Јелена Думић: Одговор М. Ковачевићу или Заблуде о негацији

Поводом текста др Милоша Ковачевића ,,Може ли нешто бити ничим изазвано”, Политика, 24. 12. 2016, пренето и на ,,Стању ствари”

Када универзитетски професор допусти себи да говорнике српског језика назове ,,мисаоно неписменим” јер се њихова употреба негације у примерима као што су: ,,ничим изазван, никад прежаљен, нигде забележен…” не уклапа у баналне интерпретације негације из нормативних приручника, јасно је да је сваки покушај аргументоване расправе осуђен на неуспех. Међутим, то не значи да стручној јавности не треба скренути пажњу на лингвистичке заблуде о негацији и проблематичне нормативне препоруке које из њих произилазе.

jd-mk

У нормативним приручницима, реченице попут ове сматрају се неправилним: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. Објашњење које се може прочитати идентично је ономе које је навео и проф. Ковачевић – да у српском језику постоји правило о ,,двострукој негацији” (проф. Ковачевић то правило у Политици назива ,,слагање негација”), тј. да се одричне заменице и заменички прилози могу употребити само уз предикате који су у одричном облику. С тим у вези, проф. Ковачевић наводи примере као што су: ,,Нико није дошао”, ,,Никад га неће прежалити”, ,,Ничим то није изазвано”… Дакле, да бисмо уопште могли говорити о двострукој негацији (или слагању негација) у српском језику, неопходно је да предикат реченице буде у одричном облику. Таква негација се у литератури назива ,,општа (тотална) негација” јер се њоме у целости негира реализација ситуације која је означена глаголом.

Вратимо се на спорну реченицу са почетка текста: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. У наведеној реченици постоји један предикат (,,насрнуо је”). За разлику од реченице ,,Нико није дошао”, чији се предикат налази у одричном облику, предикат реченице ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” налази се у потврдном облику. Стога, не може се говорити о двострукој негацији у реченицама као што су ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” јер главни предуслов за слагање негација није испуњен – предикат реченице не налази се у одричном облику.

Друга проблематична тврдња која се може прочитати у Политици тиче се синтаксичког статуса јединица као што су ,,ничим изазван” у реченицама типа ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”. За проф. Ковачевића ,,ничим изазван” у наведеној реченици има функцију ,,скраћеног предиката (предиката без помоћног глагола)”, те због тога мора гласити ,,ничим неизазван”. Таква анализа је проблематична из следећих разлога.

У поменутој реченици постоји само један предикат (,,насрнуо је”), док је ,,ничим изазван” придевска синтагма у функцији апозитива. Центар те придевске синтагме је глаголски придев ,,изазван”, док ,,ничим” има функцију рекцијске допуне у оквиру придевске синтагме.

Да је реч о придевским синтагмама у различитим синтаксичким функцијама, а не о предикатима, види се и из следећих примера:

  1. Иван је њена никад прежаљена љубав.
  2. Изнео је ни на чему утемељене оптужбе.
  3. Његов никад остварен сан постао је стварност 100 година касније.

У првом примеру придевска синтагма има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији именског предикатива; у другом примеру има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији правог објекта; у трећем примеру има функцију атрибута у оквиру именичке синтагме у функцији субјекта.

Да су то заиста скраћени предикати, како тврди проф. Ковачевић, не би могли да се појаве у оквиру именичких синтагми које врше функције са именичком конституентском вредношћу, попут субјекта и правог објекта.

Ако прихватимо да су ово придевске синтагме, а не скраћени предикати, негацију у таквим случајевима можемо посматрати, а самим тим и вредновати, другачије. Најпре, у реченицама као што су: ,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера” не негира се семантички садржај предиката, већ придевска синтагма у функцији апозитива. Другим речима, негација се односи само на семантички садржај једног конституента (апозитива), а не на садржај читаве ситуације исказане глаголом. Негирање које се сужава на одређени конституент назива се у литератури ,,посебно (парцијално) негирање”.

Посебно (парцијално) негирање појединачних конституената у српском језику карактерише употреба једне негације, а не слагање, тј. нагомилавање негација. Осим тога, негирање, било да је опште или посебно, не мора се остваривати искључиво одричном речцом ,,не”, већ се могу употребити и друга лексичка средства. Примера ради, реченица ,,Милан се не клиза и не скија” може се преформулисати тако да уместо одричне речце ,,не” функцију негације преузме везник ,,нити”: ,,Милан нити се клиза нити се скија”.

У примерима који су предмет расправе (,,Ничим изазван, насрнуо је на тренера”) функцију негације у оквиру придевске синтагме преузимају одричне заменице и заменички прилози који уједно имају и функцију зависног члана придевске синтагме. Варијанту коју фаворизују нормативни приручници: ,,Ничим неизазван, насрнуо је на тренера” данашњи говорници српског језика махом доживљавају као необичну. Необичност се састоји у томе што је негација дуплирана без потребе. Говорници српског језика је због тога и изостављају.

Залагање норме за конструкције ,,ничим неизазван, никад непрежаљен, нигде незабележен…” темељи се на њиховој употреби у књижевним делима појединих писаца. Међутим, треба имати у виду да језичка пракса показује да се такве конструкције напуштају и да су далеко распрострањеније придевске синтагме са одричним заменицама и заменичким прилозима који истовремено врше и функцију негације (,,ничим изазван, никад прежаљен, нигде забележен…”).

Лингвиста не би смео да језичке појаве проглашава нелогичним све док оне не ометају процес комуникације. У супротном, могао би да западне у следећи парадокс: да језичка појава која је по његовим мерилима ,,нелогична” потискује појаву која је по његовим мерилима савршено ,,логична” и да говорници српског језика без проблема разумеју једни друге када у спонтаном говору или читању наиђу на такве ,,нелогичне” конструкције. А када такав парадокс наступи, лакше је острашћено омаловажавати С. Басару него бити критичан према сопственим језичким анализама.

Јелена Думић је студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

9 replies

  1. Мада стручно некомпетентан, и чак и када не бих био полиглот – сложио бих се са госпођом Думић. Ако је њен став одраз става њених вршњака – студената, то даје наду… Двоструке негације типа ,,ничим неизазван, никад непрежаљен, нигде незабележен…” могу по садашњим српским лингвистима и бити правилне – али оне су ипак идиотске и логички неприхватљиве. Идем чак и корак даље, па зато и не прихватам “филоЗофију“ или “фуДбал“ (образложење би захтевало опширнији текст).

    Свиђа ми се

  2. Питам се питам: коме ли ће нормативиста Србољуб, ничим неизазван, запржити чорбу?
    Да ли преамбициозној студенткињи, или професору, нормативисти, који се држи Правописа „као пијан плота“?
    С обзиром, како сам ја прошао у дуелу са њим, док ми нису везали руке, у вези непоштовања Правописа у случају придева срБски, за претпоставити је да ће стати на страну професора!?
    Но, да видимо!

    Свиђа ми се

  3. @Мирослав Анђелковић
    Очекивати било шта од Србољуба или Србољуба Димића је претерано. Лепо пише, али ништа не ради. Има смисла, да упитамо госпођицу Думић, шта мисли о твоме Б. Како то заобилазиш?

    Свиђа ми се

  4. @слободан млинаревић
    Јасно је мени, Слободане, да ја кршим тренутно важећи Правопис пишући и изговарајући придев срПски као срБски.
    Но, виде ли ти г-ђицу Думић, како се млађахна залаже за непоштовање Правописа, па још храбро ударила на свог професора?!
    Позива се при том на здрав разум и логику.
    Исто и ја радим кад се залажем и пледирам, да се код присвојног придева од именице Срби и Србија конвенцијом или ти договором направи изнимка или преседан у односу на Правопис и да мимо важећег правила за све остале, овај придев поприми „неправилан“ али здраворазумски и логичан блик: срБски!
    И ти, пријатељу, због тог мог залагања осу на мене дрвље и камење?
    А, виде ли ти нашег старог знанца Дубињина, како се он, из правно уређене Холандије, залаже и подржава непоштовање срБске лингвистике и Правописа?!

    Свиђа ми се

  5. @Мирослав Анђелковић
    Госпођица Думић ништа није саопштила у прилог твом схватању. Оне је коментарисала и сувисло објаснила нешто сасвим друго. То што ти инсистираш, а ниси једини, на слову Б нема везе са њеним текстом. Вреди размислити, чему твоја опсесија по том питању? Да ли је у питању фикс идеја, шта ли? Каквог то значаја има? Коментар Дубињанина, ја нити читам, нити разумем, како ти то претстављаш.

    Свиђа ми се

  6. @слободан млинаревић
    Пријатељу, уби нас недоследност или Ти непринципијелност!
    Не може се мени импутирати опсесија када кршим Правопис, а када то ради г-ђица Думић, онда је то у реду и без опсесије.
    Ти си као правник ваљда по дефиницији за строго поштовање закона, прописа, па и Правописа?!
    Зато, признајем да не разумем твој претходни коментар, не зато што ми мањка интелигеције (завршио сам електротехнику на Бгд универзитету), већ што је и писан да буде „округао, па на ћоше“!
    Овим звршавам нашу преписку на овој теми, како бих дао прилику СРБОЉУБУ, г-ђици Думић, њеном уваженом професору, а и другим Србима који читају овај цењени сајт, јер се ради о нашем срБском језику!

    Свиђа ми се

  7. @Мирослав Анђелковић
    Наравно, да је опсесија, када се расправља о Б или П. Расправа између стручњака је нешто сасвим друго од мећања инг електротехнике у туђа посла и на силу. Одакле идеја, да се позиваш на интелигенцију и какве то везе има са темом? Побогу, ниси завршио одговарајући факултет, а и да си завршио, то није доказ интелигенције.

    Свиђа ми се

  8. Нека свако користи придев срБски или срПски по свом нахођењу, нека оба
    начина писања и изговарања буду правописно допуштена, па ће нестати те
    сувишне размирице.
    Правопис је договорена норма и с времена на време се мења.
    Колико је то научно неопходно – не знам јер нисам језичке струке, али да од тога има знатне комерцијалне добити – у то не треба сумњати, слично као и код
    писања нових уџбеника готово за сваки наредни нараштај, без икакве реалне
    потребе, осим да се оствари “зарада“!
    Ја се радије опредељујем за – срБски, будући да тако мислим, говорим и пишем
    – ЋИРИЛИЦОМ, за рзлику од варијанте срПски, где се мисли ћирилицом, а изговара и пише “srpskom latinicom“, која све више потискује срБску ЋИРИЛИЦУ.
    Свако инсистирање на поштовању важећг Правописа /који негира придев
    срБски, а потврђује придев срПски/, подсећа на срП/ин/ско-чекићарску
    идеологију, која је наметнула “srPsku latinicu/“, а оспорава срБску ћирилицу?!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  9. О, па то се овде скупио читав „Српски дилетантски дебатни клуб“ (основан по узору на „Срско дилетантско позоришно друштво“, у Вршцу 1844. године)!

    Па кад је већ тако, ево вам од старог проф. др Србољуба нове пикантерије и предмета расправе, постављене на:

    https://stanjestvari.com/2016/12/27/moze-li-nesto-biti-nicim-izazvano/comment-page-1/#comment-17238

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s