рођаком, пруским кајзером, који има своју Drang nach osten рачуницу и своје фон Клаузевице, Молткеа старијег и млађег и Макензена. Њемачки продор на исток не угрожава само Русију, него и силе које већ посједују исток, Енглеску и Француску, традиционалне непријатеље српског ослобођења и ширења. Французи су стари турски пријатељи, а Енглези су чак у Балканским ратовима заједно са Аустријанцима разгонили Србе испод Скадра, да би га дали новоствореној Албанији. Међутим, Французи и Енглези постају велики српски пријатељи кад постаје јасно да не могу издржати борбу против Нијемаца на више фронтова и да им треба топовско месо са источне стране. Албанска голгота је била цијена Солунском фронту, који је био потребнији Французима и Енглезима него Србима, јер Срби су као народ већ били изгубили рат.

И Србију су Срби жртвовали због Југославије, која није никад ни требала Србима. Југославија није задовољила ниједан српски интерес који и без њеног стварања не би био задовољен. Али послије 1916, Србија није више доносила одлуке ни независно, ни у своју корист, него у корист својих “савезника“ и под њиховим утицајем.

Шести април је постао симбол свих српских жртвовања од стране тобожњих савезника.

Кнез Павле, који је био не само англофил, него Енглез у скоро истој мјери као и Србин, поводећи се енглеском прагматичношћу, чак одступа од својих природних лојалности и ступа у савез са Хитлером усљед угроженог опстанка српског народа. Његовим Енглезима су, међутим, Срби требали опет само као топовско месо, као препрека Хитлеру, а не као народ који доноси одлуке у своју корист и за свој рачун. Српскије је било Павлово становиште него оно генерала Боре Мирковића. Павле је знао да је боље да те Њемачка не уништи, него да те Енглеска спашава. Њему је ограничено савезништво са Нијемцима значило пут ка опстанку, тј. бар одгађање крвопролића. Реченица “Јадни Срби, шта ће бити с њима?“, коју је изговорио кад је сазнао за преврат 27. марта, говори све и о његовим намјерама и о његовом разумијевању тежине ситуације. Енглези, с друге стране, никад нису пропустили прилику да жртвују Србе за своје интересе, нити да спријече Србе да остваре своје.

Мали народи, поготово они који живе на проклетој Теодосијевој међи, немају пуно избора у бирању савезника, а често немају избор уопште. Савезници изаберу њих и држе их у савезу онолико колико је њима, савезницима, то потребно, а у српској пракси, док год су спремни да гину.

Јуче, шестог априла, десетковани, окупирани и опљачкани, Срби су се сјетили Народне библиотеке разорене од стране оних који су нас десетковали, окупирали и који нас и дан-данас пљачкају, а све у сарадњи са режимом који су они поставили себи за “савезника“ у Београду. Срби су у савезништвима 20. вијека и због њих изгубили скоро све што један народ може изгубити, а нису добили ни минимум онога што се из савезништва може добити. Послије сваког “савеза“, Срба је све мање.

Срби су данас, можда као никад досад, сасвим опкољени овим катил-савезницима. Колико је сужена српска свијест о томе гдје треба тражити савезнике и да ли се уопште савезници траже или се сами намећу, још је ужи понуђени избор, а српска снага све мање може да се наметне као пожељан савезник. Да постану socii Римском царству, односно Атлантској империји, могу само ако се одрекну православља, јер само тако могу доказати да неће прећи Русима кад буде стани-пани, што јесте једна од двије-три кључне премисе српских односа са западним освајачима. А ни Империја није сједјела скрштених руку, него је себи такве поданик-савезнике већ конструисала, и то баш од покатоличених Срба.

Збуњеним, поробљеним и паралисаним, Србима је преостало да уче како политички свијет функционише, да се надају да ће научити прије него што нестану, те да се у међувремену покушавају ослободити јарма бар у онолико мјери колико је то потребно за формирање сопственог интереса, сопственог становишта и савезништава који само из њега произилазе, а од којих бисмо могли, напокон, имати неке користи.

(Србист, 7. 4. 2016)