Поводом текста Мише Ђурковића „(Гео)политичка употреба правде”, од 23. октобра

djurdjevic-bruno-foto

Бруно Ђурђевић

Историчари кажу да је кратки 20. век почео Сарајевским атентатом, а завршио се падом Берлинског зида. Потрајао је тако само 75 година, насупрот дугом 19. веку који је изгурао читавих 125 – од Француске револуције до Великог рата. Као и у свему осталом, и у периодизацији историје Србија је изузетак. Наш 20. век започео је раније, и још увек траје.

Епохална промена која је за нас означила ново столеће био је Мајски преврат 1903. До тада земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку, одбацујући стеге старе династије, Србија је искорачила на позорницу велике европске политике с тежњом да буде равноправан играч.

Уследила је деценија неспутаног бујања националног покрета, током које цветају штампа, страначки живот, комитска акција, самостална спољна политика војске. Деценија која је припремила терен за Сарајевски атентат. Аустроугарска је на изазов потентне Србије морала да одговори и то је учинила царинским ратом, анексијом Босне и коначно оружјем.

Још два пута у 20. веку српско национално питање биће отворено. Други пут то се догодило када је Александров пројекат Југославије постао неодржив, у другој половини тридесетих. Тада је у атмосфери конкордатске кризе и деловања Српског културног клуба српска јавност ушла у процес преобликовања унитарне Југославије у споразумну унију народа. Тај процес прекинуо је 27. март, а Хитлерова одмазда која је уследила уништила је земљу.

Трећи пут национално питање стављено је на дневни ред у догађању народа 1987–1989. после чега је на Видовдан 1989. Милошевић најавио декаду рата. Окончана кумановском капитулацијом 1999, она је настављена у облику мирнодопске консолидације ратног пораза. Видљива је тенденција да се тај процес консеквентно оконча поништавањем тековина 20. века и враћањем Србије, у територијалном и политичком смислу, на пређашње стање – на територијални оквир из 1903. и тадашњи политички статус Србије као земље која не тежи да окупи око себе ширу националну заједницу. Окончање овог процеса и затварање српског националног питања кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине био би логичан крај дугог српског 20. века.

Свако од три отварања српског националног питања имало је огромне последице и изазвало тектонске потресе у региону. Оно прво, с почетка века, дало је повод за светски рат.

Лист „Политика” је учесник и сведок тог века у пуном смислу. Његово оснивање постало је могуће у атмосфери политичког буђења после мајског преврата. У доба које је тада почело политика и национално питање су готово синоними. Национално питање је питање свих питања и прави смисао политике. Имајући у виду ову нарочиту повезаност између листа „Политика” и српског националног питања, писање „Политике” у сумрак српског 20. века може се узети као више него индикативно ако неко жели да схвати однос српске јавности према националном питању данас.

Тај однос рефлектује се у писању „Политикиног” уредништва, али можда још јасније у текстовима које потписују стални сарадници и колумнисти листа из редова једне струје интелектуалаца средње генерације – Ђорђе Вукадиновић, Зоран Ћирјаковић, Миша Ђурковић или Чедомир Антић. Њихов став могао би сажето да се означи као ламент, тужбалица над злехудом српском историјском судбином.

Неки од њих, као Вукадиновић или Антић, ламентирају пре свега над односом „нас” према свом националном питању, из чега произлази критика власти, али и националних институција за непатриотско делање. Антић је сковао лепу реч „аутошовинизам” за активан антипатриотски став. Други, као на пример Ђурковић, који се у свом последњем прилогу („Политика”, 23. октобра) позабавио радом Хашког суда, тежиште стављају на кривицу западних међународних партнера Србије.

Оно што овој групи аутора промиче јесу узроци за тако јадно стање српских националних интереса. Разлог за изостанак сагледавања узрока проблема лежи у једној врсти идеолошке заслепљености, у којој се српски национални интереси, да не употребим дискутабилнији појам – српски национални програм – аксиоматски узимају као добри, праведни, историјски легитимни.

Шта ако то, међутим, није тако? Да ли можда постоји неки проблем у самој формулацији српских националних интереса?

Суштински српски национални циљ јесте окупљање српске нације у једну одрживу државну структуру. Нације међутим нису богом дане. Оне су конструкти изведени на бази одређених националних пројеката у оквиру националних покрета. Српски национални покрет конструисао је српску нацију на бази једног црквеног народа који је настао у оквиру нововековног Османског царства. Српска нација дефинисана је на основу припадности једној конфесији. Она није ништа друго него паства Српске православне цркве. Једну предмодерну категорију, моноконфесионални пук, ми смо покушали да „подвалимо” савременој Европи као модерни концепт нације. Европа, њена јавност, њене владе, њене политичке елите, препознале су страно тело и читав век настоје да његово етаблирање осујете.

То је та антисрпска завера, то је та историјска неправда коју читавих сто и кусур година на својој кожи осећамо, а не разумемо јој разлог. Исти разлог лежи, уосталом, и у западњачком анимозитету спрам Путинове, као некад царске или Стаљинове Русије. Тај анимозитет, такође, врло је актуелна и врло заступљена тема на страницама „Политике”, такође, често у форми ламента. Као и савремена Србија, и савремена Русија заснована је на конфесионалној припадности, на православном братству. Ту су корени солидарности и нарочите повезаности коју Србија осећа према Русији, у заједништву пред изазовима процеса модернизације и европеизације.

У погледу српског националног питања, ми смо лоши момци са становишта светске јавности. Нама суди Хашки суд, он није ту да као у Титовој Југославији дели одговорност по националном кључу. Хрвати, Бошњаци или Албанци биће „докачени” у мери у којој су њихови национализми већи изазов за Европу него српски.

Ово разматрање може да се схвати као аутошовинизам, ако се пође од вере у легитимност српских националних интереса. Ако се међутим призна да је спорно нацију градити на темељима једне предмодерне институције, цркве, онда је нужно да се преиспита и целокупна грађевина изграђена на таквим темељима и да се за појам српства нађе другачији оквир и садржај, да би онда циљеви такве српске нације добили легитимитет и пред домаћом и пред страном јавношћу и, најважније, пред историјом.

Аналитичар 

(Политика, 28. 10. 2014)