Одломак из необјављеног романа „Глумица“ Ане Радмиловић. Текст добијен захваљујући издавачкој кући „Корнет“

ПОЧЕТАК

Ана Радмиловић (1974-2017)

Него, боље да идемо од краја.

Чехов каже да крај не постоји, али ја нисам Чехов. Крај постоји. То је кад убијеш човека. А ја сам – ето – убила човека. И сада, камера нека обрати пажњу, идемо на једно јутро, неколико недеља пре него ћу га убити. Одмах да кажем да нисам намерно и да се то омакло и тако се наместило. То и судија каже, кажу и медији и сви које знам!

Само да кажем и ово, одмах сам, нормално, звала полицију. Рекла сам им да не знам ко је он. То јест да знам, али да не знам ништа о њему. Да сам га пријављивала за узнемиравање (то је тачно, пријавила сам га пре можда годину дана) и да је то неки лудак који ме прогања. Нисам ја много позната глумица, али град је пун лудака. Он је умислио нешто. Опседнут човек. Лагао да смо у вези… Ја с тим немам ништа. Јесам, пуцала сам, добро… Не, не умем да пуцам, наравно! Пиштољ није пријављен. Нисам ни знала да неко прави толики проблем око такве тривијалности. Његов је! Морала сам да лажем, али само о томе. А и да неће да га јуре на оном свету због те глупости? Баш глупост.

Разговора са истражним судијом сећам се магловито, као једног одвратног испитивања. Кажу да није било тако, али морала сам, сећам се, сто пута да понављам ту своју причу. Своје приче, у ствари, јер нисам више знала шта сам рекла а шта нисам. Плакала сам. Признала сам да сам ипак мало била с њим, али да је то било раније. Онда сам признала да је преспавао код мене пре неколико недеља и признала сам да ме је претукао. То су и видели, уосталом. Толико сам се упетљала док сам причала да сам на крају само незаустављиво и јако гласно плакала (то није било лажно), уверена да ћу због сталних мењања исказа добити бар сто година затвора. Већ сам размишљала како је можда најбоље да будем у самици јер се бојим робијашица. Замишљала сам како ме малтретирају и отимају ми цигарете. И како ме мрзе, јер нисам део њиховог света. Исто као што ме је и он мрзео, јер нисам део његовог. И ја њега, није имао везе с мојим. Светом. Ја сада тачно препознајем ту мржњу, ужасно је се бојим. Има превише светова. Треба седети код куће.

Све се, ипак, срећно завршило. Има правде.

У истражном притвору провела сам само месец дана и нико ме није дирао. Те жене су ме баш, баш волеле. Препознале су ме из једне серије која није била ништа посебно али сам ја играла једну сјајну епизодну улогу. Поклањала сам им цигарете које су ми колеге доносиле у огромним количинама (нису ме, наравно, волеле због цигарета!) и, уопште, нису те робијашице тако страшне како сам их замишљала. Чак су и пазиле на мене јер ми је рука била у гипсу. Филмови их заиста непоштено приказују као дивљакуше и грубијанке. А оне су углавном само курве или неке несрећнице које су убиле мужеве – садисте. Савршено добро их разумем. И курве и ове друге. Све разумем.

Categories: Аз и буки

Tags: Ана Радмиловић, Корнет, књижевност, на вест о смрти