„Писма из Донбаса“ Захара Прилепина (Логос, Београд, 2016: превод Радмила Мечанин) су заправо живо и непосредно написана лична сведочења о личностима које је сретао у зараћеном Донбасу. Ово није књига некога ко воли рат, нити је о онима који воле рат: рат је реалност, и она неће нестати само ако чврсто затворимо очи.
Прилепин није утописта, који би да размишља и моделује изван и „изнад“ логике „овога света“, верујући у моћ имагинације да тај свет преобрази у нешто другачије, а што је тенденција која итекако постоји у руској књижевно-уметничкој традицији; није ни „шта да се ради?“ реалиста који литературу подређује унапред назначеном друштвеном задатку; он је у основи увек негде између имагинације и акције, и зато му овакво писање лежи, више него фикционализације са футуристичким, антиутопијским или чак псеудо-аутобиографским основама.
Пропагандисти би ову прозу волели да виде као такође пропагандистичку, али пропагандисти, као и људи уопште, како Прилепин каже поводом једног свог „јунака“, „воле да све буде просто“. Али, наставља, „донекле простије живе они који живе сложено и мисле сложено“, па би и сам као писац волео да се придржава начела које приписује том истом „јунаку“ – „мисли сложено, али воли да формулише мисли тако да смислови изгледају јасни“.
Али ова књига је написана још прошле године и код нас брзо преведена, али од тада се много тога променило. Неки од јунака ове књиге су мртви, а Прилепин најављује своје учешће у поново обновљеном донбаском рату које се неће више сводити само на писање, медијске наступе и хуманитарну помоћ.
Захар Прилепин (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
Да ли то значи да ће Прилепин престати да буде писац, сматрајући попут Лимонова да је политичко и ратничко деловање „виши ступањ егзистенције“ од уметничког? Не верујем у то, јер верујем у искреност и утемељеност пишчевих начела, која ни у једном тренутку не доводе у питање смисао писања у „смутним временима“:
„Уморан сам од празне узвишености, уморан сам од ругања свакој узвишености.
Досадили су ми људи са ‘својим мишљењем’, који немају ничег осим ‘свог мишљења’ – ниједног поступка за душу.
И веома ми се свиђа када је ваздух засићен живим животом, узвишеношћу и истином: сеци га и једи.
Сечемо и једемо.
Овде је обиље тога“.
И такве поетске тенденције и те како постоје у руској традицији.
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар