Никола Варагић: Промена свести

Стање ствари преноси три наставка фељтона који под насловом „Промена свести“ на свом блогу пише Никола Варагић. Овде су пренети 7, 10. и 11. наставак, а остале делове можете прочитати на ауторовом блогу КОСМЕТ VIA КОСМОС.

kosmet-kosmos

РИМСКО ПРАВО И ВИЗАНТИЗАМ

Словени на простору од Балтичког мора до Јадранског мора, и од Дунава до Урала, живе више хиљада година. Толико дуго су Словени – Европљани. Од искона (Европе) Словени су у (некој) вези (интеракцији) са свим европским народима (од времена митске ”Хипербореје”[1], Етрурије[2], Скитије, Скордиског савеза[3], Илирије…). Колико људи у свету зна да је су на простору данашње Немачке некада живели Словени и да су то древне словенске земље (ко се још сећа велике Пруске, ко зна да у Немачкој живе Лужички Срби)?

Словени су (масовно) примили хришћанство пре више од 1100 година. Са примањем хришћанства, Словени су усвојили и грчко-римски облик организације друштва и државе. Део Словена (Јужни Словени) на простору некада моћног Римског царства ствара своје државе. У средњој и источној Европи настају неке друге словенске државе. То се дешавало када се једна римска држава и једна хришћанска црква устоличавала у Цариграду (Константинопољу), а друга римска држава и друга хришћанска црква у Риму. У првој је превладао грчки језик, у другој је опстао латински[4]. Словени су (у то време) више били савезници Источног римског царства и Православне Цркве, а Германи су тада постали ”ударна песница” реанимираног Западног римског царства и Католичке цркве (пре свега).

Источно римско царство (Византија) није гушило језике нероманских (негрчких) народа, већ је дозвољавало да они говоре својим језиком, и још је помагало, као у случају Словена, да развију писмо и писменост (мисија Ћирила и Методија у 9. веку у Моравској[5]). То је у складу са устројством Православне Цркве. У наредних неколико векова Словени су скоро потпуно христијанизовани. Код католика је било другачије, само они који су знали латински, а они су били мањина, могли су да читају Библију. Лутер преводи Библију на немачки језик 600 година након што су Словени превели Библију на своје писмо и свој језик. У међувремену, део Словена (Срби, Бугари, Руси, али и Грци и остали православни народи) трпео је ударце са Истока, од неевропских народа (Монголи, Татари, Угари, Турци…)[6]. Настају Финска и Угарска. Са поделом унутар хришћанске Цркве (почетак 11. века) почели су озбиљни ударци и са Запада (крсташки ратови, покрштавање, Латинско царство, Тевтонци, Нормани, Пољаци и Литванци…). Словени су остали подељени на католике и православце; опасност са истока на крају је уништила Источно римско царство, Србију и Бугарску. Већи део Балкана нашао се под окупацијом Османске империје. Руси се опорављају од налета са истока, али и запада (Пољаци), стварају јаку државу – на темељима Источног римског царства (Византије) и Православне Цркве (покушај стварања Трећег Рима). Све православне државе, осим Русије, нашле су се под окупацијом. То важи и за православне заједнице од простора Јерменије и Грузије до Египта (Африке). Југоисточну Европу освајају Азијати. Западни део Балкана долази под потпуни утицај Католичке цркве (а касније и Германа). Исто важи за Словене из средње Европе (Пољаци, Чеси[7], Словаци)[8]. Пре двеста година Словени из средње Европе помагали су ослобађање Јужних Словена, крајем 20. века и почетком 21. века те државе спроводе политику Нато алијансе и Ватикана на Балкану (или сада у Украјини где Пољаци и Украјинци против Руса играју улогу Хрвата против Срба).

Срби су до 10. века чинили већину на простору од (данашње) Далмације, преко Босне и Херцеговине, Црне Горе, Рашке, Косова и Метохије, Македоније – до Солуна. Срби формирају своје прве средњевековне државе (Дукља/Зета, Рашка, Босна) на простору некадашње римске Илирије[9]. Дакле, то је период после слома великог Римског царства, период успостављања Источног римског царства, рестаурације Западног римског царства (Франачка држава Карла Великог), када су све више долазиле до изражаја разлике унутар хришћанске Цркве, из чега је дошло до коначног разлаза на Православну (Цариград) и Католичку цркву (Рим).

Тада је дошло и до настанка две државе – са којима Србија све до 21. века ратује или сарађује – Угарска (Мађарска) на северу, и Бугарска на истоку. Мађари су постали католици, а Бугари су постали православци. Као и касније настали Румуни и њихова држава Румунија (Романија), и Бугари и Мађари настали су кроз мешање са Словенима[10]. Србија је све до времена Стефана Немање и Светог Саве, али и после њих, и ратовала и сарађивала и са Цариградом и са Римом. За време Светог Саве, српски народ (Рашани/Расени) ствара сопствену православну цркву и Србија (Рашка) постаје Краљевина. На западу Католичка црква јача, као и државе које признају власт папе, на истоку Источно римско царство (Византија) постепено слаби. Србија се временом шири ка истоку. Истовремено, са ширењем ка истоку, на територије Источног римског царства, Срби се утврђују у православној вери, а Срби унутар српске државе све се више удаљавају од (Срба) католика, који све више потискују православце ка истоку, или их прекрштавају (ако их не убију).

У вековима током којих се одвијала христијанизација Срба (Словена) и стварање првих српских држава, Источно римско царство је било развијеније и више урбанизовано у односу на остатке Западног римског царства. У Цариграду је Света (Аја) Софија изграђена у 6. веку, а у Риму црква Светог Петра у 16. веку – 1000 година касније. Грађани Источног римског царства (Византије) себе су називали Римљанима, говорили су грчки језик и били су православни хришћани. Платонова академија у Атини јесте затворена, то је био период утврђивања вере унутар државе, међутим то није био крај за оно што данас зовемо природним наукама. Академија је затворена због тога што је била центар из кога се ширила јерес. Изучавање закона природе и наука нема везе са тиме. Да је другачије, не би се градила Света Софија, ширио Цариград, не би Источно римско царство било толико урбанизовано. То не би било могуће без познавања закона физике, без познавања математике и геометрије. То се потврђује и кроз начин како је војска била организована, постојања болница и развојем медицине, тростепеним нивоом образовања. У новој престоници Цариграду (Константинопољу) развијен је (нови) универзитет (са правним и философским студијама); Грци се нису одрицали традиције својих античких предака и преносили су традицију античке литературе; развијана је веома богата (хришћанска) уметност. Источно римско царство трајало је 1200 година. То је могуће само ако постоји поредак.

Као што су Грци из Источног римског царства чували најбоље из традиције својих предака из антике (паганског доба), тако су и Словени, пошто су христијанизовани, чували најбоље из традиције својих предака из паганског доба. Источно римско царство чувало је и најбоље из традиције античког Рима. Срби стварају своју државе на простору римске Илирије и Источног римског царства (Византије) – простор грчко-римске цивилизације – простор где је грчко-римски свет прихватио хришћанство (где је Апостол Павле проповедао, Цар Константин рођен је у Нишу а владао у Цариграду, цар Јустинијан изградио Јустинијану Прима – Царичин Град, на Атосу настала Света Гора…). Срби примају хришћанство и усвајају најбоље из Источног римског царства (и нешто касније) Православне цркве, али и из традиције античког Рима (највише кроз традицију Источног римског царства и Православне цркве – исто важи за традицију античке Грчке). За Србе и Грке Средњи век је завршен падом Цариграда, Солуна, Смедерева и Београда. Сви писмени, археолошки и остали материјални, и нематеријални, докази упућују на то да се период од почетка Средњег века (затварања Платонове академије у Атини) до слома грчког и српског царства не може звати ”мрачан” век[11](унутар овог дела света). Платон се налази на фресци у манастиру Богородице Љевишке у Призрену (и Плутарх – фреска је настала између 1309. и 1313. године).

На простору на коме Срби стварају прву средњевековну државу, 10 000 година уназад развијана је цивилизација (од времена Лепенског вира и Винче, преко антике, до Источног римског царства). Срби су били окренути ка Цариграду, тада најурбанијем и најцивилизованијем граду у Европи. Преко српских земаља одвијао се промет људи, роба и знања унутар Источног римског царства (Цариграда, Солуна, тада је и Далмација са Дубровником део Византије), а касније између Византије (Цариграда, Солуна) и Млетачке републике (Дубровника) и даље Италије (Рима) и западне (касније и средње) Европе (остатака Западног римског царства). Срби брзо примају хришћанство, у веома кратком року развија се писмо и шири се писменост, која се касније кроз мисије грчке браће Ћирила и Методија (9. век) и њихових ученика ширила по осталим словенским народима. Методије је учио словенски језик[12]у источној Македонији, Ћирило у Солуну и Цариграду; у Охриду (Македонија) настаје словенски универзитет, чији су оснивачи ученици Ћирила и Методија (данас Свети Климент Охридски, Свети Наум Охридски), а под покровитељством бугарског владара. Пар векова раније, на том простору је изграђена Јустинијана Прима. После 10. века на том простору смењивала се власт српских, бугарских и цариградских владара. Од 13. до почетка 15. века Срби владају и простором (северног дела) древне Македоније, где је у једном тренутку била и српска престоница (Скопље). Срби су се на том простору населили неколико векова раније – населили су се око Солуна, и дубље у Грчкој. Истовремено, живот и писменост развијају се и у српским срединама на западу, око Дубровника и у Далмацији. Срби су током Средњег века имали контакте са народима и на истоку (Цариград) и на западу (Дубровник, Венеција, Рим…), и на северу (германске државе, Угарска, Моравска…) и са Словенима на истоку (Руси, Власи).

Србија се нагло развија у Средњем веку, шири се у свим правцима, граде се нови градови, обнављају антички, гради се на стотине прелепих манастира и цркава, отварају се болнице и школе, развија се књижевност и уметност, успоставља се правни систем, цвета трговина, отварају се рудници, кује се сопствени новац. Свети Сава утврђује православно хришћанство међу Србима унутар српске државе. То доба је између највећег процвата Источног римског царства (Византије и Православне Цркве) и процвата западне културе која је почела у Италији са ренесансом. Српска држава настаје у средишту европске, и не само европске, цивилизације (тог доба). Срби чувају свој (словенски) календар (тада је тај календар бројао више од 6 500 година[13]). Зато је Свети Сава био свестан шта значи опредељење за Православну Цркву и православну веру, то је било изнад сваког световног и политичког разлога, али био је и потпуно свестан свих световних и политичких последица (у његово време Тома Аквински почиње свој рад на западу и велича Аристотела, трговци и банкари постали су утицајни колико и свештеници Католичке цркве[14], настало је тзв. Латинско царство у Цариграду, Свети Сава одлази и у Азију и упознаје се са животом и учењима која су постојала у Азији…). Србе утврђује у православном хришћанству и прихвата Римско право као основу поретка у држави:

”Држава није заједница, него правна установа (институција). (…) По Римском праву власт припада – не људима, него – само закону! (…) Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном. (…) закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих. (…) Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансцеденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. (…) Зато нема правне свести без свести о човеку као личности. (…) Уживати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека исто је што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. (…) Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државевере и правне свести. Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест. (…) Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре. (…) Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право… Христовим Васкрсењем је оповргнута вера законска, а доказана вера пророчка. (…) Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности. (…) Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета. Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички. (…) Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године. (…) Из саме повести српског народа излази да таповест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом.[15]”

Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом. Морал и етика такође су на основу монашког искуства утврђивани. Свирепост међу владарима или унутар народа тада је била иста као у окружењу (а окружење Србије тада је најцивилизованији део света). Процес христијанизације трајао је вековима. Често су у име Христа проповедали или на силу покрштавали погрешни људи. Срби су имали срећу да државу и цркву утврђује човек какав је био Свети Сава. Да је у себи имао више ”љубави према свету” и да је желео земаљско царство, не би ишао у монахе, а ако би и отишао, могао је да изабере католике и неки католички манастир (исто важи за његовог оца, Светог Симеона Мироточивог), и да и он(и) и Србија (још) боље прођу у наредним деценијама, и (посебно) вековима[16]. Век након Светог Саве, краљ Душан уздиже српску цркву на ниво патријаршије и проглашава себе за цара, настаје српско царство. Цар Душан умире прерано, царство се распада, Турци продиру дубоко на Балкан. Остаје чињеница да цар Душан, поред заслуга за цркву и што је створио највеће српско земаљско царство, чувен и по Душановом законику, није проглашен за свеца (једини од Немањића), а да је неколико деценија након њега у Косовском боју погинули ”губитник” (одабрао Царство Божје) и са титулом кнеза, Лазар Хребељановић, слављен (тако је и данас) као Свети цар Лазар. То говори о значају христијанизације и ширења православне вере од стране Светог Саве у српском народу[17]. Најбоље, из онога што се, данас, зове православна, патријахална или конзервативна традиција (једним именом: хришћанске породичне вредности), утврђено је са Светим Савом. Зато су Срби у оба светска рата у 20. веку били на страни добра, а тако ће бити и када дође до новог светског рата. Срби, од времена цара Душана – од времена Косовског боја, воде одбрандбене или ослободилачке ратове. Светосавље, а то значи хришћанство, основа је српског идентитета.

Србија пада под налетом Османлија. Где су стали Свети Сава и Срби (наравно и Грци, тј. Византија), наставили су, са једне стране, католици из западне Европе, а са друге стране, православни Руси. Европљани су на Западу то радили на свој начин, имали су своје тумачење хришћанске вере и правног система. После слома српског и грчког царства ”човек са Запада” открива нове континенте, Медитеран губи на значају, поред културног процвата, на Западу се одвија и економски процват (добрим делом захваљујући пљачкању колонија и искоришћавању робова)[18].

Срби опстају неколико векова под окупацијом, негују светосавску традицију, односно сећање на Косовски Завет (бој) и (златно) доба Немањића. Утврђују се породичне вредности, шири се дух задругарства. Црква остаје центар писмености. Положај српског народа под окупацијом није био лак, начин живота је морао да се мења (и неке од тих промена, нове навике, прате српски народ од Устанка до 21. века, а ту има и доста лоших навика и последица), народ је био принуђен на сеобе из јужних делова некадашњег српског царства (Македонија, Косово и Метохија, Црна Гора…), ка северним деловима (земљама породице Бранковић и тадашње Угарске и Влашке) и северозападним деловима (ка Србима католицима и Хрватима католицима који су били под влашћу Аустрије, тј. Хабсбурга[19] и Католичке цркве). Део Срба стигао је и до Русије и Сибира. Од 18. века Срби, преко европских држава у које су избегли, у већем броју насељавају и САД. Народ који се простирао од Далмације до Македоније, осипао се и цепао. Нов црквени, културни и просветни центар настаје у Панонији – Сремски Карловци и манастири на Фрушкој Гори.

Вредности које је Свети Сава утврђивао међу Србима почетком 13. века – то је пре свега поштовање Личности, другог човека – на Западу су утврђиване вековима касније. Почетком 19. века и Устанком Срби крећу са стварањем државе од нуле. Препород долази уз помоћ пречана, Срба из Војне крајине и остатка Запада. Пречани су истовремено били и највећи конзервативци (верни Косовском Завету) и највећи модернизатори (окренути ка западном рационализму и модерном друштвеном уређењу). Срби вековима нису имали државу, самим тим просветни систем – почетком 19. века најписменији део Срба живео је у Војној крајини и на Западу (делом и у Русији, али су они у великој мери асимиловани међу Русе). Срби из Војне крајине и остатка Европе долазили су да се боре за ослобођење. Тако су и век касније Срби из Европе, и посебно САД, долазили да се боре у Првом светском рату на страни Србије. Срби, као и у Средњем веку, успешно започињу стварање државе. До средине 20. века смањује се разлика у односу на Запад, односно, разлика у односу на 400 година које су Срби пропустили за развој (на пример у 18. веку Руђер Бошковић није имао прилику да ради у својој, српској држави, век касније Србија још није била спремна за Николу Теслу). Томе је допринела самосвест коју су очували (из доба Немањића, вековима пре Декарта и његовог појма само-свести). Та разлика је (природно) најмање смањена у односу на материјално (новчано) богатство које је Запад имао (и тако је остало до данас, те је то један од разлога зашто најбољи одлазе из Србије и зашто окупатори са Запада лако нађу Србе који ће се продати или побити међусобно због новца). Срби након (само) пар деценија од смрти И. Канта доносе најмодернији устав у Европи. Развија се правни и просветни систем, у 19. веку појављују (рађају) се научници као Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, Јосиф Панчић, Јован Цвијић… У првој половини 20. века Димитрије Митриновић у Лондону постаје један од идеолога ”нове Европе”. Истовремено, у Србији (Југославији) Јустин Поповић и Николај Велимировић израстају у угледне (и ван Србије) православно-хришћанске теологе и светитеље.

Свети Сава је отишао у манастир на Светој Гори и одлазио је у Цариград и Свету Земљу. Доситеј Обрадовић је (као и Лутер) напустио манастир и обилазио је на европске универзитете и градове. Разлику, која се током неколико векова које су Срби провели под окупацијом продубила, између Јерусалима (вере, православља) са једне стране и Атине (науке, католичанства, протестантизма) са друге стране, добро су описали егзистенцијални философи и руски богослови на прелазу између 19. и 20. века. Срби су средином Средњег века подељени на православце и католике. Крајем Средњег века настаје ново ”цепање” због Срба који су примили ислам. Од 19. века креће нова подела – на оне верне светосавској традицији и модернисте (рационалисте, атеисте). Такође и на нове пагане (који могу да прихвате и националну цркву, националне богове, национални комунизам…). До нашег времена, почетка 21. века, те разлике се нису смањивале, већ су се продубљивале. Југославије су се показале као илузије и утопије. Срби су ношени Косовским Заветом од почетка 19. века до почетка 20. века ослободили Стару Србију (Рашку, Косово и Метохију, Македонију). Како је из свести и душа Срба нестајао Косовски Завет, како се у душе уселио ”дух модернизације” (”нове антике”, паганизације, идолопоклонства, богоборства, заборављање на последице стања после грехопада и непоштовања Божјих заповести), Срби су изгубили Стару Србију. Дакле, истовремено са наглим буђењем свести о Косовском Завету, што је почело почетком 19. века и чему су у великој мери допринели Срби пречани, међу Србима се ширио и дух западног рационализма, чему су у великој мери допринели Срби пречани. Слично се поновило и после 1990. када се ради о Србима из расејања. У 19. веку владари Црне Горе себе су звали Србима и ослобађали су Косово почетком 20. века, крајем 20. и почетком 21. века владари Црне Горе себе не називају Србима, прогоне све што има везе са СПЦ и стали су на страну непријатеља Србије (признали тзв. државу Косова, сада уводе санкције Русији!). Наравно, заслуге за све добро, и одговорност за све лоше, у току претходна два века је и на Србима из Србије (Шумадије).

Када су Срби у 19. веку стварали државу, Запад је био оно што је Византија била када су Срби стварали државу од 7. века до 14. века. Од 18. и 19. века Срби примају највише утицаја са Запада[20]. Да ли се види разлика у односу на време Немањића и Источног римског царства? Шта се догодило са Србима у 20. веку? Зашто смо у 21. веку ту где смо, у стању у каквом смо (у горем смо стању иако имамо ”државу” и живимо у ”слободи” – гори у душевно-умно-психичком смислу, и више одрођени, него крајем 18. века)? Да ли би све било другачије да је Русија остала царска (парламентарна монархија) и православна држава? Сигуран сам да би све било другачије и да би Србија данас била моћна европска сила у којој су развијени највиши стандарди владавине права да није било инвазије Турака крајем Средњег века и да комунисти нису дошли на власт у Русији почетком 20. века. Но, то је било и прошло, треба видети шта даље да се ради, где ће Срби бити и каква ће Србија бити на крају 21. века. Због тога је, делом, потребно и познавање историје и критички осврт, посебно на оно што је зависило и што зависи од нас самих, а не само од других, од спољних околности (како да стварамо боље околности). Стварању бољег унутрашњег уређења и бољем сналажењу у свету може само да допринесе, никако да одмогне, познавање своје православне вере (покајање) и успостављање владавине права. То су биле основе средњевековне Србије и светосавља (и византизма) – Хришћанство (свест о грехопаду и спасењу) и Римско право (правна свест).

”Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?’… Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.[21]”

РЂАВА ”БЕСКОНАЧНОСТ”

Левичари се не мире са хришћанским песимизмом када је у питању (свеопшти) напредак (еволуција) човека и (линеарни) напредак (прогрес) људског друштва у овом времену и простору, у стању после пада у грех (а још мање са хришћанским оптимизмом који наду полаже у загробни живот и веру у васкрс душе и тела). Већина левичара (тј. атеиста) верује у утопију – левичари верују да људи могу да живе савршеним животом на Земљи. Левичари су оптимисти: могуће је изградити рај на Земљи – не буквално – али, левичари верују да је (без Бога, уз помоћ науке) могуће постићи далеко савршеније друштво, верују да сви људи могу бити савршенији и да међуљудски односи могу бити далеко више складнији, у свету без зла или са далеко мање зла[22]. Зато левичари увек имају у плану неку светску револуцију, односно потребу да ”извозе” револуцију. Слично је и са либералима (такође атеистима, у већини), али да се задржимо на левичарима, којих је било далеко више на нашим просторима у претходна два века.

Српско-југословенски комунисти средином 20. века обећавали су прогрес, ”царство слободе” када се укине ”царство нужности”. Они који су пре 1941/45 знали како су људи живели у СССР-у после 1918. године и обећавали су и даље благостање у Југославији када дођу на власт – били су агенти Коминтерне, Ватикана, Немачке, Британије… Комунисти који су знали како се живи у СССР-у нису више могли да буду комунисти, а ако су и остајали социјалисти, нису могли да теже ка диктатури и једнопартијском систему после рата. Томе су тежили, међу њима, само страни агенти, србомрзци и антихришћани, или поремећени људи (егоманијаци и слични душевно болесни људи)[23]. Оне који су били умерени комунисти, за демократију и заштиту српских интереса, титоисти су убили, отерали или затворили. Социјализам је настао на Западу. Руси и Срби били су сељачки народи, нису имали велику радничку класу, за боље услове живота борили су се сељаци, а не радници. Сељаци су у руској царевини и српској краљевини имали своје странке које су се бориле за њихове интересе. Сељаци су сами одлазили у градове, у којима је развијано предузетништво. Србија је, на пример, пре увођења комунизма имала велики број фабрика – од озбиљне текстилне индустрије до производње авиона. Тако је могло да остане у Русији после првог и Србији после другог светског рата, односно, и Русија и Србија могле су током целог 20. века да постоје као парламентарне монархије (па и демократске републике у којој се поштују верска права), са капиталистичким системом, развијеном науком и индрустријом – временом би, као и на Западу, социјадемократе избориле више права за раднике, жене и све мањине, па би конзервативци тражили своја права, нашла би се мера, настала би јака средња класа, људи би живели далеко слободније. Западни агенти успостављају комунизам у Русији насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Немци су послали Лењина, Стаљин се школовао у Бечу, Троцки је боравио у Аустрији, па у САД, одакле је стигао у Русију 1917. године. У Русији владар деценијама није био Рус. Касније, западни и совјетски агенти успостављају комунизам у Југославији, насилним путем и одржавају га путем терора. Користе хаос који је донео светски рат. Тито је био официр Аустроугарске, агент Коминтерне и Ватикана, члан масонских ложа. У Србији/Југославији владар деценијама није био Србин. Руски и српски комунисти прихватили су философију човека коме је циљ био да укине философију – Карла Маркса. У својим државама спроводили су комунистичку инквизицију. Нису се разликовали од француских револуционара. Француски револуционари постали су толерантни тек када су освојили сву власт, на свим нивоима, када су избацили цркву и свештенство из система одлучивања (које јесте било лоше) и од Француске направили социјалистичку и капиталистичку државу – која се није одрекла национализма и империјалних и колонијалних тежњи све до данас. Француска је данас једна од најболеснијих држава у Европи и када се буде мењао садашњи поредак у Европи и свету, ”француска нација” биће од оних које ће вероватно нестати, а Француска свакако више неће бити као до сада велика и важна држава у Европи и свету. То су постигли француски револуционари и просветитељи за претходних 200 година. Француски социјалисти су на теоријском плану утицали на руске и српске социјалисте и комунисте, а Немци су на томе да Руси и Срби прихвате комунизам радили у пракси. За британске емпиристе и окултисте, Русија и Србија су у 20. веку била места за експериментисање, места за оне врсте експеримената које нису могли радити у својим државама, где су морали да буду суптилнији. Руски и српски комунисти припаднике својих народа направили су заморчићима. Толико су мрзели своје народ. Одакле је дошла та мржња? Да ли су их православни Руси и православни Срби унутар руске царевине и српске краљевине заиста толико прогонили и мучили, да су ови морали тако свирепо да се свете? Да ли су Лењин, Стаљин, Троцки, Тито, Ранковић, Ђилас, Кардељ и слични, били људи који су служили ђаволу? Колико је људског било у ономе што су радили? Шта је ту био прогрес, шта је ту било еманципаторско? Где су настале те идеје, ко их је учио, финансирао, одржавао на власти?

Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене[24]. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: ”Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.”[25] Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Мусолини је био и социјалиста. Када је ”демократска” Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала). Почетком фебруара 2014. године философ Јирген Хабермас је на семинару у Потсдаму, поред Берлина, у организацији немачке Социјалдемократске партије (СДП) ”упутио недвосмислену критику овој партији, оптужујући је да, прво у опозицији, а сада у власти, подржава Ангелу Меркел у спровођењу убитачне куре према европским државама захваћеним кризом. Упозорио је да једнострана политика Меркелове у разрешењу дужничке кризе дубоко штети демократији, производећи несагледиве социјалне последице, потпомажући бујање национализма широм Европе. ‘Ви сте настављачи претходне владе, не радите ништа за Европу од онога што сте обећали’ – рекао је Хабермас[26].” Видели смо на примеру Југославије (сада на КиМ), и видимо на примеру у Украјини, колико се Немци левичари разликују од Немаца десничара. За нас, Словене, и православне, између њих нема битних разлика[27]. Част изузецима.

Свима је познато колико је злочина почињено после Француске револуције, колико су (црвени) јакобинци били сурови, колико је људи погинуло у Наполеоновим ратовима ширећи идеје револуције по Европи.

Руски и совјетски комунисти, бољшевици (лењинисти, троцкисти, стањинисти), убили су више милиона (недужних) људи у својим чисткама, током стварања ”бољег” и ”напреднијег” друштва. Исто су урадили српски и југословенски комунисти (титоисти, коминтерновци) – они су убили или прогнали више стотина хиљада (недужних) људи.

Данашњи либерали не разликују се много од некадашњих комуниста. Колико је крви проливено у претходних неколико векова од стране енглеских либерала (и скептика, емпириста) – какви су све злочини почињени у име либерализма (грађанских вредности и прогреса)? Данас су неолиберали највећи непријатељи слободе. Како од либерала настаје тоталитарац, тј. неолиберал, питање је за философе (метафизичаре). Некада је Енглеска била, а данас су то САД – највећа светска либерална демократија. Таква (либерално-демократска) држава води империјалне ратове као колонијална сила са циљем успостављања светског тоталитарног система или смањивања броја становника планете на ”златну милијарду”, у својој држави прави некакве фема кампове, тј. припрема логоре. Обичан грађанин САД против је тоталитарне државе, данас је можда и половина становника САД против тога да САД буду ”светски полицајац”, добар део њих је свестан да то што су грађани САД није гаранција да би постали део ”златне милијарде” (а постали становници фема капма), па ипак, скоро сви грађани САД ће са поносом помињати Бил Гејтса и његову компанију, истицаће да имају најбоље универзитете и научне институте, филмску индустрију, банке и берзе, а то су места, поред још неких (и ван САД, у Европи), на којима се развијају идеје и планови као што је (фашистичка и неолиберална) идеја о ”златној милијарди”, па ће онда сви заједно са поносом да истичу своје либералне вредности, демократску традицију, људска права, животни стандард, ”изабраност” и ”космички” прогрес. (У томе не заостају ни бројни ”хришћани” међу републиканцима и конзервативцима, посебно што се тиче ”изабраности” да се по свету шире вредности у које верују, на начин за који мисле да је исправан.)

Српски и југословенски либерал-комунисти, док је постојала КПЈ, тражили су више либерализма унутар комунистичког тоталитаризма (!), а ”деца цвећа” 1968. године још ”црвенији универзитет”. Какав је то борац за људска права који другачијем од себе ускраћује људска права само зато што је та особа другачија?

Није ми циљ да покажем како је више, мање или исто злочина почињено у име идеја (нео)либерализма од стране (нео)либерала и идеја социјализма (комунизма) од стране социјалиста (комуниста) у односу на злочине почињене у име Христа од стране ”хришћана” (који су у ствари, исто тако, служили ђаволу). Бог суди.

Циљ ми је да покажем каква је основа хришћанског песимизма (и оптимизма), и колико је нереална утопија, ”вечни мир”. Хришћанин зна да ни међу хришћанима нема савршених. Хришћанин зна да и он сам није безгрешан. Свезнајући Бог предвидео је да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој. Данашња генерација људи не подлеже смрти због прародитељског, већ сопственог греха. Постати по подобију Божјем зависи од наше воље. Боголика душа унакажена је грехом. Зато нема праведника који нема неки, макар и мали, грех. Са друге стране, лик Божји није био потпуно уништен (чак и у демонским дубинама, у највећој тами); Бог је људима кроз своју Реч дао силе да могу живети светим животом. Христ је дошао у свет да обнови лик Божји у човеку.

Срби су ”преспавали” крај Средњег века и почетак модерног доба у Европи – доба формирања модерних западноевропских нација, када се развио национализам међу европским народима (како онај француско-рационалистички на таласу Француске револуције и Наполеонових ратова, тако и онај Хердеров немачко-романтичарски, који се век након Хердера претворио у нацизам), када је хришћанска вера доведена у сумњу и када се појавила вера у разум и/или природу. Тада је у Европи дошло до одвајања државе од цркве, а са тим одвајање и образовања и науке, што се дешавало уз сукоб између свештеника (клирика) и научника (лаика), између атеиста и верника. Буне, Устанак и борбу за слободу Срби почињу (а са Устанком у Србију долази и Доситеј Обрадовић, касније се Вук Караџић повезује са ”олуја и нагон”[28] спинозистом Ј. В. Гетеом, који је у Вајмар довео Ј. Г. фон Хердера[29]) у добу када су у Немачкој И. Кант и Г. В. Ф. Хегел постали славни философи и угледни професори[30]. Кант напушта картезијанску философију – разматрања о бесмртности душе и егзистенцији Бога – сумња да се о томе може било шта поуздано знати, посвећује се истраживању ”фундаменталне” структуре људског интелекта, правећи разлику између разума и ума на штету ума. Хегел, у духу ”нове антике”, нешто покушава да промени, да врати примат спекулативном уму над формалнологичким разумом, покушава да своју философију духа постави као ”ново хришћанство” и повратак метафизике, али, на крају, није дао неки допринос ни хришћанству ни метафизици, после њега не само да је Христ још више ”испарио” из срца и умова хришћана на Западу, већ су и Платон и Аристотел ”испарили” из умова философа. У време владавине кнеза Милоша Обреновића, у Француској Огист Конт успоставља нову науку – социологију – као ”позитивну религију” и утврђује сцијентизам, бави се светом феномена, оспоравајући сазнајну оправданост сваке метафизике, одступивши од картезијанског рационализма, настављјући ”француски век просвећености”. (После О. Конта, у ”Немачкој идеологији” Карл Маркс ”сахрањује” метафизику и теологију на Западу; британски емпиризам тријумфује, наступа доба науке).

Срби су тада неписмен народ, али народ са вером. Са том вером српски народ је почео и водио борбу за ослобођење. Народ који је 800 година раније стварао глагољицу и ћирилицу, који је имао календар више од 6500 година, после више векова окупације био је скоро неписмен (заборавио је и на стари календар)[31]. Писменост се одржала око Цркве која је користила црквенословенско писмо, неразумљиво народу[32]. Српски народ био је разбијен на више нивоа: верском, културном, језичком… Тада нису постојале велике разлике између Срба православаца и Срба католика и Срба просветитеља. Постојала је свест о роду, народна самосвест. Такође, истицале су се сличности између Срба и Хрвата (и Словенаца). Јужни Словени (Илири) почели су да сањају стварање своје државе, свог језика и свог писма. Али, одмах разлике почињу све више да долазе до изражаја. Српска средњевековна држава била је православна, српска народна династија била је православна, српска црква била је православна, Срби су имали државотворну свест (сећање на државу Немањића), највећи број Срба, на целом Балкану, био је православне вере, православни Срби повели су устанке и почели стварање модерне српске државе. Тада се продубљују разлике између православаца и просветитеља. Са друге стране, Срби католици, Хрвати и Словенци вековима су живели под утицајем Аустрије и Католичке цркве и имали су своје интересе. Са треће стране, после повлачења Турске са Балкана остали су да живе Срби муслимани (који су се касније масовно бунили против анексије БиХ од стране Аустроугарске)[33]. Интереси Беча, Рима и Истанбула (Цариграда) нису били сагласни са интересима православних Срба. Срби који су повели устанак били су неписмени. Кнез Милош је био неписмен. Владика Његош је био писмен, и сматран генијалним и ван српског народа. Међутим, мали број писмених људи, попут Његоша или проте Матеје Ненадовића, није био довољан. Српски народ је био неписмен, и живео у великом сиромаштву, у руралним крајевима, у планинама (далеко од градова где је живео окупатор). На почетку 19. века Србија је била неразвијена и заостала средина. Узор за себе и своју државу Срби су тражили на развијеном Западу. Србија се убрзано развија. До краја 19. века настаје грађанска класа, српска буржоазија, отварају се школе и универзитети, српски студенти одлазе на европске универзитете, појављују се први српски интелектуалци – све под утицајима који су долазили из западне Европе, пре свих они који су долазили од Немаца (и Аустријанаца) и Француза. Развија се и привреда, отварају се фабрике, гради се железница… Али, опстају и лоше навике стечене у доба окупације под азијатима, уз лоше навике стечене у судару са западном културом.

Српска интелигенција усвајала је идеје модерне Европе. Међу образованим људима било је оних са паланачким духом, оних који су са љубомором гледали на Запад, оних који су у Православљу видели разлог за заостајалост – себе су видели изнад оног ко је (слепи) верник. Црква је током окупације делила судбину народа – свештенство није било авангарда у том добу. То је разумљиво имајући у виду околности, и знајући да је СПЦ (поново) утемељена тек у 20. века, после Првог светског рата, дакле, после више векова под окупацијом (па у Цркви у 18. и 19. веку није било врхунских теолога, манастири су тек почели да се обнављају, а са њима и заједнице монаха[34], итд.). Обнова српске цркве ишла је споро. После Берлинског конгреса у манастиру Хиландар није било монаха који су се изјашњавали као Срби. Тада и Срби који улазе у Цркву улазе са знањима које су усвојили у свету, а у том свету знање је стизало и са Запада. Слично је и сада, после 70 година комунизма, свештеници долазе из народа који се обезбожио, који је и даље прилично неписмен (необразован). Вера се чувала у срцу. Али, духовно је изнад душевног, изнад осећања.

Међу православцима (у 19. веку) било је оних који нису хтели да признају тековине модерног доба – оно што је Запад постигао док је Србија била под окупацијом. Међу таквим православцима и патријахално васпитаним било је оних који су се неразумно опирали модернизацији (мање због тога што су знали за замке које је носила модернизација, тј. ”нова антика”, масонерија и капитализам, више због ирационалности и ината према српским просветитељима/рационалистима, или љубоморе пред западњацима, па су уздизали свој начин живота, или због старих навика које нису хтели да мењају, духовне лењости, психичког нерада)[35]. Тек када су стасале прве генерације високо образованих српских православних теолога, под утицајем руских православних богослова и писаца, предвођени (данас проглашеним свецима) Јустином Поповићем и Николајем Велимировиће, отпор према модернизацији унутар СПЦ јавио се због духовних (есхатолошких) разлога. Међутим, то није имало значаја у реалном животу. Католици и илуминати кренули су у поход на Балкан. Прво су Аустријанци извршили геноцид над православним Србима у првом, па нацисти и хрватске усташе у другом светском рату, па долази послератна окупација комуниста. СПЦ од почетка 19. века није добила прилику да (теолошки и философски, из тога политички, социолошки…) одговори Западу, тј. учењима која су настала у модерно доба. После ”исламског потопа”, СПЦ (тј. православно хришћанство) је ”потопио” западњачки рационализам, натурализам, спиритизам, емпиризам, социјализам, либерализам, комунизам… Можда ће се у Србији у 21. веку створити услови за (православан) одговор (рационалном Западу).

Модерна Србија створена је на темељима просветитељства – рационализма и романтизма. Развој морала и етике преузели су они који су изгубили везу са православном аскетиком, са патристичком традицијом (један од разлога – српска црква се обнављала, а са њом и монашке заједнице[36]). Доситеј Обрадовић је као и Мартин Лутер напустио манастир. Протестант Имануел Кант, савременик Доситеја, није се молио и трудио се да избегне сваки одлазак у хришћанску цркву или храм. Хегел је мистика и неписменог обућара Јакоба Бемеа прогласио за првог философа међу Немцима. У њихово доба је (и католичка) Аустроугарска масовно затварала манастире и мењала им намену.

Срби који су се попут немачких или француских романтичара окренули природи, селу, ”искону”, субјективном доживљају и поштовању емоција, којима се није допао рационализам ”нове антике” – нису одбацили до краја рационализам и дух ”нове антике” – постали су српски романтичари, хеленофили, шекспиромани, гетеовци… Узор романтичарима били су људи попут калвинисте Ж. Ж. Русоа, они који су говорили о природној религији, нису до краја одбацили хришћанство, али јесу, као и просветитељи, све подредили свом (раз)уму и емоцијама. Противтег њима, унутар српске интелектуалне и владајуће (политичке) елите, нису били православни Срби, тј. они који су образовани у духу православне аскетике, који су постигли подвиг вере – умујућу веру. Противтег романтичарима унутар српске интелектуалне и владајуће елите представљали су позитивисти, емпиричари и материјалисти – они који су као и романтичари прихватили тековине Запада – модерног доба и ”нове антике”. Заједно, удаљавањем од православне вере и духа патристике, далеко од егзистенцијалних философа и руских богослова, постепено су сви они прихватали идеје југословенства и ”new age-а”. Православни теолози и интелектуалци остали су мањина и на маргини све до данас, и остаће тако све док влада ”изгубљена” генерација. Јован Скерлић (1877-1914) био је француски ђак и присталица позитивног и научног метода у књижевној критици, у књижевним делима тражио је ”напредне” идеје у духу рационализма. Такође, био је, као социјалиста[37], посланик Самосталне радикалне странке и присталица идеје југословенства и латинизације. Скерлић је критички ”оцрнио” поезију, прозу и преводилачки рад романтичара Лазара Костића (1841-1910), првог хеленофила и шекспиромана у модерној Србији. Скерлић, коме су узор западни рационалисти, Костића описује као ”занесењака”[38] у стилу западних романтичарских песника који су одбацили разум и логику и живели екцентрично (”он је поставио себи за правило да треба да буде генијално оригиналан у животу, неуредан, пуст, забораван, са ногама на земљи али главом, са дугом и разбарушеном косом, у облацима” – описује Јован Скерлић философа и песника Лазу Костића). Лазар Костић био је један од најобразованијих Срба, говорио је више језика, али пред смрт није било пуно оних који су га поштовали и ценили његова дела (један од разлога је то што се приближио Цркви и конзервативцима).

Неколико година након смрти Костића и Скерлића настаје Краљевина Југославија – Срби почињу да се одричу светосавља, ћирилице… Све је више Срба анархиста и комуниста[39]. Младобосанци су пре тога (пре настанка Краљевине Југославије) клицали: ”У нама кључа хаос!”[40]. У Дрездену се 1928. године одржао конгрес Комунистичке партије Југославије, под покровитељством Коминтерне, где су донете одлуке да се Краљевина Југославија разбије, да се обузда ”великосрпска хегемонија” и да се створе независне државе Словенија, Хрватска, Албанија и Македонија. Милош Црњански 1935. године у свом недељнику Идеје пише да је забрањено гледати са ”српског становишта”[41]. Толико су се, већ тада, Срби удаљили од светосавља и Косовског Завета[42]. Пар деценија након тих речи Црњанског, латиницу као писмо користи већина Срба (тако је и данас). Црњански је писао о Хипербореји и Лондону (у коме је Димитрије Митриновић[43] био један од предводника ”new age” покрета[44]). Недељник Идеје, у коме је писао о Светом Сави, после две године престаје да излази. Као да је то била најава да ће за 5 до 10 година ”српско становиште” бити забрањено на више деценија (до данас). Исте (1935) године када Црњански то пише, у Љубљани се оснива Југословенски народни покрет Збор (и у њему, као и раније у Младој Босни, и касније у Југословенској војсци у Отаџбини, нису само Срби православци, већ и Хрвати, Словенци, муслимани… верни идеји Југославије)[45]. Када је Црњански објављивао прве књиге, традиционалисти[46]у у Европи развијали идеју Центра, мистичког Средишта света. У Краљевини Југославији између два рата држава покреће производњу опијума (и кокаина). Почиње са радом Опијумски одсек Привилегованог извозног друштва са седиштем у Београду[47]. Власт не зна шта да ради са Старом Србијом, нити елиту то занима – од конзулских дана Б. Нушића, В. Илића и М. Ракића стање је само горе, на Косово и Метохију шаље се најгори кадар, полицајци по казни и слично.

РЂАВА ”БЕСКОНАЧНОСТ” (2. ДЕО)

У листу Демократ (органу демократске омладине) 1940. године пише да су ”исконске моралне духовне основе наше у златном времену наше србијанске демократије (1903-1914)”; Димитрије Љотић им одговара: ”Позивање на период 1903-1914 г. само површно може задовољити. Ми смо већ у то време били озбиљно болесни, и много пре тог времена се заразили од индивидуалистичких клица заражене и већ тешко болесне – Европе. Само зараза још није била узела тежак облик. Болесник још није био легао у постељу. Још му се тело рвало са бакцилима. Још није ни осећао болест.[48]”

Међутим, тада је, као и у осталом православном свету, постојала само критика западног начина уређења државе и друштва и начина живота – нико није понудио јасну алтернативу, како треба да изгледа православно/хришћанско друштво, како се прилагодити развоју наука и технологија, индустријализацији… након краха теократије и феудализма. Тако да се западни модел критиковао, док се истовремено прихватао, у свакодневном животу, корак по корак… До данас алтернатива није понуђена онима који знају шта неће и шта није исправно, тј. они који не желе да иду тим путем немају конкретан програм куда да се иде, како уредити државу и друштво, просвету, економију, како образовати православну политичку, привредну, научну елиту… а да унутар такве државе немамо теократију средњевековног типа, да се они који нису православни (и) Срби осећају слободно и да воле своју државу[49]. Кнез (касније краљ) Петар Карађорђевић ратовао је као француски војник против Пруске и Немаца (у рату у коме су Французи поражени), преводио је на српски језик дело енглеског либерала Џона Стјуарта Мила, најавивши ”златно време србијанске демократије”. Социјалисти су седели као посланици у Народној скупштини Краљевине Србије. У држави коју су потомци вожда Карађорђа створили, радикал је био председник владе. Не може човек да прочита једну књижицу и да постане исихаста, нити сви могу и треба да живе као монаси. Али, шта нам је донело удаљавање од исихазма (тако да данас већина Срба нема представу шта је исихазам)? Да ли су Никола Пашић и Милан Стојадиновић знали и разумели исихазам? Краљ Александар Карађорђевић, син краља Петра који је преводио Џ. С. Мила и његово дело О слободи, са египтоманом српског порекла Иваном Мештровићем гради масонски споменик и споменик захвалности Француској – уместо хришћанске капеле и рушећи средњевековни град Жрнов (сада масонски споменик на Авали) и споменик Карађорђу на Калемегдану (сада споменик посвећен Француској). Француски ђак краљ Александар, син француског ђака краља Петра, убијен је у Француској од стране других француских, немачких и британских ђака из народа које су ослободили и ујединили. Краљ Александар жртвовао је српске интересе због идеје југословенства. Убили су га они који својенационалне интересе нису хтели да жртвују због идеје југословенста, који су ту идеју и ту државу прихватили само као етапу на путу до стицања самосталности и ширења на штету српског (православног) народа. Краљ Александар (као и многи из српске елите) ушао је у игру са европским нехришћанскимбратствима, које није занимала судбина српског народа. (Драгутин Димитријевић Апис учествовао је у Мајском преврату када су уместо Обреновића на власт дошли Карађорђевићи, основао је Црну руку – Уједињење или смрт, помагао Младу Босну, да би га краљ Александар и радикал Никола Пашић осудили на смрт и тако је завршио живот[50]) Немци поново нападају Србију, распала се Краљевина, ”браћа” поново на страни непријатеља Србије и предњаче по суровости, Британци користе Србе да би Немци мање нападали Велику Британију, Француска као да није у рату (нема жртава док Срби гину сто за једног), на крају рата ”савезници” Србије подржавају комунисте и коминтерновци долазе на власт[51]. Србија је поново ушла у (нову, комунистичку) Југославију, Карађорђевићи су остали ван Србије, настављена је антисрпска политика (политика противна српским интересима и против свега што је православно), распала се и СФРЈ, и СРЈ, Србија је данас на путу уласка у Европску унију и Нато алијансу (води се антисрпска политика, тј. Србија је и даље под ”меком” окупацијом).

Као што није постојала ”великосрпска хегемонија”, у првој половини 20. века није постојала ни јеврејска завера и план владања светом. Било је Срба и Јевреја који су тежили таквим циљевима, али су они били мањина и на маргини. Оба народа су вековима били у ропству, прогону, потпуно разбијени на више делова, са великим разликама унутар чланова заједнице. Једноставно, нису постојали услови за стварање једног тако моћног Центра који би чинили људи који су за то вољни, који знају шта хоће и који би на располагању имали средства, како у људству (хомоген народ) тако и материјална[52] – у случају Срба за стварање тзв. ”Велике Србије”, у случају Јевреја за контролу над већином држава и стварање светске владе. Да је то тако било, не би највеће жртве Другог светског рата били Срби (Словени) и Јевреји[53]. И не би Срби чували Јевреје, колико су могли, пошто ни себе нису знали да сачувају. Српски народ није антисемитски, а данашњи Израел подржава Србију и не признаје отцепљење Косова и Метохије и укидање Републике Српске. Данашња Европска унија све мање подржава Израел. СФРЈ није била савезник Израела. НД Хрватска је после геноцида над Србима примљена у ЕУ.

Тако се ширила марксистичка дијалектика и марксистичко схватање о бескрајном развоју – то су последице позитивистичког одрицања употребе ума (по чему се нису много разликовали од оних ”слепих” клирика из доба Инквизиције). Заиста је тешко рећи да је Запад (а са њим и Исток Европе као копија Запада), данас хуманији него што је то био пре 200 или 300 година. Ратови у 20. веку били су страшнији од оних у Средњем веку, исто важи за Холокауст у односу на Инквизицију. Свакодневно се крше људска права, права радника, сељаци банкротирају, већина грађана живи у дужничком ропству (има кредите у банкама), у градовима се формирају гетои у које полиција не сме да уђе, стопа криминала је у порасту, затвори су пуни, тоталитаризам фукционише доста суптилније, уместо тела контролишу се умови и емоције људи (делом преко медија), у спољној политици Запада вековима се ништа није променило, итд.

***

Хришћанин не може да обећа да ће свако живети у благостању и да ће свако да буде срећан ако њега изаберу на изборима. Хришћанин не може постати диктатор. Зато у постхришћанској цивилизацији хришћана у власти (неке државе) има јако мало. Доба теократије (на Западу и Инквизиције) је давно прошло. Како је нестајала теократија (феудални систем), настајала је демократија (лаичка држава), а са ширењем духа просветитељства (после нових научних открића и стицања колонија), утврђивао се капиталистички систем. Са научним прогресом, наступило је време индустријализације и развоја нових технологија. Људи се селе у градове. Уместо угњетаваних сељака, широм Запада угњетавани су радници. Робови су постали слободни, а слодобни грађани стављени су под контролу од стране оних који су на власти заменили аристократе и свештенике – у већини су то били људи, и на једној и на другој страни, који више нису живели у складу са хришћанским учењем/етиком (онаквим какво се развило на Западу). Када је срушен вишевекован поредак, када су аристократске породице губиле власт, а са њима и свештенство, када је народ постао суверен, после побуне маса, поставило се питање ко ће владати у име народа. Наравно, они просвећени – а они нису били бољи од оних непросвећених које је пар векова раније описао Николо Макијавели. Када су револуционари ушли у Бастиљу затекли су неколико затвореника. После је наступило време гиљотине, сукоба између револуционара и контрареволуционара (терор јакобинаца и Термидорска реакција).

Владари из доба Макијавелија јесу били формално хришћани, али су суштински били следбеници бога Мамона – то су биле, за време ренесансе, када је Италија била центар Европе, после успона Млетачке републике и пада Источног римског царства, италијанске (и немачке и француске) владарске породице богатих трговаца и првих европских банкара (тада неодвојивих од Католичке цркве). Они су ”јунаци” Макијавелијевих дела. У то доба, док су трајале борбе између гвелфа и гибелина, развиле су се (највише у Италији и Француској, касније и на простору Британије[54],Немачке/Аустрије/Пруске, Чешке, Мађарске и Скандинавије[55]) масонске тајне организације[56](слободни зидари, темплари, херметичари, алхемичари[57], компањони, мартинисти…). Есотерија (египтоманија) постаје популарна. Окултна учења добијају све више присталица. Масони су, од времена крсташких ратова и доба када су живели Данте Алигијери (1265-1321) и мајстор Екхарт (1260-1328), били у некој врсти сукоба са Католичком црквом. После крсташких ратова, и преко Мавара, ширила су се стара гностичка, паганска (античка) и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина[58]) мистичка учења (а са ширењем тих учења одвијао се и развој банкарства и трговине, што је био један од разлога за сукоб између паписта и масона). У Чешкој настаје Моравска црква, у Немачкој и Француској долази до реформације (појављују се лутеранци и калвинисти). Жан Калвин уводи теократију у Женеви. Недуго после Калвина, Рене Декарт у Француској и Холандији постаје ”отац модерне философије (рационализма)”. Недуго после смрти Мартина Лутера у Немачкој се рађа Јакоб Беме, мистик чија учења постају утицајна (да би га Хегел касније прогласио првим немачким философом, његова учења су усвајали и каснији философи, попут Николаја Берђајева). Недуго после смрти Бемеа у Холандији ради Барух (Бенедикто) Спиноза. Школован у духу картезијанске философије, одбачен (анатемисан) од стране својих Јевреја, Спиноза је учио да је природа Бог (слично са пантеистичким учењем), а његова (рационалистичка) философија (Бог и природа као једно) утицала је на (рационалне) романтичаре који су тежили повратку природи. После Бемеа и Спинозе, у Европи се појављује још један мистик и философ, угледан научник и проналазач, чија су учења утицала на велики број људи у наредним вековима – Емануел Сведенборг, који је живео и радио у Шведској и Енглеској. Недуго после смрти Бемеа по Немачкој се шире тајна друштва розенкројцера[59]. Крајем 18. века (недуго после смрти Сведенборга, пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината – рационалисти и просветитељи (васпитани и школовани као језуите)[60]. Илуминати су били противници Католичке цркве и (квази)хришћанских (католичких) масонских организација (попут јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску. Гете је био илуминат, па се дистанцирао од њих[61].

У такву Европу путују Срби због сеоба и први Срби из устаничке Србије, попут Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Враћају се као просветитељи, рационалисти и романтичари[62]. Уместолукавих (попут змије и не-безазлених) Латина, сада су их дочекали лукави масони, илуминати, банкари и слични, са њиховим међусобним сукобима и савезима (како унутар редова тако и између држава и нација) и империјалним тежњама. Православни Срби (само безазлени попут голуба, не и лукави), попут Николе Тесле, нису знали да се снађу у таквом свету[63]. То више није био свет који се заснивао на хришћанским вредностима и Божјим заповестима. У духу ”нове антике” заповест ”не чини прељубу” гласила је ”чини прељубу”. Љубавнице су имали и цареви и аристократе (чак и папе и бискупи) и просветитељи који су се против њих борили, а борили су се да то буде јавно и да могу са тиме да се поносе, а не да се као аристократе и свештеници крију. Са таквомтаблицом вредности утврђује се капиталистички систем – мала група људи (међу њима и неколико јеврејских породица) долази до великог капитала, заједно са просветитељима и масонима, успостављају ”демократски” поредак[64], уместо феудалног и клерикалног, када је нека друга мања група људи поседовала велико богатство. Влада закон јачег и богатијег. Малу групу људи (феудалце, аристократе) која је владала, заменила је друга мала група људи (елита унутар буржоазије/грађанске класе). Земљопоседнике(властелине) мењају трговци (и банкари). Свештенике мењају масони. Католичку инквизицију мења просветитељска инквизиција. Монархију мења република (међуфаза: ”буржоаска монархија”). Настају Сједињене америчке државе. Алхемичаре мењају хемичари. Метафизичаре мењају физичари. Против хемичара и физичара буне се просвећени романтичари. Против капиталиста буне се социјалисти. Једне апсолутисте мењају други апсолутисти. Против буржоазије буне се пролетери. Негде, владајућу елиту (малу групу ”представника”) буржоазије мења (исто тако) мала група ”представника” пролетера (комунистичка елита, црвени фараони)[65]. Људи због болести душе више не иду код свештеника, већ код психолога или мага.

Нису се сви људи на Западу предали пред законом Нужности и људским (раз)умом – покушали су да се ”ослободе” разума препуштајући се стихији и мистеријама природе. Отуда романтизам као одговор на рационализам. (Исто важи за мистицизам и окултизам.) Кант је себе сматрао ”хришћанским философом”, али је Европа већ ушла у ”нови антику”, тј. постхришћански свет. Ј. Г. фон Хердер и Ј. В. Гете, који су нешто старији од Г. В. Ф. Хегела и нешто млађи од И. Канта, рођени су у времену када је из Француске стизао рационализам, а са њим идеје просветитељства и револуције, али Хердер и Гете одушевљавали су се са народном поезијом, свих народа – тада су се широм немачких земаља, у интелектуалним круговима, захваљујући Вуку Караџићу, Јернеју Копитару и немачким романтичарима, читале српске народне песме (Гете је превео Хасанагиницу), у којима су Немци налазили хомерски дух. Такође, нису сви људи на Западу постали следбеници бога Мамона, пример су Фрањо Асишки и фрањевци (од 13. века). У постхришћанском свету, поред фрањеваца, да ”новац није мера свих ствари” говорили су и својим начином живота доказивали бројни левичари, анархисти, хипици[66]… Протестанти су се због ортодоксије побунили против католика, а онда због лутеранске ортодоксије настаје пијетизам.

По некима, поред црних масона и илумината, постоје и бели масони и илуминати[67]. Постоје црни, али постоје и бели магови. Заиста, борба против Инквизиције, дух просветитељства и тековине Француске револуције имају и добре стране – било је људи који су са најбољим намерама и из идеала, за опште добро, водили своју борбу, ширили дух ”нове антике” (тако је, уосталом, било и са неким Србима левичарима и либералима током 19. и 20. века). Тако треба гледати и на САД. САД јесу масонска и илуминатска творевина, али не треба заборавити да су на тај континет бежали и хришћански пуританци од терора европских просветитеља после Француске револуције, и европски просветитељи од терора римске Инквизиције и пуританаца. Сви су они у САД видели ”обећану” земљу. У САД (преко Енглеске) одлазили су и Јевреји због прогона у Европи, касније Словени. Нису у САД само бежали криминалци из Европе, одлазили су и поштени људи због слободе, зато што нису били слободни у Европи. Друга је ствар ко, колико и када влада – бели масони/илуминати (магови) или црни масони/илуминати (магови). Међутим, колико и бели масони/илуминати (магови) могу бити бели ако њихове моралне вредности нису у духу православне аскетике? Зашто су одбачена учења Светих Отаца Православне Цркве и прихваћена учења мистика и окултиста, са једне стране, и рационалиста и емпиричара, са друге стране[68]? Шта представља пирамида са оком[69] на новчаници ”највеће светске демократије” ако су САД хришћанска држава, ако већина (или је некада то била већина) грађана верује у Христа, и нису следбеници великог архитекте? Како је египтоманија и даље у моди после толико векова, ако су позитивисти победили метафизичаре, емпиричари романтичаре, рационалисти митомане, научници шамане? Да ли је велики архитекта бог математичара (математичког ума/интелекта) који мисле да су метафизичари, тј. транс-емпиристи? Колико се епистемолози и когнитивни психолози, који величају просветитељство и критикују хришћанску гносеологију, баве овим путевима сазнања и чињеницом да су на развој модерне европске философије и модерних наука (и демократије, капитализма и социјализма, тј. политике) у знатној мери утицали и алхемичари, мистици, магови, масони, окултисти, шамани, теозофи, антропозофи… који су откривали ”вечне истине”, и прихватали дате истине из оностраног света ослањајући се на ”неемпиричку интуицију”? Колико је данас таквих утицаја и таквих ”магова” међу и/или око најутицајнијих људи у свету политике и привреде? На основу којих учења и тумачења тих учења је Сигмунд Фројд стварао своје теорије, а на основу којих Карл Јунг? Којим путем крећу они који следе њихова учења? Како је могуће да неко ко тврди да је хуманиста и демократа иде по свету и баца бомбе, убија и пљачка људе?

Морал православног аскете разликује се од морала античког философа. Знање које  исихаста стиче у созерцању разликује се од знања које се добија у масонским иницијацијама или научним експериментима. Хришћанска ”магија” је молитва. Хришћанска ”мистика” је созерцање (богопознање). Исихазам је молитвено мировање, али исихаста није пасиван (статичан), тиховање (подвижништво) подразумева (духовно) кретање (ка обожењу)[70]. Преумљење (метаноја) је динамичан процес (бесконачан пут усавршавања човека – појединца који је кренуо тим путем). Преумљењем човек постаје стварна личност. ”Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој.”[71]”У личности Богочовека Христа… трансцендентна истина постаје иманентна човеку.”[72] ”Бог и човек су у Личности сједињени нераздељиво; разум човеков се не уништава, него се препорађа… чистота ума је плод вежбања у врлинама – практиковање врлина умножава благодат у човеку…  Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.”[73] Обожење је стицање ”Христовог ума” – када ”Христ живи” у човеку, човек постаје Личност, пошто су ”Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.” Духовно искуство Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Паламе није исто као духовно искуство Волтера и Русоа. Где је њихово ”огњиште врлина”? Какви су њихови ”органи сазнања”, шта су њихова ”чула врлина”? Исихазам се појављује на Светој Гори у 14. веку као одговор на учења схоластичара (у Србији исихасти постоје до краја 15. века). У суштини, исихазам је значио чување (монашког) начина живота који је успостављен од стране Светих Отаца Цркве на почетку Средњег века, чување догмата вере са Васељенских сабора. Хришћанско (православно) учење Светог Саве разликује се од хришћанског (католичког) учења Томе Аквинског. Исихазам је прави покрет Светог Духа. Православна вера развија се под утицајем исихаста и њиховог духовног искуства[74] – истовремено на Западу прихватају апстракцију (еклектизам и спекулацију) Божанствене комедије, из схоластике развија се модерна философија – метафизика као практично осмишљавање постојећег и немоћ да се продре у онострано, и, одбацујући метафизику, развија се – емпирија (математичко-физички дух), да би картезијански дух постао интелект-демијург који ствара свет, који се игра са материјом, ”креира” свет[75].

Од појаве исихазма, на свету није било државе у којој су исихасти били на власти – где је постојала таква духовна власт – унутар које је већина њених становника разумела исихазам. Можда би то, после више векова, постале Србија и Грчка (Византија), то не знамо (а и тада то не би биле савршене хришћанске државе, нити савршене хришћанске – православне – цркве, јер би и даље сви, док је овог света, живели у стању грехопада). Православни народи пали су у вишевековно ропство под муслиманима, на Западу се развија схоластика, из схоластике модерна философија, са модерном философијом модерна наука (или обрнуто?). ”Духовну” власт мења световна власт. Свето и натприродно Откривење мења профани субјективизам (земаљско ја – его; субјективни субјективизам – укинути субјективитет у корист објективитета тако да субјект, као ум који сам себе конституише и који је одстранио Бога,универзално или ”апсолутни дух”, себи приписује објективност). Теологија постаје слушкиња философије, а философија слушкиња науке (У Француској су практично речи ”наука” и ”природна наука” синоними). Утицаји са Запада шире се и по православној и царској Русији, дух просветитељства односи победу над духом патристике, са доласком бољшевика на власт. Светоотачко наслеђе је (скоро потпуно) заборављено. Лутеранци и калвинисти (као копија копије оригинала, иако су протестанти указивали на грешну природу и покушали су да ставе Христа у центар свог живота, попут православаца, али то нису иста учења), и касније, егзистенцијални философи, нису светоотачко предање (патристичку традицију) значајније приближили људима са Запада – суштина (православног) хришћанства данас је непозната и већини унутар православних народа, а посебно (скоро свим) људима са Запада. У Латинској Америци живи велики број хришћана, али и велики број социјалиста, атеиста, постоје следбеници разних европских теозофа, антропозофа и окултиста, враћају се или откривају стари култови и магијски обреди домородачких народа… Већи део света није упознао православно хришћанство, дух патристике и исихазам.

Такве (савршене, хришћанске) власти на овом свету неће бити. То не значи да Србија у 21. веку не може да постане лепо место за живот, уређена држава у којој живе људи који су у далеко бољем психофизичком и моралном стању него данас, са довољно новца да подмире своје потребе. Србија ће добити нову елиту и из нове елите нову власт, те нико неће имати проблем да даје ”цару царево” (после векова када се свака власт доживљавала као окупаторска – један од разлога неуређености Србије, очајног стања бирократског система и неповерења у институције). У том смислу ја сам оптимиста, верујем у препород српског народа и Србије. Међутим, треба имати у виду да не зависи све од Срба и грађана Србије и све може да крене другим током ако се есхатолошки рат развије у војни сукоб великих сила – светски рат. Што није немогуће. Па и ако до тога дође, треба бити оптимиста, треба имати веру. Ако до рата не дође до краја 21. века, ако буде мира у Европи и свету до краја века, ако Србија постане јака држава, то не значи да ће сви људи у Србији бити срећни, да ће све бити савршено, да ће и друге државе на свету такве да постану. Србија, и свет, и даље ће остати свет у стању грехопада, долина суза, неће нестати болест и зло из света, човек ће и даље бити смртан. То би тако било и ако би у Србији живели само православци, и ако би живели само комунисти и ако би живели само либерали. Не могу ни научници то да промене. Свака тежња ка томе да сви буду исти, а да не могу сви да буду једнаки у свему, пошто тако нешто никад није било нити ће бити могуће, и да се од стране једне мање групе људи, са једног места, организују и планирају сви животни и друштвени процеси, сваког човека, од света ствара још горе место за живот.

Рђава ”бесконачност” окончаће се када се успостави владавина антихриста на целом свету и одмах након тога Другим доласком Христа. До доласка Царства Божјег, земаљска ”бесконачност” није за сваког увек само рђава (односно, док је стање мира а не рата, а некада, некоме, и у рату) – живот је леп, богат, доноси и пуно радости, среће, љубави, новог… Хришћанин је субјективно – оптимиста, а објективно – песимиста. То не значи да је себичан, већ да је у свом микрокосмосу могућ много бољи живот (лично усавршавање – обожење, срећна породица, хармонија у друштвеној заједници, добар посао и колеге… дакле, бољи живот, не савршен), а песимиста је ууниверзалном и апсолутном смислу – да сви људи на свету могу у сваком тренутку да буду срећни и да све на свету може бити савршено. Пошто зна да рђава ”бесконачност” није бесконачна, већ коначност, хришћанин је оптимиста, испуњен радошњу, нема страх од смрти нити смрт изазива тугу[76]. Ту се показује његова несебичност, његова љубав, његова молитва за другог, његова способност опраштања, итд[77]. Вечности се нада онај човек који није изгубио човечност. Радост после спознаје Радосне вести хришћанин задржава у себи чак иако је његов живот мученички – ако живи рђаво унутар рђаве ”бесконачност”, не губи веру у Бога. Хришћанин који, пак, има срећан живот, захваљује Богу на томе. Хришћанин је човек који је на путу (повратка) ка Богу, на путу обожења. То је пут који захтева психички и умни рад, борбу са умним и телесним страстима, непрекидно усавршавање, кретање-подвиг имајући у виду да ”који мисли да стоји нека пази да не падне” (1 Кор. 10, 12). ”Пада” онај ко је превише везан за земаљски свет, вештаствени свет, па чак и ако га се ”одрекао” и (због тога) падне у – гордост, самољубље (и буде насамарен од стране лукавог).

***

Ево шта аутор Никола Варагић каже о себи:

nikolavЗа Прву Србију – петоколонаш, наркоман јер слушам (и) панк, секташ јер верујем у Христа, млад човек који много ”лети” уместо да буде покоран и на земљи, бунтовник, паганин…

За Другу Србију – националиста, наркоман јер верујем у Христа (”религија је опијум за народ”), ретрогадан човек који је против кондома, абортуса и секса без љубави и жеље за репродукцијом, чудак који не живи живот као да је један једини…

За Трећу Србију – патриота, космополита, предузетник, мислилац, верник који не робује форми, грађанин који се бави суштином… Последњих година пишем Начертаније Меморандума за 21. век под називом ”Космет VIA Космос”, помажем дијаспори да се боље организује и изгради више веза са Србијом, пре 5. октобра 2000. обичан члан Отпора, играо фудбал… Тренутно у приватном бизнису и стварању Треће Србије.


[1] За Пеласте се претпоставља да су староседеоци на простору Грчке. Они су се утопили у хеленска племена која су дошла са севера, најмање из Подунавља. Једно од Хеленских племена звало се Дорани. Име су добили по Дору, сину Хелена, унуку Деукалијона, праунуку Прометеја (постојао је и пророк Хелен, син Пријама и Хекабе, владара Илиона, саборац Хектора). Деукалион је једини преживео потоп који изазвао Зевс и тако спасао људски живот. По другој легенди од Деукалиона је настао мушки род, од његове супруге Пире је настао женски род. Све ове легенде настају много пре него што је јеврејски Стари завет почео да се пише. Зевс је био бог пелашког племена и имао је у Епиру, у Додони, своје пророчиште. У Делфима се јављао преко Аполона (Аполона налазимо и у Панонији). Вековима касније, Орфици (име добили по трачком песнику Орфеју) у грчки живот уводе кајање и аскезу, певају химне Зевсу… Хелени Македонце, Илире и Трачане сматрају варварима. Александар Македонски, Македонац, уз помоћ Илира и Трачана хеленизује Азију и северну Африку. Вековима су у Грчку стизали дарови који су Грке радовали, из прапостојбине, (митске) Хипербореје. На Светој Гори (Атосу) у почетку примењују скитска монашка правила.

[2] Историјски подаци који говоре о присутности Етрураца, етрурских пророка, у Римској империји (и на Балкану), досежу до шестог века наше ере. У том веку се Словени појављују на Балкану. Етрурци су себе звали Расени. Етрурци су познати као најстарије класно друштво које је постојало на Апенинском полуострву. Етрурска цивилизација, по проценама, настаје после Тројанског рата, средином другог миленијума пре нове ере. Држава се простирала око четири града. По једној теорији Етрурци су пореклом Тирсени, гусари дошли из Мале Азије. По другима, дошли су из Паноније и са Балкана (те се повезују са Винчанском цивилизацијом). Тешко је претпоставити да су гусари створили тако високу културу, организовану државу, да су извршили доминантан културни и верски утицај на Латине/Римљане, да су предали и писмо… Етрурска култура је у темељу римске цивилизације. Митолошка слика Етрураца и Грка има исту културно-историјску основу.

[3] Археолошко налазиште Кале код Бујановца на југу Србије датира из дванаестог века пре нове ере. У овом граду се луксузно живело од четвртог века пре нове ере до другог века нове ере. То је најјужнија тачка у којој је забележено присуство Келта, из доба Филипа Македонског. Скордиски савез трајао је од трећег века до првог века пре нове ере.

[4] Колике су разлике међу њима биле види се по томе што су католици дела античких грчких философа преводили са арапског. Међу грцима је искорењен латински, и обрнуто, међу Латинима је искорењен грчки језик. Тек после пада Византије на Западу поново уче грчки језик.

[5] Глагољица је стварана под утицајима грчког писма, а по некима, и хебрејског, коптског, самарићанског и јерменског писма. Из глагољице настала је ћирилица.

[6] Словени су и у ери пре Христа имали контакт са народима Азије, још из времена Хетитског царства, Персије и старе Индије и Кине…

[7] Данас је Чешка држава са највећим бројем атеиста, скоро сви Чеси су атеисти (и на неки начин парадоксално, после искуства са комунизмом и СССР, Чеси су и антикомунисти и русофоби).

[8] Словени као најбројнији народ у Европи данас је маргинализован у сваком смислу. У току претходних 700-800 година Германи су постали бројнији, већи, јачи, заузимају веће површине, итд. Германи (Немци) су, и због утицаја Католичке цркве, као вековни непријатељи Словена и посебно православних Словена, спроводили систематско уништење и пре 20. века, а не само за време светских ратова и нациста, и почетком 21. века делује као да ће до краја 21. века Германи и католици покорити све Словене, оне који преживе германизовати и поунијатити. Комунизам је био међуетапа у том процесу.

[9] Па се шире на простору римске Горње и Доње Мезије, Дакије, Тракије…

[10] У случају Румуна то се види по називу Влах који је за Србе важио до модерног доба, а важи и данас. На пример, на Пештеру данас, муслимани православне Србе и даље зову Власи. Прве румунске кнежевине у 13. и 14. веку називају се Влашка и Молдавија.

[11] Посебно имајући у виду предисторију региона: у поменутом граду Кале код Бујановца на југу Србије луксузно се живело од четвртог века пре нове ере до другог века нове ере. Кочанска котлина и иконе из Винице у Македонији показују висок уметнички и религиозни ниво који су поседовали људи који су ширили хришћанство у четвртом веку нове ере. Ова два налазишта обухватају простор у коме су рођени Александар Македонски и Константин Велики. Касније, ту се гради град Јустинијана Прима. Видимо да је живот био динамичан, богат и културно веома садржајан у ових десет векова (од 4 в.п.н.е. до 4 в.н.е.) После долази хиљадугодишња византијска цивилизације, Срби стварају на том простору своју државу. Може се рећи да се на овом простору живот непрекидно развија већ више од дванаест хиљада година. Аргонаути су пловили Дунавом и Савом. У периоду Диоклецијана, Галерија, Костантина, и Јустинијана ”срце Рима” биле су Илирија, Мезија, Дација и Дарданија. На Балкану је рођено 30 римских императора. Од тога 17 на простору Србије. Најпознатији гладијатор Рима је пореклом из Мезије. Предводник највеће буне робова у историји Рима рођен је као слободни Трачанин око 120. године пре нове ере.

[12] Словенски језик Јужних Словена, наречје којим су они говорили, постао је основа свесловенског језика, из тог језика издеференцирали су се језици свих Словена који данас постоје. Старословенски језик је српскословенски језик који се говорио у делу Византије који су већини насељавали Срби, у том делу Византије постојали су и градови који су носили српска имена (у 5. и 6. веку долази до већег насељавања Словена, пре свих Срба, унутар Византије). Словенски језик има везу са језиком Венета и Етрураца. А ови језици имају везу са грчким и латинским.

[13] Сада (2014) је 7 522 година по српско-словенском календару. ”Због тога писах и потписах овај свој рукопис, 6707 (=1199) године. Од свих последњи, Сава грешни.” (Карејски типик) ”Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај мени.” (Хиландарски типик) Из књиге: ”Свети Сава – Сабрана дела”, Народна књига, Алфа, Београд, 2003.

[14] Због забрана Католичке цркве Јевреји преузимају примат у тим пословима у Европи, али и сами постају забрањени за време инквизиције и касније нацизма од стране Европљана и католика. Део послова и финансија контролишу и европски темплари. Темплари су основа каснијих масона и илумината и осталих тајних и полујавних друштава – која данас контролишу светске/европске финансије и токове новца. Витезови темплари одлазили су у крсташке ратове и пљачкашке походе… Тада се међу Јеврејима утврђују и учења као што је Кабала. Христово учење о греху разликује се од учења талмудиста. Упознају се и са исламским мистицизмом… И даље су живели међу Европљанима пагански богови… Новац је (п)остао мера свих вредности. То се убрзо после Светог Саве показало када је дошло до ратова између паписта и антипаписта, практиковања индулгенција (опраштања грехова за новац), речи Еразма Ротердамског (напомена 8, 4. део), или када се један од најмоћнијих владара у историји Европе, краљ краљевине римских краљевина, Карло Пети, повукао са власти – у манастир.

[15] ”Правну природу државе има да брани сама СПЦ, уколико је верна свом, светосавском предању… Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије’… ‘Жички сабор’ – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем св. Равноапостолног цара Константина… То је, у време Латинског царства, била и истовремено демонстрација против ‘латинске јереси’, дуалистичке вере крсташких легија које су у ‘Византији’ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права…” Жарко Видовић: ”Свети Сава и Римско право”, из књиге ”Тајна светосавља”, Catena Mundi, 2013.

[16] Да су сви Срби са Немањићима на челу постали католици, до краја Средњег века Србија би се простирала до Алпа и Паноније на северу и најмање до јужне границе данашње Македоније и Софије на југу (где би зауставили продор Турака). Срби би контролисали источну обалу Јадрана, имали излаз скоро до Егејског и Црног мора, контролисали би све копнене путеве преко Балкана и трговину између истока и запада, велики број рудника широм региона… Немањићи би израсли у најмоћније и најбогатије владаре у Европи. Нешто слично се може рећи и за кнеза Лазара и јунаке из Косовског боја да су пристали на савез за Турцима и да су са њима кренули ка Бечу.

[17] Упоредите то са, на пример, слављењем Наполеона од стране Француза.

[18] Историја западне Европе од 15. до друге половине 18. века: Ренесансa (Донатело, Рафаел, Микеланђело, Леонардо да Винчи); Никола Коперник формулисао хелиоцентричну теорију свемирских тела (Коперников торањ); Вилијам Шекспир и Мигел де Сервантес; почетак Хуманизма и Просветитељства; Реформација или протестантска реформа (Јан Хус, Жан Калвин и Мартин Лутер); барок настаје у Италији; у Европи међу робовима и Словени (и од стране робовласника из западних европских држава); Карло V Хабзбуршки добио у наследство Аустрију, Холандију, кастиљански и арагонски престо (Шпанију), Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту (Италију, где је пресекао вишевековни сукоб гвелфа и гибелина), Канарска острва и Западну Индију (како су се у то доба звале америчке колоније) и право на престо Светог римског царства (у управљању Светим римским царством учествовали и Чеси и Пруси); Тридесетогодишњи рат и Вестфалски мир; почетак укидања ропства на Западу креће из Дубровника; Јевреји сабијени у гета широм западне и средње Европе; појава либерализма и конзервативизма (демократије) у Британији (Лок, Берк, Хјум) и ”Поносна (Славна) револуција”; широм Европе појављују се велики философи и мистици (Декарт, Спиноза, Беме, Сведенборг, Кант…); нови крсташки ратови против Турака на Балкану; Шпанска инквизиција; Амерички рат за независност (Џ. Вашингтон први председник САД); Француска револуција – ”Декларација о правима човека и грађанина” и почетак рата црвених и белих јакобинаца; неутралност САД у рату Британије и других држава против револуционарне Француске; Јохан Себастијан Бах и Волфганг Амадеус Моцарт; настанак капитализма и ширење лихварства (зеленаштва); буржоазија узима власт у великом делу Европе, аристократија се повлачи, нестаје феудализам, нестају монархије, слабе утицаји хришћанских цркава (пре свега Католичке цркве)…

[19] Хабсбурзи у време краља Милутина и цара Душана нису били тако значајна породица, а Аустрија није била велика европска сила. Да су Немањићи прихватили католичку веру, они би вероватно постали оно што су Хабсбурзи постали – бедем пред налетом Турака, иза њих би стајала цела тадашња Европа, и заједно би од Турака бранили не Србију, већ Цариград.

[20] Историја западне Европе од друге половине 18. века и до друге половине 19. века: У Енглеској донет Закон о Јеврејима; Француска револуција шири се Европом, Наполеон води освајачке ратове; у уметности настаје романтизам; Франсиско Гоја и Јохан Волфганг фон Гете; Лудвиг ван Бетовен и Фредерик Шопен; настаје немачки идеализам; породица Ротшилд шири послове (банке) по Европи; у Француској излази ”Есеј о неједнакости људских раса” и књига ”Јевреји, краљеви нашег времена – Феудална аристократија финансијера”; у Немачкој настају Бајротски круг (Вагнер) и Пангермански савез; због Источног питања разбија се Света Алијанса; појава нација и национализама (посебно у Средњој и Источној Европи) на таласу Француске револуције (по узору на француску нацију); Џејн Остин; настаје расизам у Западној Европи (прве теорије о Аријевцима или Кавкасцима); настају пијетистички (хришћанско-конзервативни) покрети у католичким и протестантским (немачким и британским) државама; грађански рат у САД између Уније и Конфередерације (Париз и Лондон подржали Конфедерацију, Царска Русија подржала Унију, која је изашла као победник); настају меритократија, социологија и позитивизам (Сен-Симон, Конт, Диркем, касније Вебер); настају бајке Ханс Кристијан Андерсена и браће Грим; Револуције 1848. и 1868. у Европи; Први и Други опијумски рат (између Енглеске и Француске против Кине); Чарлс Дарвин написао ”Порекло врста”; Карл Маркс пише ”Капитал”, настаје марксизам, пролетеријат (радници) устају против буржоазије (грађанско-капиталистичке нове владајуће елите настале из средњег сталежа); Париска комуна; Џон Стјуарт Мил; Жорж Санд; феминизам; ”Манифест Комунистичке партије” и Прва интенационала; Протест радника у Чикагу; Јевреји на таласу Француске револуције добијају већа права, Ashkenazi Јевреји постају већина унутар Јевреја (у односу на Sephardic Јевреје) и настаје ционистички покрет…

[21] Владимир Вујић: ”Педагогија Светог Саве”, из књиге ”Тајна светосавља”, Catena Mundi, 2013.

[22]Наравно, и хришћани су умерени оптимисти у том смислу, али далеко од (земаљске) утопије.

[23]Овде не говорим о обичним партизанима, о обичним људима који су пришли партизанима током рата, већ о вођама партије, и касније највишим фунционерима војске, полиције и тајне службе.

[24]И Хегел је, пре њега, имао јако лоше мишљење о Словенима. Лутер је имао лоше мишљење о Јеврејима. Маркс је био Јеврејин који је крштен у Лутеранској цркви. Хитлер је, верује се, био под утицајем Лутерове књиге о Јеврејима, а са Марксом је делио лоше мишљење о Словенима.

[25]Види напомену 19 (8. део)

[26]НИН, број 3297, 06.03.2014. www.nin.co.rs/article.php?id=85187

[27]Међу онима који су подржали Ј. Хабермаса био је и социјалдемократа (и еврокоминтерновац) Мартин Шулц, председник Европског парламента, који је похвалио (?) бившу Југославију као земљу у којој су уметници могли да стварају уметничка дела ”готово неспутано” –  ”као несврстана земља бивша Југославија је развијала сопствену културну политику, допуштајући уметницима да се слободно изражавају под условом да не стварају смутњу“. 19.03.2014. www.fakti.rs/sulc-pozitivno-pomenuo-jugoslaviju

[28]Sturm und Drang – олуја и нагон – уметнички покрет настао у другој поливини 18. века у Немачкој. Одликују га култови личности, субјективних осећања и природе. Интелектуалци из тог времена називани су дивљим или бурним генијима. Тежили су оригиналности, необузданим осећањима и индивидуалзму до крајности. Покрет је био заснован на идејама француског рационализма, али садржао је и противљење строгим шаблонима и догмама естетике рационализма.

[29]Вук Караџић одлази на универзитет у Халеу, где је и Доситеј Обрадовић студирао, а докторат Вук Караџић добија у Јени (где су предавали Шилер, Фихте, Шелинг, Хегел…). Вајмар, Јена и Хале  били су центри немачке државе, народа, културе и образовања. Ту В. Караџић упознаје Ј.В. Гетеа, Ј. Грима, фон Ранкеа…

[30]Доба ”нове антике”, враћања паганским коренима, на два нивоа: рационалном и емотивном. Кант је већ био славан, а Хегел је постајао славан философ.

[31]Па су сада Немци били писменији од Срба – иза Немацаје било пар векова од стварања јединственог језика и пар векова развоја у богат језик, а иза Срба пар векова под окупацијом.

[32]У првој половини 18. века српскословенски књижевни језик делови свештенства хтели су да замене рускословенским књижевним језиком. Прихватање рускословенског језика пропало је због тога што Срби нису могли да прихвате руске акценте. Акценат је део идентитета (карактера). Тада су постојали и предлози да се из Русије ”увезе” нов српски краљ.

[33]По схватању митрополита Стратимировића изворном српствуприпадали су само они Јужни Словени који су говорили штокавским и који су били православне вероисповести, док су за Вука Караџића то били и они Срби који нису били православне вероисповести. Сава Текелија сматрао је да су сви припадници Јужних Словена који су користили штокавски, кајкавски и чакавски дијалект, без обзира на њихову верску припадност (муслимани, католици, православци), припадали истинском српском народу. Вук Караџић је сматрао да нису сви јужнословенски православци, муслимани и католици били етнички Срби.

[34]Чак и Хиландар, који је био на заштићеној Светој Гори, требало је обновити – после укидања Пећке патријаршије 1766. године у њему је било више бугарских и грчких монаха.

[35]Ту су упадљиви описи великог српског родољуба, либерала и економисте Владимира Јовановића (1833-1922) о скоро босоногој деци која предуго стоје по највећем мразу у цркви са хладним подом, и пита се да ли је морало толико деце да се разболи, поред свих невоља у којима народ живи, болести и смртности…

[36]Стање није боље ни данас, осим што је литература далеко више обимнија и доступнија. Међутим, то што је стање у СПЦ лоше, не значи да треба да будем нешто друго осим православан хришћанин, па чак и ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали. Ако верујем у триједног Бога, онда верујем. Ако сам на путу самоспознаје и сазнања, онда сам на том путу. Ако на том путу схватам смисао поста, значај аскетике, онда схватам. То је унутрашњи свет. Унутар тог света тражимо Бога, Бог нам се открива. Бог се открива и кроз друге људе и свет и зато свет не треба одбацити (треба га духовно превладати, нагоне контролисати, итд). Ако би ме одређени људи у одређеном тренутку унутар СПЦ анатемисали зато што нећу да одбацим свет, зато што они мисле да треба живети као у Средњем веку, остао бих и даље православан хришћанин. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало што сам обесправљен као радник, не би постао коминтерновац. Остао бих православан хришћанин и ако у СПЦ никоме није стало са каквим се проблемима суочавам као предузетник, не бих постао масон или сорошевац. Или зато што неки свештеник не уме да се понаша и тражи доста новца за своју службу. Итд. итсл.

[37]Био је следбеник социјалисте Светозара Марковића, који је схватио да се програм Интернационале може применити у индустријској Енглеској, али не и у сељачкој Србији, па се од социјализма окренуо идејама радикализма. Светозар Марковић је схватио да је у Србији патријахална економска структура и да већину чине сељаци, да не треба разбијати народно јединство и да се социјализам у Србији мора развијати на посебан начин, према српским условима. Тако се међу српским социјалистима размишљало све до времена убиства краља Александра Карађорђевића Ујединитеља.

[38]У то време Никола Тесла постаје угледан научник у САД и живи као ”занесењак”, научнички екцентрично. Наравно, научничко занесењаштво разликује се од уметничког. Када је Тесла прочитао сва дела просветитеља Волтера, противника хришћанства, рекао је ”Никад више”.

[39]Следбеника Николаја Чернишевског и Петра Кропоткина, али и лењиниста и троцкиста.

[40]Није то био само хаос због окупације/анексије БиХ. То се видело средином и крајем 20. века.

[41]”У сваком случају наше скромно мишљење, ако је тако, било би да наше политичке ‘проблеме’ треба, после петнаест година, гледати једанпут и са српског становишта.” М. Црњански

[42]Још један пример: ”Пре свог окрета социјализму, професор Универзитета у Скопљу, Александар Бановић у тексту из 1935. даје позитиван приказ дела Зењковског: Проблем васпитања у светлу хришћанске антропологије (1935). Оно што издвајамо јесте савршена анaлогија ставовима Поповића из 1926. / 1927. са којима се он слаже у име Зењковског: ‘Морално васпитање мора бити у вези са религијом. Морални живот постаје важан духовни чинилац само ако се разуме као религиозни живот. Оно мора бити засновано на бази мистичног морала, онако како га хришћанство развија.Аутономни морал (…) није у стању да одолева принципу греховности”’ – др Богдан Лубардић: ”Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли”,Историја српске филозофије I, Evro Guinti, Београд, 2011.

[43]Рођен у Херцеговини, у Сарајеву објављује прве песме Иве Андрића, члан Младе Босне, одлази у Лондон и улази свет окултизма. Пише за часопис “The New Age”. По увођењу диктатуре Краљ Александар зове Митриновића, као оснивача груше ”Нова Европа” у Београд да заједно раде на идеји југословенства, али одустаје када га упознаје.

[44]У то време у Лондону тајна друштва преузима и оснива сатаниста Алистер Кроули. У Великој Британији основан је и Тависток институт. Окултизам је био популаран, широм Европе било је много ”угледних” окултиста/мистика. На пример, након разлаза са теозофима (М. Блавацки), Рудолф Штајнер основао је Антропозофско друштво. Наводно, користио је ”астралну шпијунажу” и водио ”магијски рат” са ”туловцима” – групом црних магова која је служила нацистима… Алистер Кроули је на Западу постао идол, и данас веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Р. Штајнеру.

[45]”Фашизам и хитлеризам су добро познати покрети, који су у поратним временима – у Италији и Немачкој рођени, а које су створили Мусолини и Хитлер. Ова двојица у својим земљама су успели да окупе око себе велике масе људи. Наш покрет нема никакве везе са овим покретима. Привидна сличност долази од истовременог негативног става према либералној демократији и од позитивног става према замисли сталешког уређења друштва, као и већег ослонца политичких форми на друштвене стварности… Али такво гледиште немају само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, који се иначе међу собом много разликују… И фашизам и хитлеризам почивају на чисто паганским концепцијама старог Рима и старих Германа. Фашизам је деификација – обожење државе. Фашисти кажу: ‘Држава је полубожанство, она је свемоћна и апсолутна’. А ми кажемо: ‘Не дај Боже да она то буде. Држава је људска творевина потребна људској судбини. То је оруђе народне судбине, али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари, којима и држава мора да служи’. Хитлеризам је деификација – обожавање расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи стварно примити једно атеистичко-нехришћанско схватање света. Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не признају!… Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, нисмо против пуног и стварног учешћа народних представника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, напротив, за прави и стварни парламент… Фашизам и хитлеризам сматрају себе апсолутним органима државе, односно расе, искључују слободу владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе. Насупрот томе, ми стојимо на гледишту да свака оправдана функција у друштву мора бити потпуна и стварна, са исто таквом одговорношћу. Ето, зашто ми не можемо личити на фашизам и хитлеризам.” – Димитрије Љотић: ”Ни фашизам, ни национал-социјализма, него Збор!”, из књиге ”Димитрије В. Љотић – Сабрана дела”. Задруга, Нови Сад, 2001. На нападе председника владе Југославије Милана Стојадиновића, Љотић између два рата одговара: ”Ти си, Милане Стојадиновићу, био за време рата најобичнији забушант; поред свог сјајног здравља, далеко си био од свега што би могло твоју драгоцену главу да доведе у опасност. После рата, кад су све кукавице изишле из својих рупа, настало је твоје време; постао си министар финансија, богат човек, директор банке, председник берзе, председник ‘Феникса’, шеф ротаријанаца, а узгред стални заступник страног капитала.”

[46]Попут Италијана Јулијуса Еволе, Француза Рене Генона…

[47]”Подређени положај Југославије у односу на Турску, у којој су се налазиле све фабрике за прераду опијума, југословенско Министарство трговине и индустрије је решило да поправи августа 1935. одобривши подизање фабрике за производњу деривата опијума крај пута Скопље-Велес. Оно што је изненадило стручну јавност, било је то да је дозволу добило предузеће из Галичника које се до тада бавило производњом млечних производа. Браћа Огњановић, власници фирме са јаким политичким везама, постала су легални произвођачи опојних дрога, укључујући кокаин и препарате од индијске конопље, иако то нису били деривати опијума. Узалудни су били протести Хемијског друштва Краљевине Југославије што се такав посао поверава нестручним људима, јер је већ средином октобра 1936. скопски митрополит освештао нову фабрику чији је капацитет износио 35 тона сировог опијума, или половину целокупне југословенске годишње продукције.” – Владан Јовановић: ”Рађање балканске Колумбије”, Пешчаник, 30.06.2013.http://pescanik.net/radanje-balkanske-kolumbije

[48] ”…Али је зато било и тада људи који су то видели и осећали. Један од њих, песник Дис, написао је песму ‘Наши дани’ (1914), која почиње стиховима: ‘Развило се црно време опадања/Набујао шљам, и разврат и пороци/Подиг’о се трули задах пропадања,/Умрли су сви хероји и пророци.Развило се црно време пропадања.‘ А Дис није био збораш, још мање је могао читати Билтен. Напротив, покојни Дис је био врло, врло ‘напредан човек’ – тј. врло близак, колико знамо, људима демократски настројеним.” Или: ”Али за нашу земљу нису ништа мање опасни и они Енглези и Французи који својим разним дејствима могу нашу земљу у рат да увуку. Јер ми видимо да је интерес нашег Балкана мир и неувлачење у сулуду кланицу што се зове данашњи рат, па је то интерес и наше земље… После повлачења из Норвешке, Чемберлен је рекао у Доњем дому: ‘Наша је стратегија спора.’ То смо и знали. И знали смо и зашто је то тако. И доказивали смо да је сатанска Драма човечанства и заснована на сукобу две стратегије: споре и муњевите… Земља (Енглеска) која је дозволила Редитељу Драме Човечанства – Израиљу – да се као рак огромни развије по њеном телу, пропушта прилику за приликом да спасе себе, Европу, па може бити и цео хришћански свет… Загребачка полиција наравно ни до данас није успела да пронађе убице нашег покојног друга др Здравка Ленца, ни толиких других побијених у Загребу од ‘споразума’ наовамо. Она није у стању ни да спречи ону обилну и успешну пропаганду комуниста и франковаца, која увелико цвета у бановини. Али зато је свим силама запела да спречи ширење мисли Збора… Поводом иступа београдске жупе против масона, Савез Сокола је држао пленарну седницу 7. и 8. септембра, на којој су масони победили. Њихови противници им нису били дорасли.” – ”Димитрије В. Љотић – Сабрана дела”, књига 9 (1940), Задруга, Нови Сад, 2001. http://novo-videlo.com

[49]Од 1918. године, закључно са другом деценијом 21. века, немамо српску и православну владу, тј. власт коју у већини чине искрени верници, људи који поштују Божје заповести, који размишљају само о српским интересима, итд. Не може се рећи да је и пре 1918. било боље, али је било више ”српског становишта”. И више оних који су веровали у Христа Спаситеља.

[50]Апис је убијен, краљ Александар и Никола Пашић стварају Југославију, у којој је поред њих Милан Стојадиновић врло брзо постао један од најбогатијих људи у држави, у чијој је скупштини седео будући председник НДХ – краљ Александар је убијен, Стојадиновић се после рата са тим усташом виђа у Аргентини – уздају да ће им њихови шефови Британци и Американци помоћи да уклоне комунисте из СФРЈ, којима су исти ти Британци и Америкаци шефови.

[51]”Лудвиг фон Мизес је у књизи Привреда и друштво (1922) анализирао оправданост ове вере у будућу социјалистичку заједницу. Ако се под социјализмом подразумева друштво у коме је укљоњен сваки облик тржишног механизма, у коме влада планско регулисање производње и расподеле… онда је социјализам немогућ зато што је немогуће планирати у неновчаној привреди… А тамо где нема рационалног планирања, настаје хаос који се може сузбијати само путем репресије, забрана и униформног начина живота… Као што Беркове примедбе нису могле зауставити занос француских револуционара, тако ни аргументи Мила, Мизеса, Вебера и других либерала нису поколебали заговорнике колективистичких идеологија. Најпре у Совјетском Савезу, а убрзо затим у фашистичкој Италији и Немачкој, држава постаје свемоћни планер и организатор целокупног друштвеног живота.” Из увода књиге: ”Теоретичари либерализма” (Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[52]Јевреји јесу били богати, али не толико, није сав капитал на свету био под контролом Јевреја. Поред Рекфелерових и Ротшилда широм Запада појавило се на десетине нејеврејских породица које су поседовале огроман капитал, појавило се доста богатих капиталиста који нису били Јевреји, и нису сви они били кабалисти или под контролом Рокфелера и Ротшилда. А ови су за време нацизма пословали са нацистима, Ротшилди нису завршили у концетрационим логорима.

[53]Постоје теорије да су богати Јевреји намерно жртвовали део свог народа да би створили Израел (стварајући улогу жртве и осећање кривице у светском јавном мњењу). Међутим, Израел је био потребан и Енглеској, САД и Француској јер су тако у времену деколонизације имали државу која је штитила њихове (нафташке) интересе у арапском свету. Нису сви Јевреји били под контролом богатих Јевреја, а ови нису контролисали све државе Запада. Јесу били утицајни, имају јак лоби, као и свако ко напусти своју отаџбину и нађе се у другој држави покушавали су да се снађу и морали су да се труде више од других, да чувају и помажу једни друге, желели су да се врате и поново створе Израел, и деле део одговорности, али није постојао некакав заверенички ”протокол сионских мудраца”, нити су Јевреји били узрок кризе морала и духовности (а са тим повезане кризе у економији, политици, итд.), а још мање узрок бујања национализама међу великим народима у модерној Европи, у то доба. Развој демократског система јесте користио Јеврејима, али и другима.

[54]Европски масони због сукоба са папама уточиште или базу налазе у Шкотској.

[55]Шпанијом су вековима владали Арапи који су спроводили исламизацију, реконквиста је била у току, Мавари су у неким деловима владали до 15. века.

[56]За све тајне организације, без обзира на њихове разлике, користим назив масонске (за њихове чланове – масони).

[57]Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији (1493-1541)

[58]Суфијска братства (тарикати) појављују се од 12. и 13. века од Персије до Шпаније.

[59]Књига ”Алхемијско венчање” објављена је 1616. и тада се Немци упознају са Розенкројцером.

[60]Када се у Немачкој појављују илуминати, конзервативац и либерал Едмунд Берк из Британије, која доживљава индустријску револуцију, критикује Француску револуцију и хвали Америчку револуцију.

[61]Илуминати су послужили Дену Брауну као ”инспирација” за књигу ”Да Винчијев код”.

[62]Неки од њих и као масони/илуминати – тако је остало до данас, и даље је то помодно, или српски масони/илуминати наивно верују да се тако могу изборити за српске интересе у свету.

[63]Наравно, ако упоредимо пословни успех Тесле са успехом и богатством људи као Едисон, и како је прошао са Морганом, или око Нобелове награде, или како је постхумно ”слављен”.

[64]На локалу, и хоризонтали, демократија постоји. У вертикали, на највишем државном нивоу, не.

[65]”Револуције и нису ништа друго до жеље сиромашних да се приближе богатима… Онима којима је бол задат најлакше је сервирати да су бол сами искали. Материјализовану захукталост једино је могуће зауставити духом. Нисмо сви једнаки, али би дељење могло бити равноправно. Зар Ганди није говорио да је стварање сиромаштва највеће насиље. Зато, данас, треба имати пуно храбрости и одупрети се свету који јури у прокламовану храбру препотенцију. И моћ.” – Божидар Мандић: ”Ударац у бол”, Данас, 25. 10. 2013. www.danas.rs/udarac_u_bol

[66]У Србији крајем 20. и почетком 21. века имамо пример комунеПородица бистрих потока (оснивач Божидар Мандић). Или пример колумнисте НИН-а Драгана Јовановића.

[67]Исто тако, поред црне и бела европска аристократија.

[68]Прву богословију у Србији основао је Доситеј Обрадовић. Радила је три године. Са пропашћу Устанка 1813. године, престала је са радом Богословија. После 23 године, митрополит Петар Јовановић (1833-1859) отворио је 1836. године Клирикалну школу у Кнежевом конаку у Крагујевцу.

[69]Погледајте ”пирамиду” испред зграде САНУ у Кнез Михаиловој. ”Око” је у пролазу пословне зграде између Кнез Михаилове и Чика Љубине. Изграђено средином деведесетих 20. века.

[70]Дакле, упознавање живог Бога, достизање мере раста висине Христове и учествовање са Светим Духом у историји, није исто што и Аристотелов ”непократни покретач”. Није истоветно ни са суфистичким ”бити у свету, али не бити део њега”. Разлика је у – Христу.

[71] Протојереј Јован Брија: ”Речник православне теологије”

[72] Свети Јустин Ћелијски

[73] Свети Јустин Ћелијски: ”Гносеологија Светог Исака Сирина”

[74] ”У богочовечанском методу живота нема ничег нереалног, апстрактног, хипотетичног. Ту је све реално неодољивом реалношћу, јер се све заснива на опиту и искуству… Човек је Христовим оваплоћењем ухватио у тело – најсуптилнију, најудаљенију, најсавршенију реалност… Богочовечански метод је емпиричан, прагматичан.” – Свети Јустин Ћелијски

[75] У наставку ћу више ово објаснити.

[76] ”Бесконачност” је коначна и рђава зато што је човек рђав, тј. грешан, у стању грехопада.

[77] Свети Серафим Саровски: ”Стекни духовни мир, и хиљаде људи ће се спасити око тебе.”



Categories: Преносимо

Tags:

2 replies

  1. Никола Варагић
    Цитат: „пре 5. октобра 2000. обичан члан Отпора“.
    ******
    Срећом па прочитах на време ову „ситницу“ из биографије дотичног трећесрбијанца.
    Или сам ја погрешио веб адресу или сте Ви без икаквог критеријума.
    Или нешто још горе.
    У сваком случају овај RSS feed оде у Trash.

  2. Не тај трећесрбијанац.
    Иначе, од 5. октобра противник сам и ДОС-а и црвено-црних. То све пише на мом блогу.
    Овај линк стављам због других, а не због ових што су од ношења гајбица зарадили први милион евра, или су добили велике станове док је падала Крајина:

    ТРЕЋА СРБИЈА (Београд)
    http://nikola5.wordpress.com/%d1%82%d1%80%d0%b5%d1%9b%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d1%98%d0%b0/

Оставите коментар