Милош Милојевић: Франциско у САД или Црвени папа у тврђави капитализма

Недуго пошто је ступио на престо римских епископа папа Франциско је постао једна од најпрепознатљивијих медијских личности данашњице. Постало је опште место представљати га као некога кога поштују људи различитих верских опредељења (па и они без религиозних убеђења) јер се не либи да укаже на кључне проблеме са којима се носи савремено човечанство и да на њих понуди одговоре који се препознају као левичарски. Сврставају га међу водеће личности све ширег круга људи спремног да упити изазов неолибералној ортодоксији – заједно са гласним дисидентима у академској економској науци попут Томе Пикетија, некадашњег министра финансија Грчке Јануса Варуфакиса а од недавно и вође британских лабуриста Џеремија Корбина.

Папа Франциско и Барак Обама

Папа Франциско и Барак Обама

Папа кога прати такав глас посетио је између 22. и 27. септембра САД. Земљу у којој се многи не либе да га означе као либерала, прогресивца па и као комунисту. На овакве коментаре папа Франциско је до сада одговарао углавном лаконски да ништа од онога што говори не излази изван оквира социјалног учења Римокатоличке цркве (РКЦ). Као Латиноамериканац папа је посебно осетљив на патње овог дела света за које многи оптужују џиновског хегемона на северу америчког континента. Поред тога Папа се ка САД упутио након посете Куби, која иако је недавно поправила односе са САД и даље представља симбол прогоњених и дискриминисаних држава које су имале смелости да се супротставе америчкој спољној политици.

Стога не изненађује што су папина посета, његов говор пред Конгресом као и проповеди које је одржао изазвали несугласице. Сусрет глобалног Југа и Севера, није могао бити изражен на упечатљивији симболични начин него кроз сусрет гласноговорника потлачених папе Франциска и председника најмоћније земље западне хемисфере, Барака Обаме. Овога пута Југ није био представљен сиротињским четвртима и армијом илегалних имиграната.

Папина посета изазвала је и бројне оштре реакције међу самим америчким римокатолицима. Наиме, пошто се знатан део ове популације политички идентификује са десницом папине опаске доводе у конфликт њихова политичка гледишта и визију будућности Сједињених Држава са религиозним убеђењима. Наглашено инсистирање на папиним политичким гледиштима допринело је чак да се из вида изгуби превасходни пасторални карактер ове посете.

Пасторална посета и политичке поруке

Као што секуларна подршка папи неретко занемарује теолошко утемељење његових гледишта о бризи за сиромашне и потлачене тако је и медијска пажња готово у потпуности концентрисана на папине (гео)политичке опаске док се несразмерно мања пажња поклања другим, са верског становишта важнијим аспектима ове посете. Притом се не може рећи да се папа лоше сналази у савременом медијском свету – напротив са двадесетак милиона пратиоца на Твитеру и петнаестак минута кашњења на састанак у Белој кући како би снимио „селфије“ са ђацима на улицама Вашингтона показују супротно. Папа Франциско разуме нове техничке могућности као прилику да се непосредније и директније него икада раније приближи обичном човеку.

Међутим, свесно или несвесно, он је подилазећи узусима медијске епохе допринео да свет искривљено разуме његова гледишта – за широку публику папа лако постаје радикални реформатор и када иде утабаним стазама својих претходника а одлучни политичар тамо где је заправо само забринути свештеник. Наглашавање друштвених и политичких гледишта, која иначе нису била страна ни његовим непосредним претходницима, јавност занемарује папину приврженост традиционалним учењима о бројним питањима, укључујући и питање породице које је било у самом средишту ове посете.

Када је напуштао папски трон, Бенедикт XVI je одредио Филаделфију као место где ће се одржати Светски скуп породица. Његов наследник је сада испунио Бенедиктово обећање. У говорима поводом питање породице папа не пропушта да истакне како је породица угрожена и да је традиционални брак антрополошка чињеница благотворног социјалног и духовног утицаја.

У сложеној историји односа између САД и Ватикана прве посете папа имале су већу практично политичку тежину од оних које су им уследиле. Линдон Џонсон и папа Павле VI састали су се 1965. године у једној њујоршкој хотелској соби пошто Вашингтон и Света столица тада још нису имали званичне дипломатске односе. Антикомунистичко политичко савезништво Роналда Регана и Јована Павла II познати је део хладноратовске историје. Јован Павле II посетио је САД седам пута и састао се са свим председницима од Џимија Картера до Џорџа Буша Млађег.

Папа Франциско у САД

Папа Франциско у САД

Речи које је папа изговорио у беседи у Катедрали светог Матеја у Вашингтону: Срце папе отворено је да прими свакога, својеврсна су кључна порука ове посете. Сусрети на највишем нивоу, са америчким председником Бараком Обамом, обраћање пред Конгресом и Уједињеним Нацијама привукли су највише пажње. Осим њих папа је посетио бескућнике у римокатоличким добротворним друштвима, децу из емигрантских породица у школи у Харлему и проповедао је осуђеницима у највећем затвору у Филаделфији. Кроз Вашингтон папа се возио у Фијату 500 – овдашњи медији нису пропустили да нагласе да је реч о моделу који се производи у Крагујевцу.

Код америчких римокатолика, примарне публике папине посете, многе ствари не стоје баш најбоље. Хришћанске цркве у САД пролазе кроз драматичне промене, подједнако демографске и духовне. Социјална пракса многих посвећених римокатолика није у сагласју са учењем РКЦ – око једна четвртина америчких римокатолика прошла је кроз развод а чак и међу онима који редовно присуствују миси око једне трећине је живело са партнером који им нису били супружници. Стога се наговештаји евентуалних промена папиних гледишта по овим питањима пажљиво прате у америчкој римокатоличкој заједници. Имигранти чине све знатнији део америчких римокатолика па је папа морао пажљиво и одмерено да говори и о овом питању. Утицај једне посете на живот верске заједнице није могуће лако проценити. Тренутни ентузијазам и усхићеност које је међу римокатолицима изазвала Францискова посета лако могу да спласну као и обновљени верски живот коју је она подстакла. Политичке поруке и њихов непосредни одјек далеко је лакше сагледати.

Папа и америчке политичке поделе

Као што су запазили новинари америчког Тајма Ненси Гибс и Елизабет Дијас током припрема за посету САД папа је несумњиво разумео да ће сваки његов потез изазвати опречне реакције. Вероватно су само уводне речи папиног обраћања Конгресу, у уторак 24. септембра, одушевљено прихваћене од присутних званичника. Да су САД земља слободе и дом храбрих могу да се сложе и републиканци и демократе, иако би широм света ова опаска дочекана са киселим осмехом. Али где су границе те слободе и за шта се вреди храбро борити питања је око кога у америчком друштву постоји дубоко несагласје.

Ток папиног говора на слабом енглеском и реакције које је изазвао показале су кључне тачке политичке дебате у савременим САД. Папа је са саосећањем говорио о илегалним имигрантима, позвао на глобално укидање смртне казне и указао на проблеме са којима се у савременом друштву суочава традиционална породица. Указивање на економске неправде, неједнакост између богатих и сиромашних и еколошке проблеме већ је и до сада било заштитни знак Францисковог понтификата.

Ако ми још једна особа каже да је папа Франциско демократа – звекнућу га! – ове ратоборне речи Кристофера Хејла, директора једне мале римокатоличке организације у Вашингтону врло сликовито приказују колико су Американци, како римокатолици тако и други, лицитирали о политичком карактеру папиних иступа. Ема Грин, новинарка Атлантика, писала је како је погрешно папу означити као либерала или прогресивца а занемарити његову превасходну свештеничку улогу. Она је убедљиво показала да је много онога што се као нови левичарски елемент приписује папи Франциску заправо присутно и код његових претходника. Противљење обема доминантним идеолошким струјањима савременог света – индивидуализму капитализма о социјалистичком колективизму – карактеристично је за папске иступе још од краја 19. века. Како је професор теологије са Универзитета у Дејтону Винсент Милер приметио: Код нас постоји оквир културног рата који је грађен претходних 40 година, и који врло постојано приказује католицизам као носиоца конзервативних личних, етичних, медицинских и моралних вредности, што занемарује радикалне критике фундаментализма слободног тржишта и милитаризма Јована Павла II и Бенедикта XVI.

Папа Франциско у Конгресу САД

Папа Франциско у Конгресу САД

Међутим, папини наступи се не могу у потпуности одвојити од њихове политичке садржине. Оно питање које многе америчке римокатолике везује са Републиканску странку папа је врло кратко споменуо пред конгресом – и притом није употребио реч абортус. Како примећује Рос Даутхет папина посета можда охрабри либералне хришћане у САД, људе хришћанске вере али либералних политичких уверења. Иако је ова групација имала великог утицаја у СА, сада је готово у потпуности маргинализована, на ничијој земљи културног рата. Током изражене секуларизације последњих година, делује као да су ове две струје у америчком друштву трајно раздвојене. Током свог говора папа се, између осталих позвао и на три личности америчке историје Мартина Лутера Кинга, Томаса Мертона и Дороти Деј који су сви деловали у златном добу либералног хришћанства, када се чинило да хришћанска вера и прогресивистичка политика делују у хармонији. Либерализам се током Обамине администрације додатно секуларизовао што је чак довело и до извесних сукоба са Римокатоличком црквом, али папина умерена гледишта охрабрују оне који верују да ти сукоби могу бити лако превазиђени.

Папу је тешко разврстати на било коју страну сложеног америчког политичког спектра. Посебно јер се САД налазе на периферији глобалне папине политике.

САД у очима „латиноамеричког папе“

Нимало благонаклона гледишта папе Франциска на САД формирана су пре свега под утицајем његовог доминантног латиноамеричког искуства. Наиме, папа се формирао у време бурних политичких превирања у Аргентини, под снажним утицајем теологије ослобођења, која је нагласак стављала на друштвена питања и посебно положај сиромашних. У својој енциклици Laudato Si папа је оштро критиковао глобални Север који води конзумеристички начин живота на рачун глобалног Југа.

Тежиште РКЦ помера се ка јужној хемисфери и папа скреће своју политику ка географски и економски маргиналним деловима света. Римокатоличка црква брзо расте у Африци и Латинској Америци што је потпуно обратан тренд у односу пре два века када је две трећине светских римокатолика живело на глобалном Северу. У новембру посетиће Кенију, Уганду и Централноафричку Републику што уз раније посете и већи утицај бискупа из азијских и афричких држава указује на померање тежишта папине политике ка глобалнијем приступу. С обзиром на негативне процене друштвене и духовне ситуације на богатом Северу папине речи Боже благослови Америку могу се разумети као молитва, а не као уобичајени оптимистични поклич.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Џон Рапопорт: Детаљи дијалога папе Франциска са Богом


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6BN



Категорије:Светске ствари

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s