О будућности Украјинске православне цркве Московског патријархата

Док се монаси Свете Кијево-Печорске лавре наредних четрдесет дана моле за душу Блажењејшег митрополита кијевског и све Украјине Владимира, недоумице о будућности православља у Украјини и питања о кадровским ријешењима у канонској УПЦ се множе. Свети синод УПЦ заказао је избор новог Предстојатеља на Сабору украјинских епископа 13. августа ове године. Вијести са погреба досадашњег поглавара ове самоуправне цркве канонски везане са Московском патријаршијом су крајње оскудне. Очигледно, није било могућности да заупокојену литургију предводи руски патријарх Кирил.

skovrcev-az

Дмитриј Скворцов на сајту „Руске народне линије“ разматра питање будућег поглавара и статуса УПЦ. По њему од првог дана побједе Мајдана нове власти су почеле да спроводе слиједећи план.

Канонски непризната „Кијевска патријаршија“ спаја са канонским црквом у Кијевску митрополију под омфором Цариградске патријаршије (као наводно матичне цркве за Кијев и Украјину). Поглавар новоформиране Кијевске митрополије Цариградске патријаршије био би „просветљени“ млади каријериста и бласфемичар, лични секретар покојног митрополита Владимира, Митрополит Александар Драбинко. У овом случају, шеф такозване Кијевске патријаршије „Филарет“ одлази у заслужену пензију са „почасном“ титулом „ујединитеља украјинског православља“.

Судећи по недавном, без преседана „очинског“ обраћања патријарха цариградског украјинској нацији (директно, без обавјештења Патријарха Кирила и митрополита Владимира), на Цвијети о.г., он је укључен у ову шему. (Обраћање је пренијела само „филаретовска струја“.) Како примјећује Скворцов, Американци су дали васељенском патријарху Вартоломеју понуду коју не може да одбије. (Да Американци руководе цијелом операцијом показује и то да је једну од посљедњих посјета почившем кијевском митрополиту Владимиру учинио амерички амбасадор.) Након „канонске“ заштите УПЦ од Руске цркве њена аутокефалност је питање технике.

Црквени људи нови статус УПЦ у великој већини неће прихватити. Парохијско свештенство ће одољети притисцима. Али, украјински епископи, више ће се руководити потребама црквене структуре, а не црквених људи. Међу њима има заступника аутокефалије „драбинковског периода.“ (Времена у којем је Александар Дробин брзо добио сан митрополита, био шеф Одељења спољних црквених веза УПЦ, заступник кијевског митрополита и руководилац изградње катедралне цркве у Кијеву, гдје се говори о бројним његовим проневјерама.)

Другу трећину епископа чине сервилисти који ће бити на страни која се покаже као јача. И само око трећине епископа чине присталице јединства Цркве. Истина, неки од њих су најутицајнији чланови Синода.

Митрополит Онуфрије, садашњи мјестобљуститељ митрополитског трона вјероватно неће да призна каноничност ове авантуре. Као правог монаха, Филарет 1991. године није успео да га сломи, а тешко ће се то десити и сада. Недавно је осудио споразум Порошенка са Европском унијом, наглашавајући да су „Божји закони изнад европских“. Избор неких кандидата за предстојатеља УПЦ који се сматрају присталицама црквеног јединства, као што су намјесник Кијевско-Печорске Лавре митрополит Павле и владика Одесе Агатангелу, током „Евромајдана“ оштру су осудили ове акције, и сада би њихово унапређење могло да се тумачи као изазивање нове државне власти.

Противник вриједности „еврореволуционара“ је такође митрополит Иларион из Доњецка. Његов избор, међутим, могао би да демонстрира „јединство Истока и остатка Украјине“. У сличној улози, узгред, може се говорити о митрополиту Симферопоља и Крима, Лазару, родом из Тернопоља и једног од епископа који су својевремено подржавали расколника Филарета.

Драбинково аутокефалистичко крило ослања се на свог „младог епископа“, али и на читав тим у Кијеву. Најзначајнији његов представник је портпарол покојног поглавара УПЦ, шеф Синодског одјељења за информисање, уредник портала „Православіє у Украіні“ протојереј Георгиј Коваљенко.

„Теолози“ раде на томе да Драбинку пруже идеолошко оправдање аутокефалности, повежу европске интеграције Украјине са „црквеним ставовима“ и подривају повјерење у руске православне светиње. Међу њима су протојереј Андреј Дудченко, архимандрит Кирил Говрунов (који је отпуштен са високог положаја у Московској патријаршији, али изгледа да је заинтересовао Константинопољску патријаршију).

Њихов отворен курс означава аутокефалност. „Теолошки трактат“ Драбинка (заправо, очигледно, ауторство Дудченка) „Хришћанство и Империја“ (1. 6. 2014) потхрањује слиједећу лажну тезу: „Историјско искуство Православља указује да стварање пуноправне државности, у политичком и културном смислу, обично доводи до формирања самодовољне на својој територији канонске структуре Цркве.“

Каријера Драбинка је била на низбрдици љета 2013. године, када је ухапшен на основу оптужби за финансијске преваре и отмицу монахиње. Као резултат „трговине“ предсједничке администрације са приматом УПЦ, Драбинко је добио статус „кључног свједока“ у замјену за подршку црквене политике европским интеграцијама Украјине. Са побједом „Евромајдана“ кривични предмет је затворен, сви оптужени су пуштени. Канцеларија државног тужиоца проневјеру новца Драбинка (као будућег шефа „не-московске“ УПЦ), званично сада представља као притисак Јануковича на угледног владику.

У најгоре вријеме за Драбинкову кандидатуру за мјесто предстојатеља УПЦ, дошла је побједа Порошенка – дугогодишњег пријатеља и сарадника митрополита виницког Симеона, окрутног украјинизатора богослужења у својој епархији. Драбинку би одговарала и ова опција ако би он постао шеф Одјељења спољашњих црквених веза – пуно помпе а практично не би радио ништа, осим што би контролисао црквене медије.

Међутим, избор Драбинка и „предаја“ Кијевске митрополије Цариградској патријаршији највјероватније јесте план Стејт дипартмента (без његовог учешћа у Кијеву се од краја фебруара не ријешава ништа). Међутим, лично Порошенко, најблаже речено, не воли Драбинка. Питање је – да ли ће бити у стању да убеди иностране „пријатеље Украјине“ да промјене план и подрже избор Сименона, митрополита виницког.

Ова анализа Скворцова, чини се врло реалном, али у њој није размотрен план „гркокатоличке браће“ – која такође имају своје акције у причи о „Кијевском Патријархату“ и „Помјесној Украјинској цркви“. Ипак, она разоткрива разлоге зашто је васељенски патријарх био „спријечен“ прошле године да присуствује округлом јубилеју 1025. годишњице крштења Руси, а онолико је био ангажован пет година раније под влашћу Јушченка, да су и турске власти морале да га опомињу да се не мијеша у унутрашња питања Украјине. Наша помјесна Црква Пећка требало би да пажљиво, не само молитвено, бди над страдањем („канонским“) вјерујућих Украјинаца.

Приредио: А. Ж.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ

Advertisements


Категорије:Васељенско стање

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s