Страхиња Живак: Срби су имали Сребреницу прије Сребренице

strahinja-zivak

— Страхиња Живак (Фото: Печат)

Свједочанство покојног логораша Страхиње Живака о проблемима које је имао у изношењу документационе грађе, лажном србовању, менталитету српског народа, издајама и преварама, те тешком и светом задатку пописивања страдалника

Господин Страхиња Живак, сарадник београдског „Института за истраживање српских страдања у XX вијеку” , један је од најревноснијих записничара српског страдања (поред учешћа у многобројним публикацијама о српском страдању објавио је осам књига документационе грађе). Његова преданост, посвећеност борби за истину, изњедрила је свједочанство о српској голготи равно резултату тима младих људи.

Страхињу Живака рат је задесио у сарајевској болници из које ће касније бити пребачен у злогласни затвор „Виктор Бубањ”, мучилиште кроз које је прошло више од 5000 Срба. 6. јула 1993. године, у логору, сазнаје да су му оба сина убијена. Пролази кроз пакао, силазак до дна бића; на граници свјетова једна мисао га враћа животу – мисао да треба да живи и свједочи. Послије размјене и изласка на српску територију креће у истраживачку мисију након које објављује свједочења о српским страдањима.

Његове књиге „Живим да свједочим” и „Логор Челебићи 1992-1994.” без премца су по нивоу савјесности и документарности у приступу.

Генерално,  Срби као да не воле да слушају о злочинима, ни оним из II свjeтског рата, ни о скорашњим, зашто?

Ми као народ смо инертни према стравичним страдањима нашег народа. Ми смо дозволили да нам у II свјетском рату злочине пописују њемачки институти и стране агенције. Тако нам је и Туђман подметнуо да је само 30. 000 Срба убијено у Јасеновцу. Треба пописивати жртве, и то не радити као да је статистика, јер је то најсветији људски посао. Сада смо написали брошуру изгинулих Срба у Херцеговини, све општине, у току овог рата.

Имате ли имена мучитеља?

Имамо.

У вашим књигама, као и код Зуровца, страдалници свједоче да су њихови мучитељи потомци оних истих мучитеља из  II свjeтског рата, чак наводе да су они са поносом истицали своје поријекло. Како то схватити?

То је једна патолошка мржња од Павелића до Изетбеговића. У вријеме  Павелића мислим да је нешто Срба остало у Загребу, а треба видјети колико их је сада у Сарајеву остало. Изетбеговић је почео рат са својом „Декларацијом“. Гдје су Срби у Сарајеву? Нема их. Има мртвих Срба, живих не.

Колико људи је одговарало за злочине над Србима у Сарајеву?

Било је неких пресуда, и у Сарајеву, и у Хагу. Ипак, да они од једног Цаце, који је свашта радио, и који је убијен у међусобном обрачуну између Бошњака, направе хероја, малтене хоће и да направе маузолеј као и за Алију! Или Делић, који је процесуиран у Хаг и осуђен, да буде сахрањен као народни херој!!? Ја сам свједок, када је доведен Рамиз Делалић Ћело у логор „Виктор Бубањ” шта је говорио: „Алија ми је наредио да нико жив не смије остати. Ниједан Србин, мајку му…., а сад ме оптужио. Све ћу рећи суду (исто свједочи Драган Тодоровић у књизи Д. Зуровца ‚Сарајево туго моја’ оп. а.).“

Да ли је било тужби породица жртава против таквог величања?

Писали су неки наши листови нешто мало.

Значи ли то што они одгајају своју дјецу у мржњи, а ми своју не обавјештавамо шта смо прошли, да немамо довољно мудрости као народ?

Ми из историје нисмо ништа научили. Ми смо доброћудан народ, али смо и јако наивни. Кога је највише заслијепила фоскула о братству и јединству, у комунистичком систему, ако не Србе! Ми смо дозволили да нам  мученичке јаме забетонирају зарад братства и јединства. Нас је та идеја ослијепјела да не видимо када треба живу главу спасити. Ја сам човјек без мржње, без обзира шта сам преживио. Али чињеница је да Бошњаци, Хрвати и ми не можемо више живјети скупа. Можемо једни поред других, али скупа  не, послије свега што смо прошли.

Неки бошњачки медији су оспоравали број мртвих Срба који је изнио „Институт за истраживања српских страдања у XX вијеку”?

Грешке се дешавају. Ја сам дао исправку за 37 грешака Иванишевићу (директору „Института“, оп.а.). Ево шта се дешава: човјека нема у затвору, нема га на српској територији, посљедњи који га је видио, видио је како га одводе Бошњаци и ми га уведемо као пострадалог. Међутим, десило се да је успио да побјегне неким Божјим провиђењем и да стигне до Каленовика. Дешава се бомбардовање и он страда. Дакле, није лако утврдити, али су грешке мањег обима и не може се говорити о манипулацији мртвима као што раде Бошњаци са Сребреницом.

На какве приступе документационој грађи сте наилазили?

Људи журе… Пописивање страдања и жртава је наш највећи предстојећи задатак, нас као народа. Доста тога можемо научити од Јевреја. Код нас постоји психологија: Доста нам је ово. Не смије се цјенкати ни са временом, ни са парама. Треба све рећи до краја. Треба добро материјално подупријети пројекат и одрадити. Такође, постоји разлика између документа и прозе. Не може се рећи: повели сто људи па бацили у ријеку. Мора ићи име жртве, име злочинца…

Како нам никако не успијева да се изборимо за правду?

Шта да вам кажем…Толико је наших људи отишло у Хаг, и шта смо ми направили?! Умјесто да се сакупи 50.000 људи у Бањалуци, Требињу, Источном Сарајеву… Да се води бунт као метода… Ништа. И то је прошло.

За Младића је велики број људи изашао на улице свуда по Српској?

Да, Младић је стварно био неко у тренутку када је то требало бити. Он је човјек који је у датом тренутку учинио много за српски народ.

Шта би могла сада остварити јача медијска кампања?

Шта да вам кажем када смо ми имали изјаве логораша, а одређени државни органи су нам уништили документацију. Чак су неки министри правили од документационе грађе своје књиге и уновчили их.

Да ли говорите о бившем министру информисања Мирославу Тохољу?

Да. Књига би имала потпуно другачију тежину да Тохољ није ставио своје име на њу. Сада то испаде његово свједочанство, а не документациона грађа РС.

Када пишете или читате свједочанства о стравичним злочинима над српским народом, како спасавате здрав разум?

Мој став је да не смијемо заборавити, али се не смијемо светити. Морамо поштовати своје жртве и памтити.

Видјели сте распон човјека, од његове спремности да положи живот за другога или слободу, до спремности да мучи другог човјека и ужива у томе. Како схватити то докле зао порив може ићи у човјеку?

То је једна неизучена, несхватљива патологија. То је знак да ми нисмо далеко одмакли неких племенских хорди и дивљаштва. Ово вријеме је поново показало колико зло могу да чине нељуди људима. И у коликој мјери људско биће, ако такве можемо назвати људима, може да мучи, злоставља и на који начин да убија.

У књизи „Сарајево туго моја Душана Зуровца”, која је 5. октобра представљена у Источном Сарајеву, и у којој сте Ви учествовали, и као рецезент и као свједок, приказано је преко 600 потресних свједочанстава. Да ли је одзив био велики.

Да, био је велики одзив. Народ хоће да сазна истину. Знате шта значи када дође много народа, то је много важно. Зуровчева књига је једна од бољих књига. Много значи што је што је ову књигу писао човјек који је научни радник и књижевник, човјек од пера. Такође, јако је битно што је био учесник рата, и сам прошао логорашко искуство, што није човјек из кабинета. Књига је плод истраживања од неколико година и базирана је на изјавама свједока.

Како схватити чињеницу да се још увијек, послије многих доказа, говори о цифри о 7.000 пострадалих Бошњака у Сребреници?

Замислите три пута су били избори, и на бирачким списковима јави се  хиљаду људи који су били на списку да су пострадали у Сребреници. Нико не пориче да је био злочин, злочин је злочин. Али сваке године од сахране правити ритуале, ружно је рећи ритуале, али, нажалост, тако је. Доносе тијела из Тузле, из Виског, долине Босне… То је најбоље потврдила једна њихова жена која није дала да јој се муж сахрани у Сребреници, јер није погинуо тамо већ у Тузли. Има и тристо људи који су погинули прије Сребренице. Треба рећи стварни број, сваког појединачно – без тога ништа. Јер је истина – истина. Истина мора бити доведена на право мјесто: и са једне, и са друге, и са треће стране. Без тога не можемо да доведемо ствари на право мјесто, нема никаквог помирења. Онда је то игра.

Чак и државни медијски сервис Србије барата, као и B92, са бројем од 7000 пострадалих Бошњака?

Ми заиста доживљавамо Србију као своју матицу, али више националног набоја имају Срби на граничним подручјима, који су више осјетили зло на својој кожи и још га осјећају. У Србији, гдје је већински народ српски, не схватају шта се код нас дешава. Не схватају да смо ми овдје измијешани и да вазда буктимо. Једино смо сада остварили, оно што од средњег вијека нисмо имали, какву такву српску самосталност.

Да ли је довољно медијски, са наше стране, пласирана прича о страдању Срба у Сребреници?

Не знам да ли је довољно. Ми у Институту направили смо списак од 3.262 српске жртве, од Власенице, Сребренице до Братунца. Имамо имена мртвих Срба, а 73 одсто убијених су били цивили. То је све било прије Сребренице. Нама се Сребреница десила прије Сребренице. Имамо затим и 6.000 пострадалих Срба у Сарајеву. Имамо списак. Чак смо направили једну брошуру „Лична карта Сребренице” и пласирали је преко дневних новина. Али, дневна штампа је за дневну употребу. Књига је најбоља.

А, када би се направио филм у вези страдања Срба у Сребреници и Сарајеву?

Добро би било да се направи, али ко ће га направити? Треба држава много више да помогне, да се побрине о документацији. „Центар за истраживање злочина” из Београда је преименован у „Институт за истраживање злочина у XX вијеку”. Ја сам дао сугестију да га тако назовемо и Иванишевић је прихватио, и под тим именом се сада и „Институт“ води. Треба нешто да научимо од Јевреја. Потребно је стално истраживање и кадар који је обучен, који има мотив и свијест да је то свет посао.

Колико је битно да се истраживање прошири на 20. вијек?

Не може се злочин истраживати посебно у Србији, на Косову, у БиХ… Треба да се уради  истраживање злочина над цјелокупним српским народом. Ми не знамо тачно колико је Срба убијено у херцеговачким јамама: на Бивољем брду, Ржаном долу, Корићкој јами или бачено у Неретву. Сада се „Институт” бави тиме и Црква, такође, пописује пострадале.

Шта епархија ЗХиП сада ради?

Поводом 70 година од страдања Срба у Херцеговини, у Преображењском броју „Видослова” изашли су и текстови епископа Атанасија и Григорија о херцеговачким мученицима. Дат је и Поменик Срба из Доње Херцеговине страдалих у усташком злочину 1941-1945., уз додатак невино пострадалих Срба из Мостара, Гацка, Коњица, Љубиња и околних мјеста. И, мислим, да ће и у сљедећем броју бити дат списак мученика.

Докле се стигло са иницијативом да се одржи округли сто у Требињу о херцеговачким јамама?

То је велики пројекат. Требало би да се одржи, али потребно је све организовати. Потребна је и материјална подршка. Ми тек сада пописујемо жртве из II свјетског рата. Треба пожурити док још има свједока, документовати, направити снимке…

Заједничка патња града са 128 затвора и логора за Србе

Сарајевски логори су за Бошњаке још увијек прича која нема тежину спрам убјеђености  у то да су они највеће жртве, и да је РС „геноцидна творевина”. Са овог аспекта и приче о убиствима у логору „Виктор Бубањ“ представљају почетак, или помак, ка признавању шта се све радило у Сарајеву за вријеме рата. Парадигматично је да је ова прича пласирана у „Ослобођењу” заједно са вијешћу да је Мевлид Јашаревић пуцао на америчку амбасаду у Сарајеву. Два производа исте идеологије: тероризам и логор за мучење и убијање. Дио приче о судбини Страхиње Живака, која се налази у склопу овог текста, дат је вјеродостојно, остале приче и, уопште, контекст Сарајева ратних дана и разјарених припадника зелених беретки, или Цациног одреда, представљени су у више него ублаженој верзији. Страшно је да је текст завршен овом констатацијом: „У вријеме опсаде овај се град поносио својим породичним животом и суосјећањем у заједничкој патњи”. Град у којем је утврђено да је имао 128 затвора и логора, кроз које је прошло неколико хиљада сарајевских Срба. У овај број притом нису укључени приватни логори и приватне јавне куће, стратишта несрећних српских цивила. Анрфиле под насловом „Жив сам хвала Каркину и Ћели”, који је у ствари изјава адвоката Душка Томића, дио изјаве да се спасио тако што је Каркин послао Ћела да га загрли – представља покушај оправдања човјека кога преживјели свједоци из логора „Виктор Бубањ“ маркирају као једног од најокрутних мучитеља.

Аушвиц на Мојмилу

Књига „Сарајево туго моја” Душана Зуровца, представља скуп свједочења страдања сарајевских Срба. Свака прича личи једна на другу, а опет свака је страшна на свој начин. У књизи су, до краја огољено, представљене бестијалности које човјек човјеку може урадити. Срби, који су остали у Сарајеву, вјеровали су да рата ипак неће бити. Почетак рата и блокада Сарајева доносе им страх, изгладњивања, застрашивања, затварање у станове, лажне оптужбе, да би, на крају, дошло до неминовног хапшења. Даноноћна батињања, мучења струјом, чупањем ноктију, силовања, касапљења, спаљивања мртвих и спаљивања живих (у котловници у Олимпијском насељу на Мојмилу) само су дио описаних мука. Као оптужба било је довољно установити да је неко лице Србин, или, како свједочи Драган Тодоровић: „За сва недјела која су муслимани починили у Сарајеву покривала је само једна једина ријеч – ‚ћетник’”. Ипак, најстрашније изгледају описи бешчашћа: силовање дјевојчица и тјерања на блуд сродника.

Књига ја и апел средствима јавног информисања у РС, да сниме и забиљеже свједочења, као и да се покрене акција свједочанстава ширих размјера.

Милана Бабић

Интервју је објављен 7.11. 2011.  у „Екстра“, првим новинама Републике Српске


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-57z

Advertisements


Категорије:Противу дезинформација

1 reply

  1. Вјечнаја памјат… Помјани Господе слугу свога Весељка Живака…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s