Бранко Ракочевић: Светлана Алексијевич или Нобел са благим антируским укусом

Светлана Алексијевич је осудила улазак Крима у Русију, што није могло да остане без одјека у Нобеловом комитету

Шездесетседмогодишња белоруска новинарка и списатељица Светлана Алескијевич, која после 2000. године живи у иностранству, добила је Нобелову награду за књижевност за 2015. и тако постала 114. лауреат овог најпрестижнијег светског књижевног признања.

svetlanaaleksijevic02

Нобеловом комитету стигло је ове године 259 предлога, од којих је прелиминарни избор прошло 198 кандидата, а осим Алексијевичеве на најужој листи били су вечити претендент јапански живи класики Харуки Мураками и Нгуги Ва Тионго кенијски прозаик и драмски писац који живи у политичком азилу у САД.

Прошле године је Светлани Алексијевич на Франкфуртском сајму књига уручена Награда мира, коју додељује асоцијација немачких књижара. Подсећамо да се та награда додељује за допринос развоју мира и узајамне сарадње међу народима и са се лауреаткиња, примајући награду, захвалила свим оним људима о којима је писала у својим књигама и новинским чланцима, будући да многи од њих нису више међу живима, али њихови гласови, према речима ауторке, вечно остају с њом.

ХРОНИЧАР СОВЈЕТСКОГ ПЕРИОДА

Централна тема стваралаштва Светлане Алексијевич су историја СССР и постсовјетског периода, рат у Чеченији, хаварија Чернобиљске нуклеарне електране. На прошлогодишњем Франкфуртском сајму представила је своју књигу Време секонд-хенда, на чије се издавање чекало десет година, а одмах по објављивању у московској издавачкој кући Време преведена је и на шведски језик.

Светлани Алексијевич, која своја дела пише на руском језику, књижевну славу је донела дебитантска књига Рат (Война) није женског рода (рат је у руском језику женског граматичког рода; прим. аут.), која је неколико година чекала у фиоци док није дошло до политичког отопљавања, па је објављена 1983. године.

Године 1985. излазе јој из штампе Последњи сведоци о Великом отаџбинском рату из дечје визуре а онда следе романи Дечаци од олова о рату у Авганистану, зборник исповести самоубица Зачарани смрћу, затим Чернобиљска молитва о катастрофи у Ченробиљу.

Њена последња књига Време секонд-хенда, којом је завршила серију Гласови утопије, изашла је у августу прошле године на шведском језику, што је вероватно и послужило као повод за номинацију за Нобела. После публиковања овог романа у преводу на шведски, књижевни критичари у Стокхолму су својим освртима једногласно узвикнули: „Ево правог фаворита за овогодишњег Нобела“. Њима су се придружили и књижевни познаваоци из других земаља.

Медији су, позивајући се на шведски ПЕН центар, саопштили да се „белоруска новинарка и списатељица кандидује за Нобелову награду још од 2002. године“.

svetlanaaleksijevic01

ШТА ЈЕ У РАТУ НАЈСТРАШНИЈЕ?

„Тридесет година сам писала историју „црвеног човека“, то је петокњижје. У тим књигама је сав наш живот, онај који се називао социјализам, као и онај који се све до дана данашњег још никако не назива. Да, тада је устала и стекла образовање огромна маса људи. Јер, како је говорио Черчил, Стаљин је примио Русију са дрвеном ралицом, а оставио је са атомском бомбом. Са друге стране, ГУЛАГ је уништио огромну масу људи, смрћу, страхом, понижењем. Милиони чувара, анонимних достављача… О чему су могли мислити ти уплашени људи ? А ми смо ипак њихова деца.

Шта је то чинило великим совјетског човека? Он је могао без размишљања дати свој живот за Отаџбину, могао се с лопатом у руци попети на кров атомског реактора, могао је да се баци под тенк… Отац ми је причао. Завршила се битка, све мртве су сакупили, покопали у јаму, кренули даље. Поново је била битка, и опет пуна јама. Људи су се плашили да се упознају једни са другима, јер после прве борбе могло се десити да се више никад не сретну…“, рекла је у једном интервјуу Светлана Алексијевич.

„Кад сам сакупљала материјал за књигу Рат није женског рода, питала сам једну од ратних хероина: „Шта је у рату најстрашније?“ Она се насмејала: „Млада си ти још. Мислиш да ћу ти рећи како је страшно умирати. А, кад прођеш сав рат у мушким панталонама, и то војничким – биле су ми тада до колена. Да само знаш како ме је било стид. Размишљала сам: кад погинем, лежаћу у тим панталонама онако ружна.“

„Живот је, како се види, разнолик, прост и суров“, рекла је у једном од последњих интервјуа Светлана Алексијевич, Белорускиња по оцу, Украјинка по мајци, Рускиња по образовању и васпитању.

Вреди подсетити да је Светлана Алексијевич енергично осудила присаједињење Крима Русији 2014. године, што није могло да остане без позитивног одјека у Нобеловом комитету.

(Нови стандард, 8. 10. 2015)

Светлана Алексијевич: Бака ми је говорила да ће, ако не будем слушала, доћи Москаљи

Ево извода из једног интервјуа који је госпођа нобеловка дала медију Deutsche Welle у априлу 2014, након сецесије Крима.

svetlanaaleksijevic03DW питање: Тренутни догађаји у Украјини не остављају никога равнодушним. Како ви видите ситуацију?
Одговор СА: Ради се о трагичној ситуацији зато сто је мир, мир који је тако тешко изграђен после Другог светског рата, разбијен за свега неколико дана.
(Тја, не пада јој на памет Југославија, напад на Србију без мандата УН, бомбардовање Србије нуклеарном муницијом, продаја српских органа, одсецање српских глава по Босни, Олуја, унилатерална „независност“ Косова без икаквог референдума, Бондстил, као да се све ово дешавало на Марсу.)

DW питање: У свом есеју за ФАЗ (Frankfurter Allgemeine Zeitung) називате одушевљење Руса због анексије Крима „феноменом колективног Путина“. Да ли тиме желите да кажете да ово расположење нема везе само са државном пропагандом, већ одражава расположење (руског) народа?
Одговор СА: Ово је реванш „црвеног човека“ (прим: овај назив је сковала СА да њиме означи пре свега Русе социјализоване у Совјетском Савезу).

DW питање: Али шта добија „црвени човек“ анексијом Крима?
Одговор СА: Па погледајте експлозију патриотизма, војну хистерију у Русији, коју сад можемо да посматрамо. Мисао „Ми смо велика земља, ми смо јаки. Сви треба да нас се боје“ је утиснута дубоко у овај менталитет. Наши политицари имају старомодни поглед на свет. Они верују да се светом влада насиљем и безобразлуком. Ја се надам да ће западни политичари наћи решење које ће спречити Трећи светски рат.

***

У истом интервјуу ауторка се немачкој јавности препоручује и једним биографским детаљем, по ономе – чега се паметан стиди, тиме се луд поноси.

СА: Рођена сам у Ивано-Франкивиску у Западној Украјини. Моја бака ми је као детету увек говорила: „Ако не будеш слушала, доћи ће Москаљи.“

Коментатор Ружица Вујовић на Новом стандарду


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-606

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s