Тешко да је то меч равноправних, пошто један игра монопол, а други шах. Као да руски министар спољних послова Сергеј Лавров одлаже шах-мат, док амерички државни секретар Џон Кери све више схвата да се ближи оно неизбежно.
Лавров је по ко зна који пут објаснио да је једино могуће решење за Украјину у лабавој федерацији (a loose federation), у оквиру „дубоке уставне реформе“. То би значило да би етнички – па чак и по менталитету – руски источни и јужни део Украјине били умногоме аутономни. Кери је пре око две недеље почео да се саглашава да је украјинским регионима потребно више ингеренција у доношењу одлука, да би Бела кућа репетирала свој морални „блицкриг“ у време када је председник Барак Обама путовао у Хаг и Брисел. Ипак, и након нерешеног четворосатног шаховског меча Кери-Лавров у Паризу, шах мат неће изостати.
Руско решење представља исти план који је Москва већ понудила пре неколико недеља, о коме су у петак преко телефона поново расправљали Обама и председник Путин – што је Керија навело да поново лети у Париз. Сваки би украјински регион, према Лаврову, био у стању да контролише своју економију, порезе, културу, језик, образовање и „спољне економске и културне везе са суседним државама или регионима“. То је тако убедљив план да се чак и некадашњи – или вечни, зависно од угла посматрања – борци Хладног рата попут Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског слажу у извесној мери (колико је од њих могуће очекивати).
Кључни проблем је у томе што режим који је сада успостављен у Кијеву – познат и као „Каганат Нуландових“, по помоћнику државног секретара Стејт департмента Викторији Нуленд – Вашингтон упорно сматра легитимним. Москва их сматра гомилом пучиста и фашиста, а Вашингтон и даље одбија да изврши притисак како би Кијев прихватио федерални систем – чиме би, између осталог, било дозвољено да руски буде други службени језик.
Најновији амерички штос јесте масовна пропагандна акција типа „Црвени долазе“, поводом руских трупа (massing at the border) које се гомилају на граници (обједињени сервилни медији њихов број спинују на преко сто хиљада).
Кери се за тренутак барем уздржао од хистерије. Он признаје да се Вашингтон и Москва слажу да се обавезно мора тражити дипломатско решење, да би се вратио на нови мем[1], који су Пентагон и НАТО извештачено спиновали као „прелудијум за инвазију“.
Званични став Вашингтона остаје да Москва мора разоружати своје снаге на Криму (што се неће десити), дозволити присуство међународних посматрача (што би се могло десити) и повући трупе са источне границе (Москва уверава да су то војне вежбе, са истим бројем као и обично – испод 20 хиљада). Када Лавров непрекидно мора да наглашава да Русија нема у плану инвазију источне Украјине то звучи готово као поента вица у стенд-ап комедији.
Чувај се Империје Хаоса
Ту су и предстојећи председнички избори. Могло би се кладити у реке вотке да ће то бити крајње неизвесна битка. Хулигани Свободе и Десног сектора који су тренутно на позицијама моћи учиниће све како би манипулисали резултатима (пошто и нису баш популарни). Након што је коњ немачке канцеларке Ангеле Меркел – бивши боксер „Клич“ – одлучио да напусти трку, лидер је ко други до олигарх: милијардер и чоколадни тајкун Петро Порошенко. Он је већ одбацио федерално решење, што говори и изјава „неко у влади Русије покушава да нам каже какав систем власти би требало да имамо“.
Оно чиме се почиње нема никакве везе са „демократијом“, пошто извршиоци преврата, како извештава Комерсант, већ пуном паром прекрајају Устав, док их премијер „Јац“ (Арсениј Јацењук) пожурује да поднесу коначну верзију у року од две недеље.
Подразумева се да је сибирски тигар у овој ситуацији руски категоричан. Кијев се мора званично обавезати да неће ступити у НАТО. Сви знамо да се овде, од како је успостављен „Каганат Нуландових“, све време радило о НАТО експанзији коју спроводи Пентагон.
Путинова „шаргарепа“ за Обаму је такође нешто што му је рекао у телефонском разговору: будућност Придњестровља у Молдавији, на украјинској југозападној граници, требало би решавати у 5+2 формату. Молдавија, Придњестровље, ОЕБС, Русија и Украјина, уз посматраче Европске уније и САД. Ни овде нема говора о „инвазији“.
На све то претећи се надвија ионако непобитна чињеница – Крим се припаја Русији, и нема повратка назад, ма колико САД, ЕУ и Кијев спиновали.
Али, то ствара и проблем на другој страни. Путиново образложење продора на Крим – након што је руска тајна служба разоткрила заверу да кијевски државни удар добије репризу у Симферопољу – било је да аутономија Крима није била довољна да заштити Крим од извршилаца преврата. Исто би се касније могло доказивати по питању етничких Руса и оних који говоре руски у источној и јужној Украјини. Стога би услови за аутономију, као и уставну реформу, требало да буду трајни и неоспорни. По свој прилици, неће.
Ипак, нема сумње да никог није брига за „украјински народ“, било да су то САД, ЕУ или Међународни монетарни фонд (Русија макар брине о Русима у Украјини). Следећи, још деликатнији проблем, под претпоставком да Вашингтон и Москва постигну договор, јесте колико се може веровати у „реч“ владе Сједињених Држава. Русија има искуство из прве руке по том питању, у обећању Буша старијег Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити по источној Европи – а јесте, попут свепрождирућег чудовишта у јефтином хорор филму.
Никад не смемо заборавити Велики филм[2]: као у орвеловском систему паноптикума[3] Државне безбедносне агенције, овде се пре свега ради о примени Пентагонове доктрине Доминације пуног спектра која подразумева опкољавање Русије (посредством НАТО-а) интегрисано са опкољавањем Кине у стилу тактике лажног повлачења. При том свеобухватна логика остаје иста – ово су ратна дејства Империје Хаоса.
Пепе Ескобар је бразилски истраживачки новинар и аутор књига: Globalistan: How the Globalized World is Dissolving into Liquid War (Nimble Books, 2007), Red Zone Blues: a snapshot of Baghdad during the surge (Nimble Books, 2007), и Obama does Globalistan (Nimble Books, 2009).
Са енглеског посрбио: Иван Аћимовић
[1] Прим. ИА: „Mем“ је израз која означава јединицу културолошке информације, као што су културолошка пракса или идеја, која се преноси вербално или понављањем неке радње од једног ума до другог, према теоретичару Ричарду Докинсу (енг. meme, скр. од грч. mimesthai – имитирам).
[2] Прим. ИА: Амерички војни документарац из 1950-их.
[3] Прим. ИА: Врста институционалне грађевине коју је крајем 18. века пројектовао енглески филозоф и социјални теоретичар Џереми Бентам („Паноптикум је нови начин задобијања моћи ума над другим умом, у мери која до сада није била позната.“); највећу примену налази у паноптикум затворима у којима је могуће истовремено пратити све затворенике из посматрачког места у средини зграде.
Categories: Посрбљено
Оставите коментар