Невен Милаковић: Наше баке

Наша кућа је поклон књаза Николе, тачније-једна четвртина тог поклона, остатак је конфискован у доба аустроугарске окупације. Добила је моја прабаба Ксенија, кћер Новака Милошевог, великог црногорског јунака, коме је Руски цар даривао ханџар опточен драгим камењем, када је крстила кнегиња Милена. Вријеме које је прошло се не мјери више годинама, него вјековима, али је сачувана прича да свједочи о бајковитој духовној љепоти, моралној снази, величини, људи чији смо потомци. И да нас опомиње.

milakovic-kuca

Наравно, већински живаљ су у то вријеме били муслимани. Једне вечери, упаде старица у кућу као без главе.

„Помагај, Сено, ако Бога знаш… побиће нас Црногорци.“

Ова брже-боље устаде, сакупи плетенице, замота их на брзину под мараму, јер је било срамота да жене излазе гологлаве, и отрчи до куће из које се чула галама и кукњава.

„Што то чините, љуђи“, повика.

Светимо нашег алајбарјактара, Арса Новаковог, што погибе данас на Тарабош, рече један који јој је био најближе.

Тако је, мученица, сазнала за братовљеву погибију. Замахну што је имала снаге и ошину овога по глави. Човјек подиже јатаган да је посијече, али неко повика:

„Нека, јадан, то је сестра Арсова!“

„Не свете се јунаци ка` што је Арсо био међу буле подгоричке, погани једне, но тамо ђе се крв проливала, ђе су главе падале“, рече мирно и оде кући да болује своју бол далеко од ичијих очију.

Баба Велисава је била веома побожна жена. Онако, снажна, храбра, речита… у сваком тренутку и на сваком мјесту је прослављала Бога и позивала ближње да се окану погубног богоодступништва. Сваки дјелић зида њене скромне собе, био је испуњен иконама. Кандило се никад није гасило. На Бадњи дан би се са великим бадњаком запутила ка цркви светог Ђорђа, која се налази на другом дијелу града. Чињеница да је успијевала да га донесе до цркве је чудо само по себи. А није ишла краћим путем, преко моста Капаџића, па поред старе штампарије, кина Културе… не, она је морала пронијети свето дрво кроз сами центар града.. Наравно, доживљавала је на том путу многе непријатности, али јој је то изгледа уливало снагу. Једном јој је пришао милицајац, дохватио за раме и викнуо:

„Ђе си кренула са тим дрветом, стара, `оћеш ли некоме очи да избијеш?!“

„Није ово никакво дрво, безумниче, него свети Христов бадњак!“

Повукао се без ријечи, посрамљен њеном храброшћу и одлучношћу.

Следеће године јој је пришао други милицајац, млад и лијеп као анђео, како нам га је описивала много година касније. Таман се била спремила да му одбруси као и толико пута раније његовим колегама, кад је овај пољуби и рече:

„Нека ти је наздравље Бадње вече, мајко.“

Гледала га је запањено, није успјела ништа да каже.

Кад се мало прибрала, њега није било. Данима је била под утиском овог чудесног догађаја. Загледала је сваког милицајца тражећи оног дивног младића. А онда… годину дана касније, баш на бадњи дан, угледа га. Приђе му испуњена неком неописивом радошћу и упита:

„Хоћеш ли ми одговорити искрено, сине?“

„Наравно, мајко.“

„Кад си ми оно лани честитао Бадњак… Јеси ли се ругао са мном?“

„Сачувај Боже. Моји родитељи живе у Плаву. И они налажу Бадњак. Честитајући теби, честитао сам својој мајци.“

„Нека те Бог чува, дијете моје“, загрлила га је плачући. Постао је један од ријетких људи који су видјели сузе у њеним топлим очима.

Нажалост, невоља је било знатно више.

Пролазила моја баба поред зграде која се налазила у близини куће, кад испред улаза угледа човјека како бездушно туче жену. Схватила је да је пијан и није жељела да се мијеша. Тако би и било да овај у наступу бијеса не опсова Бога. Поврати се она мало, па ошину несрећника кишобраном колико је имала снаге. Кишобран се сломио, али се и кабадахија напрасно отријезнио. Не знам је ли више тукао жену, али у једно сам сигуран: добро се освртао око себе, ако му је икад више пало на памет да похули на Бога.

Занимљиво како се неки догађаји снажно утисну у памћење испливавши чудесно из ужасавајућег вира заборава, да никад више не потону. Један од тих ријетких, па самим тим и драгоцјених драгуља, његовао сам у својој души све ове године попут најдраже светиње. Памтим тај сунцем окупани дан као да је било јуче. Позни август. Баба је сједјела у авлији под густом лозом са које су висили зрели гроздови. Пришао сам јој и пољубио је, а она ми пружи грозд који је држала у руци.

„Нећу, бако, Ти га поједи, Ти постиш.“

Ни данас ми није јасно зашто сам то рекао. Па још нисам био ни у школу кренуо.

Ништа нисам знао о посту. Било како било, изазвао сам неочекивану реакцију.

„Злато бабино паметно, зајеца, ето ко поштује своју баку, нека те Бог чува, чедо моје.“ Годинама је са нескривеним поносом препричавала овај догађај.

Улица у којој се налази бабина кућа била је, као што рекох, насељена претежно муслиманским живљем. Тешко да би данашње генерације могле разумјети у каквој се слози и узајамном поштовању живјело. И данас ми понеки подгорички муслиман каже:

„Е мој Невене, какав је покојна Велисава вјерник била.“

Наравно, човјек стиче такво поштовање само ако и сам воли и уважава.

Васкрс је доносио велику радост свима у улици. Баба Велисава је водила рачуна да буде довољно офарбаних јаја за све. Дјеца су нестрпљиво чекала да се врати из цркве, а онда би наступила неописива радост… такмичење које су ишчекивали годину дана. Побједнику се смијешила богата награда, али ни остали нису одлазили кућама без поклона. Једне године сам промијенио исход такмичења дрвеним јајетом, али о томе другом приликом. Не желим да покварим утисак са почетка приче.

А какав је тек значај придавала Крсној Слави. Ти се благословени тренуци заиста не могу заборавити. Данима се осјећала у кући некаква радосна напетост, ужурбаност… На округлом, дрвеном столу је постављала чипкани, као снијег бијели столњак. На њему воштана славска свијећа, славски колач и жито. Под иконом светог Николе, кандило се никад није гасило. Свештеник је долазио дан уочи славе да освешта водицу. На сам дан славе, опет би дошао да освешта колач, а оно што ме тако често враћа у те дане дјетиње безбрижности је мирис тамјена. Како ме тај мирис опијао и испуњавао некаквим неземаљским блаженством. Стојао сам тако готово непомично, несвјестан значења, али дубоко свјестан светости обреда који се одвија предамном, док је свештеник читао тропар светом Николи, а онда дуго помињао имена живих и упокојених, које је баба написала на хартији коју је држао у руци.

Јела које је припремала, постоје изгледа само још у мојем памћењу.

Не знам гдје га је налазила, али бакалар се морао наћи на трпези. Па онда пиријан. Нисам неки стручњак кад је кулинарство у питању, али сјећам се да је то јело спремала од шарана, превод за Подгоричане: крап, куваног купуса и куваних шљива. Памтим још и теспич, једноставни колач који је нама тада био укуснији од било какве ђаконије. Умало да заборавим, ту је за нас дјецу био и неизоставни „јупи“. Обично сам претјеривао у конзумирању тог пића, које нам је у оно вријеме било прилично недоступно, макар не у већим количинама.

Морам споменути још један празник који смо нестрпљиво ишчекивали. Погађате: свети Сава. Са колико ме само љубави и стрпљења баба учила светосавској химни. Када сам је напокон савладао, а било је то некако баш уочи дана када прослављамо овог великог светитеља и просветитеља, обуче она мени најбољу гардеробу коју сам имао, зачешља косу по своме, треба да ти се види чело, говорила је, преслуша још једном, и напокон кренусмо. Знао сам да се нешто чудно дешава, да идемо у посјету некоме ко јој је био од огромне важности, али нисам питао ништа. Умало да заборавим, успут ми је ко зна колико пута понављала да узмем благослов од човјека код којег идемо, да му цјеливам руку, представим се, а онда изрецитујем химну светом Сави.

Па добро, чудио сам се онако дјетиње наивно, Што се толико узбуђује, па то сам радио и раније.

Дочека нас старац чији ми је лик и сада пред очима. Дјеловао је веома строго, али нека омамљујућа благост му је извирала из очију. Имао је свештеничку одежду, али некако љепшу, раскошнију… Тако лијепог свештеника још нисам видио, помислих.

„То је дакле твој унук“, рече тихо. Ја приђох и урадих све како ме баба научила.

„А зна ли он који нам празник иде, упита.“

„Знам“, рекох нестрпљиво, „свети Сава“!

„Он зна химну Светом Сави“, једва дочека баба.

„Заиста“, рече благи старац, „а можемо ли да чујемо“?

Ја почех да рецитујем чудећи се треми која је очито савладала моју баку. Гутала је сваку моју ријеч, као што жедан спасоносну капљу воде.

Изговорих пјесму без грешке, па је погледах поносно. Очи су јој биле пуне суза. Дивни старац ме помилова по коси, а онда извади крст необичне љепоте и поклон ми га. Мислим да сам се кући вратио са најрадоснијом особом на свијету.

„Знаш ли код кога смо били“, упита напокон. „Код Митрополита Данила Дајковића“, рече важно не чекајући одговор.

„Данас си добио велики благослов, не смијеш овај дан никада заборавити.“

И нисам.

ЉУБАВ СВЕТОГ НИКОЛЕ

Страшна се пучина олујом размеће
крадући младом морнару сузе:
„Старица моја преживјет’ неће
кад сазна да ме океан узе.“

Урличе вјетар махнитим жаром
као кад демон душу слама,
а морнар плаче за својом старом:
„Како ће мати живјети сама?“

„Како ће радост моја подн’јети
да мјесто гроба море цјелива,
хоће л’ се молити, или ће клети
би л’ било боље да није жива?“

Док црни талас небо заклања,
задња му мис’о дјетињству лети,
опет је дјечак, али не сања,
пред њим је стварно заштитник свети.

„Не бој се, сине, нећеш умријети,
Молитве мајке твоје су јаче,
што може море и демон клети
кад љубав моли, кад љубав плаче!“

„Што су олуја и морске тмине
кад душа људска Господу служи,
и Ад је ситан када син брине
да матер своју чим не растужи.“

„Па и брод овај и море сиње,
и сунце жарко што земљу пржи,
све мајка твоја ноћас помиње
док слику твоју у руци држи.“

„И ове ноћи добро чељаде
Икону моју сузом залива,
и Мајка Божија за бол њен знаде,
чува те, сине, та вјера жива.

Свети Никола подиже руку,
Благослов крсним знамењем даде,
а младић угледа познату луку,
и засја сунце, а вјетар стаде.

И опет р’јека суза потече,
ал’ овог пута нијесу пекле:
„Хвала Ти, Свети!“ захвално рече,
више су сузе од ријечи рекле.

Стара се рука тихо прекрсти
лаганом кретњом доброг дјетета,
и док је дираху дрхтави прсти
свето се смјешила икона света.

Вечерас, док ово пишем, не могу се одупријети, нити желим, увјерењу да су ови стихови зачети много, много раније него што сам их записао. Досежу они, знам то, до оног хладног децембарског дана када сам стојао пред славском свијећом освијетљеним ликом светога Николе. И осјећам на потиљку онај поносни бабин осмјех. Тврдо вјерујем да зна за ове риме, и колико сам свјестан њене заслуге за њихов настанак. И као да чујем шапат:

Злато моје, научила је њега бака како треба.

Причам недавно са тетком о том давно минулом времену кад су људи живјели у братској слози, а она ће:

„Није све тако идилично као у твојем памћењу.“

Застаде мало, насмијеши се сјетно, па настави као да се вратила са напорног путовања.

„Знаш онај зазидани бунар испред куће Ђечевића. Е па некада је читава улица сипала воду из њега. Устанем ја једно јутро, мајка је већ била отишла у цркву, и ријешим да поспремим кућу прије него се врати. Када је све било на свом мјесту, одем до бунара и наспем два велика казана воде. Прописно сам се намучила да би их довукла до куће, али похвале које сам ишчекивале су одагнале умор.“

Када се мама вратила још са врата је примијетила да сам спремала и задовољну крену ка мени, али… авај… Поглед јој се заустави на оној води, а лице у трену смрачи.

„Гдје си насула ово“, упита гласом који није обећавао ништа добро.

„Па на бунару Ђечевића“, промуцах, „гдје бих друго“?

„А знаш ли да је рамазански пост. Ти људи трпе жеђ, а ти им се разбацујеш водом под прозорима. Како да им сад изиђем пред очи од срамоте?!“

Тако се стицао и чувао углед. Тако су се стварала нераскидива пријатељства.

Зато су ми много година касније, тако искрено и увјерљиво дјеловале ријечи чико Алита:

„Ми смо дијете моје, били као једна кућа.“

Зато га никад нисам чуо да ослови моју мајку осим: Наша одива.

„Твоја је баба нашла мојег брата Зењела у Кучима рањеног.

Срећне ти ране братске, рекла му је, превила га и његовала данима.

Ми јој се сине не можемо одужити за сва доброчинства, да живимо хиљаду година.“

Божић 1982. године ме затекао у једној Загребачкој касарни. Далеко од куће, помало збуњен и дезорјентисан. Но, то ме није омело да урадим нешто што ће јој уљепшати последње дане. Успио сам да пронађем честитку са иконом Христовог Рождества. Написао сам само три ријечи:

Христос се роди.

Упокојила се тринаестог јануара. Рекли су ми да је свима показивала честитку коју је добила од унука, уз неизбјежнo: „Љепотан бакин, нека га Бог чува и анђели Божији.“

Недавно у парохијском дому сретог оца Богића Фемића, бившех пароха барског.

Дошао на промоцију књиге свог брата Милуна, такође свештеника. Приђох да узмем благослов. Видим не сјећа ме се. Па није ни чудо, много је година прошло.

„И ово је пјесник“, представи ме отац Милун, а овај ме нехајно погледа.

„Оче“, проговорих, „ја сам Велисавин унук“.

Устаде нагло, прекрсти се, а онда прозбори као за себе.

„Добра сестра Велисава, то је , Милуне, заиста света жена била. Она је пронијела бадњак кроз Подгорицу кад многи мушкарци нису усуђивали ни да се прекрсте.

Знаш брате, кад се твоја баба упокојила ја сам читао заупокојну молитву. У једном тренутку погледам њено лице и имам што видјети. Сестра Велисава се осмјехује као да је жива. Нисам смио то никоме да кажем. Знаш какво је вријеме било. Једва би дочекали да прогласе попа лудим. Нешто касније, почеше ми прилазити људи. Виђе ли оно оче Бошко? А што то брате, све се ја правим невјешт, а нека ми чудна благост у души. Како што, виђе ли покојницу, кад си почео да читаш молитву осмјехиваше се као да жива!

Света жена, заиста света, шапутао је себи у браду док му је поглед бјежао ка звјезданом небу.“

Знам да ће некоме засметати моје „поповање“, баш као што су ми неки приговорили што толико „величам“ подгоричке муслимане. Но, знам такође да ће ме моји Цикотићи разумјети, и да ће са одобравањем климнути главом на ове моје ријечи… довољно је у срцима нашим мјеста за све што нам је наш град дао, укључујући и различитости. Што више, оне су нас још више зближиле. Нама нијесу били потребни декрети да би постали пријатељи, браћа, род рођени… нити нам се иједним декретом то може забранити. Преширока је душа Цикотића да би је ико у бразду увео…

(Фејсбук страница Невена Милаковића)


Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-2Va



Categories: Аз и буки

1 reply

  1. Лепо је ово речено, али је болно и преболно за читање… Куда је нестало оно чојство наших предака из нас? Каква смо ми то недостојна копилад? Господе, дај нам снагу да то повратимо, свети Николаје, моли Господа за нас грешне.

Оставите коментар