Милош Ковачевић: Може ли нешто бити „ничим изазвано”

У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација

Ћирилично иницијално писмо КУМОДРАЖ 02 (Дарко Новаковић)

Ћирилично иницијално писмо КУМОДРАЖ 02 (Дарко Новаковић)

У „Вечерњим новостима“ и у новинама „Данас“ забeлежили смо две варијанте исте конструкције, у првим „ничим неизазван“, у другим „ничим изазван“: „Ничим неизазван, високи представник у БиХ Валентин Инцко запретио је међународном војном интервенцијом“ („Вечерње новости“, 16. 12. 2016, 2: Мирослав Филиповић); „Сећате ли се колико сам пута Пановићу набијао на нос мекоћу срца која га је наводила да из севапа објављује ничим изазване текстуалне склепотине Маринка М. Вучинића“ („Данас“, 1. 12. 2016: Светислав Басара, „Фамозно”). Прву је, као што се види, употребио новинар, другу, у својој колумни „Фамозно“, савремени српски писац Светислав Басара. Употребну припадност датих конструкција не би било потребно ни спомињати да С. Басара у својој колумни с ниподаштавањем није говорио не само о акцији „Сачувајмо српски језик“ него и о језику „новинара“ и „лингвиста“. За потврду наводимо само Басарину ни на чему неутемељену оцену да „националне језике чувају и обогаћују песници и писци, нипошто лингвисти, а поготово не новинари“. У складу с тим, он је ауторе текстова „Сачувајмо српски језик“ прогласио „Чуварима бесловесности“, па му мало била за то једна колумна, него је чак двема дао исти наслов „Чувари бесловесности 2“).

Иако један пример не може бити показатељ нечије „(бе)словесности“, наведена конструкција, конструкција „ничим изазван“, одличан је показатељ непознавања смисаоних мало је рећи нијанси, него законитости српскога језика, а самим тим и мисаоне неписмености онога ко такве конструкције употребљава. А ево и зашто. У српском језику постоји правило о тзв. слагању негација. Тако се одричне опште заменице и заменички прилози, типа нико, ништа, никад, нигде и сл. могу употребити само уз предикате који су такође одрични. Мора се рећи Нико није дошао; Никад га неће прежалити; Ничим то није изазвано, али није могуће: *Нико је дошао; *Никад ће га прежалити; *Ничим је то изазвано. То налаже и здраворазумска логика: јер долази неко а не нико, јер можемо прежалити некад, а не никад, јер нешто може бити изазвано нечим, а не ничим. Јер – како је могуће да нешто буде изазвано ничим?! Нешто није ничим изазвано, али је нешто нечим или свачим изазвано.

Проблем настаје када нема помоћног глагола у конструкцији (нема није, неће, нисам…). Тада у српском језику улогу негације преузима речца не која се пише заједно са придевом, па је синонимно: То није изазвано и То је неизазвано; Он није прежаљен и Он је непрежаљен, и сл. Зато кад се употребљава скраћени предикат (предикат без помоћног глагола) уз одричне опште речи – обавезно се мора употребити одрични облик придева: неизазван ничим, непрежаљен никад, ненаписано нигде, и сл. јер ти изрази значе: није изазвано ничим, а никако *изазвано је ничим, није прежаљен никад, а никако: *прежаљен је никад, није забележено нигде, а никако: *забележено је нигде. Јер и познавање унутрашње логике српског језика, али здрава логика каже да није могуће нешто забележити нигде, или пак нешто изазвати ничим! Писци који су добри познаваоци српскога језика (као нпр. Иво Андрић, Десанка Максимовић, Антоније Исаковић и др.) као и добри новинари (како смо то у посебном научном тексту показали) никада у томе нису грешили. Такви писци и новинари имају не само граматичку и системскојезичку писменост, него и мисаону писменост. Они засигурно никада не би ни помислили, а камоли написали да је борба за очување семантичке и синтаксичке структуре српскога језика – „бесловесност“! За такве се писце може рећи, како би то и највећи српски лингвиста А. Белић рекао, да „чувају и обогаћују српски књижевни језик“, а једино такви могли су бити подлога крилатици „пиши као што добри писци пишу“.

Данас, нажалост, има писаца за чији језик је више него очигледно да никако не може бити пример доброга језика, језика који не само да не открива још неоткривене изражајне могућности него је чак у „завади“ с основним језичким законитостима, пре свега конструкционим и семантичким. Таквим писцима својствено је да су им „мисли“ забележене нигде, зато што су те мисли изазване ничим, тако да код читалаца једино и могу бити запамћене никад! Такви су писци, а и сви они који их за језички „узор“ узимају, ако таквих има, „чувари“ нове „језичке словесности“, што је синонимно Басариној синтагми „чувари бесловесности“. Молимо читаоце да не помисле да је ова ничим изазвана грешка, једино језичко огрешење нашега писца. Уосталом, „Политикина“ колумна „Сачувајмо српски језик“ на најбољи начин показује колико таквих огрешења у језику писаца и новинара има. Читаоцима који редовно читају језичке рубрике неће бити тешко да уоче колико има и савремених писаца који сами себе проглашавају „зналцима“ и „обогаћивачима“ српскога књижевног језика.

Др Милош Ковачевић, Филолошки факултет у Београду и ФИЛУМ у Крагујевцу

(Политика, 24. 12. 2016)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Поштовани господине Милоше Ковачевићу
    и Ви, поштована дамо, Јелено Думић,

    уз сво уважавање вашег знања и труда, плашим се да сте „цепајући длаку начетв(Е)ро“ и при томе сувише предано „буљећи у микроскоп“, или заборавили да „седите на леђима слона“ чију „длаку цепате“ или ТОЛИКОГ „слона“ нисте ни приметили (што је у случају вас двоје, као еминентног професора и струци предане студенткиње жељне знања, просто ЗАПАЊУЈУЋЕ)!!!

    Јер овај ваш слон, а кога не видите, се не зове Раџа, већ ПЛЕОНАЗАМ!!!

    У свом покушају да вам обома укажем на оооооогромног слона кога, очигледно је, још увек не видите (не на „огромну слончину“, јер је због плеоназма неправилно, већ на „огромног слона“), позабавићу се само „основним“ случајем „двоструке негације“, који наводите, а који вас је навео да о њему и расправљате!

    Дакле „ничим неизазван“ НЕ МОЖЕ НИКАКО!
    Шта може, препустићу вама двома и садашњем или неком будућем српском правопису!!!

    Анализирајући пример који Јелена Думић наводи, у тексту којим одговара на овај Ваш текст проф. Ковачевићу
    https://stanjestvari.com/2016/12/27/dumic-odgovor-m-kovacevicu/
    она хипотетички замишља ситуацију у којој (неки) играч насрће на (неког) тренера, а да при томе играч, за поменути настртај (или насртање), ничим није био изазван.

    Дакле, ако сам добро разумео, Ви Ковачевићу бисте написали:
    „Ничим неизазван, играч је насрнуо на тренера“, док бисте Ви Думићева написали нешто друго (претпостављам да нисте удати, јер ако јесте, најискреније Вам се извињавам што Вас нисам „именовао“ (да не кажем „презименовао“) са Думићка)?

    С обзиром на то да играч није био изазван да нападне тренера, он је дакле био НЕИЗАЗВАН!!!
    Ако је био НЕИЗАЗВАН, онда није постојао ни један једини разлог да буде изазван, зар не?
    Дакле НИШТА није постојало као разлог за играчево настрање (или насртај) на тренера и НИКО није узроковао играчево насртање (или насртај) на тренера, је ли тако?

    Па одакле вам онда обома идеја да се уопште рапсрављате око двоструке негације у овом примеру, када двострука негација у овом случају уопште не сме да се јави, не због тога што је „ничим неизазван“ правилно или неправилно (у контексту „ничим изазван“ или „ничим неизазван“), већ ЗАТО ШТО УСЛЕД ПОСТОЈЕЋЕГ РУЖНОГ И НЕПРАВИЛНОГ ПЛЕОНАЗМА, ИГРАЧ ИЛИ МОЖЕ БИТИ (САМО) „НЕИЗАЗВАН“ (НИЧИМ ИЛИ НИКИМ СЕ ПОДРАЗУМЕВА, ДАКЛЕ ЈЕДИНО ПРАВИЛНО ЈЕ „НЕИЗАЗВАН ИГРАЧ ЈЕ НАСРНУО НА ТРЕНЕРА“ – РЕЧ „НИЧИМ“ ЈЕ ВИШАК, ЈЕР ЧИНИ ПЛЕОНАЗАМ) ИЛИ СЕ МОРА ПРОМЕНИТИ ЧИТАВА КОНСТРУКЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ, КАКО БИ ПРЕ СВЕГА БИО ИЗБЕГНУТ ПЛЕОНАЗАМ!!!
    Неуочени слон, звани „Плеоназам“, је тај који, у овом (а и било ком другом) случају првенствено дисквалификује конструкцију „ничим неизазван“ (а не „ничим изазван“, у чију правилност или неправилност употребе у српском језику уопште не улазим)!

    Дакле, у то да ли је конструкција „ничим изазван“ правилна или неправилна, уопште се упуштам, јер бих, као писац, првенствено због избегавања плеоназма написао да је „неизазвани играч насрнуо на тренера“, а као разлог за његово насртање бих навео да му или „све козе нису на броју“ или да је то урадио „из чиста мира“ (или бих једноставно написао: „пијано говед напало свог тренера“, уносећи истините или неистините драматургије у ову, пре свега непријатну ситуацију)!!! :)))))

    Зато, „НИЧИМ НЕИЗАЗВАН“ НЕ МОЖЕ НИКАКО, а шта може… паааа… договорите се…!!!

    П.С. Надам се само да поменути играч није био фудбалер Ф.К. „Вождовац“, јер не само да би после насртаја био пребијен од свог тренера, него не био ја у његовој кожи, ако би га после утакмице до(Ф)атили његови „Инвалиди“ (поготово ако се ради о некој важној утакмици која је прекинута услед поменутог инцидента, а која је Вождовац“ требала да спаси од „испадања “ из прве лиге)!!!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s