Ознаке

, , ,

Никола Варагић

Никола Варагић

Немачка данас није исто што је била пре више од 70 година. Међутим, што се Србије тиче, Немачка није много променила своју политику из Првог и Другог светског рата.

Немачка је највише радила на растурању СФР Југославије, на издвајању и наоружавању Словеније и Хрватске. Немачка је подржала етничко чишћење Срба из Републике Српске Крајине. Немачка је подржала НАТО бомбардовања Републике Српске и СР Југославије. Немачка је учествовала у отимању Косова и Метохије. Немачка је подржала одвајање Црне Горе и подржава све ове године мафијашки режим у Подгорици. Немачка сада подржава Бакира Изетбеговића и његову тужбу против Србије. Немачка подржава ХДЗ и усташе у Вуковару који разбијају табле са ћириличним натписима. Немачка подржава Хашима Тачија и остале ратне злочинце међу косметским Албанцима. То је званична политика Немачке и то је све на штету интереса Србије и српског народа. За Немачку, Србија је њен непријатељ, или неко ко треба да буде њен слуга, а самим тим, за Србију, хтели ми то или не, Немачка је непријатељ и морамо тако да гледамо на Немачку све док је таква немачка политика према Србији и Балкану.

Немачка је три пута у току 20. века напала Србију. Немачка је током 20. века извршила геноцид над српским народом. Да није било тих напада Немачке и њених савезника, Срба би данас било исто колико и Немаца. Немци су током 20. века десетковали српски народ.

То никада не смемо да се заборавимо. Можемо да опростимо, и опраштамо као хришћани, али не заборављамо. Ми, православни Срби, не умемо да мрзимо, па не мрзимо ни Немце, после свега што су нам урадили. То што праштамо и не мрзимо, не значи да смо глупи, нити значи да смо слаби. По томе се види колико смо велики.

(Фото: Танјуг)

Један од сусрета А. Меркел и А. Вучића (Фото: Танјуг)

Србија може и треба да сарађује са Немачком, не треба мешати личне односе и државне политике сваки пут и у свему. Међутим, да би за данашњу Немачку (као државу) рекли да је партнер или савезник или пријатељ Србије (као државе), мора да прође најмање један век – цео један век – без напада од стране Немаца, а то значи: без отимања Косова и Метохије, без подршке усташама, без подршке балистима и муџахединима, без отимања природних ресурса… Чињеница је Србија никада није напала Немачку. Немачка је та, која дуже од једног века, непрекидно, и у рату и у миру, напада Србију. Германској групи народа припадају скоро сви народи НATO алијансе и ЕУ. Романи су умеренији. Французи и Италијани нису толико, колико Германи, током деведесетих година 20. века, били за нападе на Србе, а Шпанци никада, и Шпанија није признала тзв. државу Косово.

Да ли је данашњој Немачкој интерес богата и развијена Србија? Наравно да није. Немачка није поморска сила, окружена је џиновима на истоку и западу, па су јој далеко Кина и Камбоџа и остале државе далеке Азије у којој радници раде за плату од 2 евра месечно. У Турској и Сирији је хаос, исто тако у северној Африци. Србија је идеална да се у њој, кроз дуално образовање, образује „јефтина радна снага“ за потребе немачког крупног капитала и немачке индустрије. Србија је географски близу Немачке, тако да је за Немачку идеално да се од Србије (и још неких држава источне Европе) направи место са „јефтином радном снагом“, а ти радници од своје плате могу да купе само смеће које се увози из Немачке. Оно што је најбоље извози се и Србије, а из света се увози смеће. Из Србије одлазе лекари и медицинске сестре да раде у Немачку, у Србији остају само они мање образовани који ће да раде као „јефтина радна снага“ и лечиће их доктори који су куповали дипломе. Када изумре пар милиона радника, Срба или грађана Србије, населиће на овој нашој земљи избеглице из Африке и Азије и обучити за рад у фабрикама и како да узгајају пшеницу.

Србија је, после геноцида који су Немци (и они из Аустрије и они из Немачке) извршили у Првом светском рату, након рата постала економски зависна од Немачке. Србија је, после геноцида који су Немци извршили у Другом светском рату, након рата, у миру, опет постала економски зависна од Немачке. Србија је, после агресије коју су Немци извршили (са својим савезницима из Нато алијансе) током последње деценије 20. века, у миру, након 5. октобра 2000. године, опет постала економски зависна од Немачке. Да ли и у овом, 21. веку, морамо да зависимо толико од Немачке само зато што нам је од свих светских сила географски најближа? Да ли наш извоз мора толико да зависи од Немачке? Да ли постоје још неки страни инвеститори осим немачких? Да ли је истина да се припрема продаја јавних предузећа Телеком Србија и ЕПС немачким компанијама, односно, да је одавно одлучено да та предузећа припадну Немцима и да у тој приватизацију неће учествовати остале компаније са Запада (осим као лажни понуђачи, уз договор са Немцима)?

Немачка ЕУ има алтернативу.

Миладин Зарић

Миладин Зарић

Не сећам се доле описаних сцена из Отписаних, нисам знао да постоји иницијатива да се Стари савски (трамвајски) мост у Београду назове по хероју Миладину Зарићу све док нисам прочитао текст у прилогу, али када сам видео овај текст, одлучио сам да, без обзира како буде назван од стране режима, овај мост од сада зовем „Заретов мост“. И да напишем овај текст.

Србију морамо да одбранимо као што је Заре одбранио мост. Не дамо више ниједан мост, ниједну њиву, ниједан рудник, не дамо више ниједног радника да ради као „јефтина радна снага“ (ни код страних, ни код домаћих инвеститора), а вратићемо Косово и Метохију и обновити Републику Српску Крајину. На месту где су почели да граде тзв. „Београд на води“, налазиће се леп парк са пуно дрвећа, зграда опере, спортски терени, игралишта за децу…

Јасно је да квислиншки режим у Београду није желео да се мост назове по Зарићу да не би увредили своје господаре Немце и њихову канцеларку. То само показује колико су људи из овог режима мизерни. Они су на првом месту мизерни људи, па тек онда изроди српски и издајници. Исто важи за оне који су владали пре (између) њих, из досовског режима, а који су потписали споразум по коме од ове године Немци могу да купују земљу по Војводини, а Арапи на Власини и остатку југоисточне Србије. Земљиште на коме се гради тзв. „Београд на води“, овај режим је отео да би га дали црногорском диктатору и његовом мафијашком клану, којем припадају и криминалци и навијачи-хулигани из Београда.

Учитељ Миладин Зарић је заиста био велики човек и родољуб, посебно ако га поредимо са овим несрећницима који су данас део новог-старог црвено-црног режима (новорадикали и новосоцијалисти), или, са онима пре (између) њих, из досовског режима, међу којима су неки сада угледни чланови СНС, а неки су у опозицији, али и даље говоре да „Немачка ЕУ нема алтернативу“, а сви заједно су учествовали у прихватању споразума да се земља од ове 2017. може продавати странцима и да се преговори о статусу КиМ изместе из УН у Брисел, и свако од њих се и сада залаже за поштовање неуставног Бриселског споразума или за наставак тзв. бриселских преговора.

 

Мост „Миладин Зарић“ у Београду

Мост „Миладин Зарић“ у Београду

У Србији ће и за сто година бити оних који ће знати ко је био Миладин Зарић, али неће бити никога ко ће знати ко су били ови мизерни људи и изроди српски из СНС, СПС, ЈС, ДС, Г17, ЛДП и осталих удбашких странака које се смењују на власти већ две деценије.

Видимо се код Заретовог моста.

***

 Зашто Стари савски мост у Београду неће бити назван по Миладину Зарићу

Дејан А. Милић: Криви су немачки окупатори

* Комисија за споменике и називе улица и тргова града Београда није прихватила предлог да Стари савски мост понесе име тога хероја, уз образложење чланова Комисије да је „Зарић спасао мост који нема никакву естетску и архитектонску вредност“ * За то што по Миладину Зарићу, учитељу, родом из Сече Реке поред Косјерића, неће бити назван Стари савски мост, који две стране престонице спаја на најтрагичнијем месту у нашем граду, криви су немачки окупатори и он сâм

Дејан А. Милић

Дејан А. Милић

Данашњи клинци појма немају. И ми, нешто маторији, тешко да бисмо и чули за Миладина да није било „Повратка отписаних“. Према сценарију једне епизоде те ратноспектакуларне серије (у којој је изгинуло више Немаца него на Источном фронту), неки болешљиви чича, нимало комуниста, нимало илегалац, нимало партизан, нимало ратник, у освит 20. октобра 1944. године, прошуњавши се, као маче, кроз немачке одбрамбене линије на десној обали Саве, узверавши се, као јарац, уз челичну конструкцију немачки озбиљно изграђеног Старог савског моста, само уз помоћ једноставних маказа за челик успео је да пресече жице које су везивале експлозив на мосту са детонатором. Тако је захвалној Домовини, која је потом постала Отаџбина, успео да сачува тада једину везу Београда са Сремом. У ортачкој подели улога после те епизоде, док су клинци из краја трчали да буду Прле, Тихи, Мрки или бар покојни Цане Курбла, пожелео сам да будем матори чика Заре. Онако ситан, неугледан, уплашен, ипак ми је деловао моћно. Да ме је тада, док сам се ваљао по прашини у игри Немаца и отписаних, неко питао зашто баш желим да будем Заре, не бих знао да одговорим. Чињеница да је тај јунак стварни лик и године одрастања протумачиле су ми дечачку потребу да Миладина макар једном и макар у игри оживим. Човек који је храброшћу, довитљивошћу и знањем успео да намагарчи поражене нацисте, али и да предухитри комунистичке победнике у њиховом незадрживом јуришу у „будућнос’“, био је мој јунак управо зато што је био нимало комуниста, нимало илегалац, нимало партизан, нимало ратник. А сачувао је Србима Стари савски мост, преко кога се (ене!!!), и сада 73 године касније, „Београџани“ и гости свакодневно превозе са краја на крај Београда. Јер је Он, без идеологије, без рачунице, без захтева, без очекивања, био само поносити и добронамерни, крајње редак изданак Народа.

http://dai.ly/x53h1s5

И сада се чује за прилике наших памети сасвим нормална вест. Име таквог човека неће красити мост који су немачки нацистички окупатори за своје потребе и „за своју душу“ солидно изградили током неколико месеци 1942. Јер Комисија за споменике и називе улица и тргова града Београда није прихватила предлог да Стари савски мост понесе име тога хероја, уз образложење чланова Комисије да је „Зарић спасао мост који нема никакву естетску и архитектонску вредност, да постоји 200 људи који пре Миладина Зарића заслужују да мост понесе њихово име“, док је председница Комисије истакла да је Зарић, као учитељ, „спасавањем моста вршио само своју учитељску дужност“ (??!!!).

Но, за то што Стари савски мост, сва је прилика, неће понети име храброг учитеља нису одговорни ни чланови, ни председница наречене Комисије. За то што по Миладину Зарићу, родом из Сече Реке поред Косјерића, неће бити назван Стари савски мост, рекох већ, криви су немачки окупатори и он сâм. Немци, што им је уопште дошло на ум да такав мост у Београду граде, а Миладин Зарић што је уопште пожелео да мост „који нема никакву естетску и архитектонску вредност“ спасава. Јер народ, чијој је престоници Стари савски мост 35 година био готово једина жила куцавица, који за 75 година у свом главном граду на једвите јаде направи три нова моста, чију Комисију за споменике и називе улица и тргова града Београда красе „тако виспрени умови“, није заслужио ништа више од тога да га и сада, у другој деценији 21. века, с десне на леву обалу Саве, и обратно, превозе скелеџије скелама.

Данас, 28. 2. 2017.

Advertisements