Славиша Павловић: Севастопољ – град херој

Као љубитељ историје, одувек сам желео да посетим Севастопољ. То је град – херој, како су га прозвали након Другог светског рата, јер се у њему водила једна од најкрвавијих битака, па је због тога добио и такав статус.

Славиша Павловић на Криму

Славиша Павловић на Криму

Оно што нама Србима може бити интересантно јесте да су у нападу на Севастопољ 1941. године, поред немачких, румунских и италијанских војника, учествовали и војници тадашње НДХ, односно хрватски војници из Усташког покрета, који су деловали у оквиру италијанских јединица. Напад нациста предводио је вероватно и најбољи немачки генерал тог времена, Ерих фон Мајнштајн, који је током битке унапређен у чин фелдмаршала, а оно што је још интересантније јесте чињеница коју ретко ко помиње, а коју сам имао прилику да сазнам проучавајући животе немачких генерала – фелдмаршал Мајнштајн је након рата постао саветник НАТО-а, што мени, као човеку кога је НАТО бомбардовао, даје за право да тврдим да је та организација очигледно сачувала наслеђе својих некадашњих саветника.

Управо због битке, у овом граду налази се музеј, односно некадашња војна база, где се одиграла битка са огромним губицима. На совјетској страни, преко 32 000 војника су изгубили живот, а недавно је, на месту направљен изузетан меморијал где се налазе уписана 32 000 имена војника који су погинули. Меморијал није било могуће фотографисати, јер представља, по речима кустоса музеја, место где треба поштовати душе погинулих, па ником од посетилаца није пало на памет ни да проба тако нешто.

Испред музеја, дочекао нас је директор, који нам је најпре приказао филм о историји Севастопоља, као и самој бици.

Севастопољ, у преводу величанствени или царски град, добио је име 1784. године, када је крстио чувени Григорије Потемкин. Налази се на југозападу Крима и центар је чувене Црноморске флоте. Ја бих га можда назвао и градом војника, јер је препун ратних обележја и униформисаних припадника руске војске, који су пријатељски расположени према туристима, а оно што је интересантно јесте чињеница да сам приметио децу обучену у морнарске униформе, што говори о традицији места.

Унутрашњост војне базе, у коју смо ушли након гледања филма, тешко је описива, јер не памтим када сам био толико фасциниран. Просторије, које се налазе неколико метара испод земље, остале су непромењене из времена Другог светског рата, па се са стране могу приметити чауре, остаци од гелера граната и разбијене камене плоче. Делује као да се битка завршила пре неколико дана.

Међутим, све је то уређено са неким смислом, тако да ни у једном тренутку не изгледа неуредно, него управо тако да призива слике велике и вечне борбе са нацистима. У собама, које се налазе испод земље, до којих се долази добро осветљеним тунелима, налазе се фотографије хероја, испод којих пише година њиховог рођења, затим чин, као и датум смрти, а неретко и херојски подвиг који су извели. Како бих уверљивије приказао битку, напоменућу да је само неколико зграда у Севстопољу преживело немачки напад, док су све остале сравњене са земљом.

У тренутку када сам мислио да је наша шетња завршена, водич нам је показао пут према степеницама, који воде на нижи ниво. Оне су кружног облика, веома стрме, па нам је требало неколико минута да се спустимо 30 метара испод земље, где сам видео нову мрежу тунела. Срећом, па је све добро обележено, јер ми се чинило да никада не бих пронашао излаз из лавиринта. Но, наставили смо тунелом неколико десетина метара и дошли на обалу мора, која је стеновита, па се на свакој стени налази уписана нека прича везана за битку.

Оно што је за мене деловало изузетно емотивно јесте позив на ручак у војној бази. Иако је дувао јак ветар, иако је било веома хладно, нарочито за нас „јужњаке,“ ручак је припремљен напољу, а храна коју смо јели потпуно ми је страна и непозната, без укуса. Касније сам сазнао да је то храна слична нашем качамаку, веома хранљива, коју су јели совјетски војници током рата, а посебну пажњу привукли су ветерани битке, који су одавно прешли деведесету годину. Иако су већ одавно у пензији, били су у адмиралским униформама, које су препуне разних одликовања, а један од пензионисаних адмирала, део живота је провео у некадашњој бившој Југославији, па ме пријатно изненадило његово знање о Србији.

Док сам их посматрао и слушао њихове приче о борбама, пало ми је напамет да је природно да доживе дубоку старост, јер ко је преживео Севастопољ 1941/42 године, мора бити дуговечан. Но, они имају много година, али нису стари људи, ако бисмо користили Дучићеву филозофију која каже да је дух најбитнији и да има много младих стараца и старих младића.

У тренуцима када сам се смрзавао, адмирали су запевали Каћушу, чувену руску песму, а потом нас понудили вотком, коју никако нисам могао да одбијем. Уз узвике „Ура, ура, ура“ наздравили су са нама, а касније смо прешли и на вино. Мислио сам да ће ми алкохол „доћи главе,“ међутим то је очигледно проверени рецепт, који је само подигао расположење. Убрзо, започела је и мала војна вежба, на неколико стотина метара од базе, па сам могао да чујем звукове топова и митраљеза, што је распламсало машту и изнова подсетило на херојски подвиг руских војника.

Нешто касније, имао сам прилику да упознам градоначелника Севастопоља, који је био веома расположен да разговара са новинарима. Састанак је уприличен испред споменика херојима Севастопоља, који је, у најмању руку, импресиван, не само због своје величине, него и због положаја на ком се налази. С обзиром да се испред споменика налази море, претпостављам да бродови који плове према граду најпре виде споменик, па тек онда панораму града, али нажалост није било шансе да то проверим.

У касним поподневним часовима, прошетао сам поред мора, такозваном променадом. Заиста, овај град, осим што поседује војничку славу, изузетно је туристичко место, са дивном обалом, коју украшавају бродови са необичним називима. Неки од њих су покретни ресторани, док међу њима има и туристичких бродова за једнодневне излете, који употпуњавају туристичку понуду.

С обзиром да је месец октобар, могао сам само да маштам колико је лепо током летњих месеци, па ако се којим случајем одлучите за летовање у Севастопољу, сигуран сам да нећете погрешити.

Изглед текста у штампаном издању (Кликните на слику за увећање)

Изглед текста у штампаном издању (Кликните на слику за увећање)

Славиша Павловић: Уживо са Крима

Прошле недеље, провео сам неколико дана на Криму, где сам био учесник II Међународне конференције младих новинара под називом ,,Крим. Поглед из другог угла.“ Иначе, овој интересантној конференцији, присуствовало је преко 70 новинара, млађих од 35 година, из двадесет земаља Европе и Азије. Циљ скупа био је да се новинари информишу о ситуацији на Криму, уживо, како би се негативне и нетачне приче, које су честе током протеклих неколико месеци на Западу. Наиме, недавно су француски листови објавили како је стање на Криму толико поразно да у продавницама нема хране, потом да су цене порасле, а плате остале исте, док су сличне текстове, по истом систему, објављивали и други.

Такве ноторне лажи, у које сам имао прилику да се уверим, схватили су и други новинари, међу којима је било још неколико представника из Србије (РТС, Курир, Њузвик) као и сјајна екипа Радио телевизије Републике Српске, са којима сам заједно радио анкете, али и представници Грчке, Белгије, Киргистана…

Оно што би многи помислили јесте да је ово контрапропаганда Русије или Кримске области, што никако не може бити тачно, јер су организатори, међу којима је било озбиљних новинара из Удружења новинара Крима били веома јасни када је у питању слобода медија. Посебно ми се допао говор секретара поменутог удружења, који је рекао „Господо, на Криму сте. Пишите само истину о ономе што видите.“

Наравно, већ пре путовања, информисао сам се о Криму, његовој историји, народима који живе, као и о економској ситуацији, како у западним тако и у источним медијима. Крим је био део Русије све до 1954. године, а колико је био значајан за руске владаре и великане говори импресиван дворац династије Романов, који су ту летовали, као и кућа једног од највећих писаца свих времена Антона Павловича Чехова.

Наиме, Никита Хрушчов, Украјинац и први вођа Совјета, након Стаљина, припаја Крим Украјини 1954. године. Да ли је Хрушчов био видовит и предосетио распад СССР-а, или је Крим припојио ради лакше организације система, јер је ближи Кијеву, данас само можемо да нагађамо. Међутим, једно је сигурно, на Криму већинско становништво чине Руси, потом Украјинци, али и велики број националних мањина попут Немаца, Грка, Татара и Јермена. Имао сам прилику да разговарам са њиховим представницима и од свих сам чуо исте речи – Русија је вратила наду грађанима Крима, без обзира које су националности. Наиме, Крим је веома познато летовалиште, које остварује изузетан профит од туризма. Новац који је зарађен на Криму одлазио је у Кијев, по централизовано уређеном систему, али се само мали део тог новца враћао назад. Доказ за то јесте град Симферопољ, који изгледа као да је у њему време стало 1990. године. Иако се у граду налази аеродром, импресивна зграда позоришта, путеви, фасаде, као и уређеност показују да у граду ништа није урађено од распада Совјетског Савеза, што говори да је Украјина, користећи централизовани систем наплате пореза, искористила Крим или боље рећи, поткрадала га је. Грађанима је било доста таквог односа Кијева.

Што се тиче Јалте и Севастопоља, који су градови на мору, стање је потпуно другачије него како је представљено у западним медијима. Цене јесу нешто више него у унутрашњости, међутим то су туристичка места, па је природно да буде скупље, али поредећи са ценама у Београду, неке ствари, попут хране и одеће су чак знатно јефтиније. Од тренутка како је Крим постао део Русије, цене су повећане 2, 5 пута, о чему су и писали западни медији, али су заборавили да кажу да су плате и пензије повећане чак три пута, што говори о порасту стандарда.

Продавнице су пуне, градски превоз је добро организован, иако има врло мало аутобуса, што је природно, јер сви имају аутомобиле, а цена бензина је веома ниска у поређењу са Србијом.

Имао сам прилику да разговарам са неколико Украјинаца. Они, власти у Кијеву, сматрају фашистима и говоре како их Кијев никада неће завадити са Русима, јер вековима живе заједно. Слично мишљење имају и Татари, као и друге националне мањине, који кажу да им је мали пораст стандарда дао наду да ће коначно напредовати, јер су од распада Совјетског савеза само стагнирали. Слике и мурали Владимира Путина се могу пронаћи на сваком кораку, а мирољубива доза патриотизма може се осетити међу грађанима.

Последњег дана боравка на конференције, власти из Кијева и удружење новинара из Кијева написали су текст и саопштење поводом наше конференције, где су све учеснике конференције назвали „Бандом журналиста,“ помињући забране уласка у Украјину, као и казне затвора од чак 5,5 године због нарушавања територијалног интегритета Украјине.

Пошто ме нико никада није назвао бандитом, њихово саопштење сам схватио као комплимент, јер су тим речима управо фашисти називали чланове покрета отпора током Другог светског рата.

За Стање ствари приредила: Светлана Максовић

(Штампано изадње „Српског гласа“, Аустралија, 23. 10. 2015)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-66u

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s