Павле Ћосић: На вест о смрти – Чуда нису умрла заједно са Аном Радмиловић

Преминула Ана Радмиловић

Књижевница и новинарка Ана Радмиловић преминула је у 43. години.

Ана Радмиловић (1974-2017)
Ана Радмиловић (1974-2017)

Она је била ћерка Зорана Радмиловића и Дине Рутић, а дипломирала је глуму у класи професора Радослава Миленковића.

Ана Радмиловић (1974) провела је године младости углавном на Врачару и у Цавтату, завршила Дванаесту београдску гимназију, студирала глуму у Новом Саду, дипломирала на улогама слуге Степана (Женидба и удадба) и Ане од Клева (Хенри и његових осам жена), али се није посветила глуми него новинарству и писању. Већ низ година запажени је извештач о догађајима са Косова.

Објавила је књиге „Залажем се за лаж“ (2009, приређивач текстова свог оца Зорана Радмиловића), узбудљиву, смешну и тужну, писану из доњег ракуса – из угла детета – прозу „Кад је свет имао бркове“ (2011) и псеудодокументаристички роман „Тезге, пумпе, у брдима манастири“ (2012). Писала за многе листове и иза себе има преко две хиљаде текстова, извештаја, интервјуа и колумни.

(Танјуг/Стање ствари)

Павле Ћосић: Чуда нису умрла заједно са Аном

Ана Радмиловић (1974-2017)
Ана Радмиловић (1974-2017)

Пробудиш се и прво што сазнаш је да ти је током ноћи умро један од најбољих пријатеља. Из чиста мира. И то неко с ким си годинама делио наду да ће нам се догодити чудо и да ћемо се некако извући. Ана Радмиловић. Не да ћемо се извући она и ја, то никад није била тема наших дугих разговора, него ово човечанство. Јесте, веровали смо у чуда Ана и ја. За њом ћу плакати и много ће ми недостајати, али чуда нису умрла заједно с њом.

Кад ти је неко апсолутни истомишљеник на свим пољима, а самим тим и морално, онда не мораш ни да га питаш да ли се слаже с нечим што и сам мислиш. То се подразумева. А истомишљеници су много ретка појава. Самим тим нисмо делили само мишљење и пријатеље него и непријатеље. Надам се да се ови потоњи неће оглашавати на свој уобичајено покварен начин и изокола наставити да јој лепе етикете. Молим вас, кулови, утихните макар на кратко кад и сами врло добро знате какав је етички горостас Ана била и колика снага, величина и таленат леже у њој.

Advertisements

3 thoughts on “Павле Ћосић: На вест о смрти – Чуда нису умрла заједно са Аном Радмиловић”

  1. Текстови за памћење: “Запамти, Ејми (Вајнхаус), има оних који никад не падну јер пузе!“; “Организовати протест против геј-параде је лако“; “Покосовски циклус – Избори“; “Дозивање ‘Олује’ на Косову“…

    Свиђа ми се

  2. Некролог за једну драгу и посебну Ану

    Каква је то ЉУДИНА од жене и Српкиња била!!!
    Ни мањег тела, ни већег срца!
    Седели смо једном… тако… поред реке и… ћутали…
    Претходно сам је питао о Зорану. Ствари које о њему, нико сем ње, није могао да зна. Молио сам је да све то напише. Волели су га људи… требало би да знају…
    Рекла ми је: „Хоћу… једном…“
    Тада ми је синуло. Устао сам, узео прамен њене косе и ставио јој га између усана и носа. Не тражећи било какво објашњење, напућила је усне и придржала косу.
    „Види… исти Зоран…“, рекао сам јој.
    „Дај да видим..“, изговорила је мумалајући, тако да смо „попадали“ од смеха.
    „Па пусти косу блесо… ставићеш је поново…“
    Обухватила је колена и онако, од срца, почела да се смеје!
    Ефраим Кишон своју жену, у књигама никада није звао по имену. Звао ју је „најбољом од свих жена“. Није упознао моју.
    „Заиста најбоља“ тада устаде и Ани принесе огледало (оно малецно, што жене, као и војници, увек носе са собом).
    „Види, стварно…“, окретала је главу и загледала се: „сви су ми одувек говорили да личим на њега…“
    „Ма вас Радмиловиће, човек „нема шансе да промаши“. И са киломатар се можете препознати – по носу“!
    „Да знаш, али… и по брковима“!
    Њих две тада одоше по маказе и папир. Одломиле су парче пања који смо претходне ноћи запалили и почеле да режу и гараве бркове.
    Када су завршиле свако је ставио своје (истина је да су њима стајали боље него мени, јер сам са брковима личио на Циганина, шабачког крадљивца коња)!
    „Ето, сада сви имамо бркове“, рекла ја Ана „уствари, сви Срби би требало увек да носи бркове“.
    „Да знаш, док смо их носили, знали смо за Бога, а имали смо и државу и душу“, рекох јој.
    „Да…“, загледала се у Дунав, црним и увек, помало тужним очима.
    „Знаш… оно што си ме питао за Зорана… како ми је било… много је рано отишао… али ја то тада нисам знала…“, заћутала је, а онда прошапутала „сада знам…“.
    Предвече, док смо чамцем прелазили Дунав, села је на прамац, јер хтела је да што боље упамти слику огромног црвеног сунца на коме је био нацртан Београд.
    Негде на средини реке, окренула се ка нама:
    „Знате, ово ми је био један од најлепших дана у животу…“

    Боже, хвала ти што сам био део тога. И што сада имам чега да се сећам. Знам Боже да добрих душа и нема пуно. И да ти је тамо горе, у Рају, баш тада зафалила нека. Али те молим… гледај да ако икако можеш… иде по реду. И да само мало, ма и малчице дуже траје. Јер кратко је била са нама. Краће, чак и од свог оца.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s