Павле Ћосић: Мој статус због једног спорног Фејсбук статуса о Вучићу

Изгледа да је дошло крајње време да напишем шта се заиста догодило у вези са чувеним статусом због ког сам преко ноћи постао опасан лудак, манијак, терориста, фашиста, нациста, поремећена личност и, најважније, новинар „Печата“. И даље ме пријатељи које нисам скоро видео питају исто питање, па је ово можда најбољи начин да свима све лепо објасним, али и онима који о целом овом нестварном случају знају мало или не знају ништа. 

Био је леп и пријатан летњи дан, 16. август прошле године, несрећне 2013. Јелена и ја седимо на оној лепој тераси на Калишу испод Победника и после посла се одмарамо уз пиће. Ћаскамо, весели смо, причамо о, тачно се сећам, Октобарском салону и неоствареном пројекту „Корнета“ који би се звао „Кућа капиталистичке страве“, по угледу на сцену из култног филма Петера Бачоа „Крунски сведок“. Зове ме неко на мобилни с непознатог броја и нисам сигуран да ли да се јавим, али ипак ми је то уједно и телефон од фирме, па морам. Разговор тече отприлике овако:

—   Да ли је то Павле Ћосић?

—   Ја сам. Изволите.

—  Значи, ви сте стварно Павле Ћосић?!

— Да.

—  Овде инспектор Цветковић. Где се налазите?

—  На Калемегдану.

—  Значи, ви потврђујете да сте Павле Ћосић?

—  Да! Зашто ме то питате?

—  Зато што сам сад био код вас кући, нико не отвара врата, а имам налог да вас приведем.

—  Да ме приведете?! Зашто?

—  То су неке ствари које нису за телефон.

—  Добро, и шта ћемо онда?

—  Доћи ћемо по вас, само ми реците где се налазите.

—  На Калемегдану, на тераси испод Победника која гледа на Саву и Земун.

—  Али ми тамо не можемо да дођемо колима.

—  Добро, доћи ћу ја где ми кажете. Најбоље код Педагошког музеја. Знате где је Педагошки?

—  Не.

—  Одмах поред Градске библиотеке, излази на Париску улицу, код улаза у Калемегдан.

—  Добро, стижемо тамо за 10 минута.

—  Немојте за 10… Тек сам сео и наручио пиво. Може ли за пола сата?

—   Морамо да дођемо по вас одмах, али то је само кратак информативни разговор па можете да се вратите.

—  Добро, долазим за 10 минута.

Ту приметим да ме Јелена гледа с нескривеном збуњеношћу и неверицом, из чега и ја напокон закључујем да водим један прилично неуобичајен разговор за једно безбрижно летње поподне.

— Чекамо вас тамо на ћошку за десет минута. Пожурите!

—   Доћи ћу што пре могу.

Прекидам везу и одмах ми поново звони телефон. Бане.

—  Јесу те нашли ови из мурије?

—  Јесу. Откуд ти у причи?

—  Прво су звали мене и нису ми веровали да нисам ти. Једва сам их убедио.

Добро, то објашњава онолику сумњичавост, а објашњава и како су ме нашли. Преко сајта „Корнета“, јер је Банетов мобилни тамо први на списку. Али шта сам ја као издавач, писац или лингвиста згрешио? Није ми ни на крај памети. Исто то кажем и Јелени и куд ћемо, шта ћемо, покупимо се и кренемо према излазу. Успут разбијамо главу шта би могло да буде. Ако је неки порез или тако нека глупост, зашто би слали полицију да ме приведе?

—  Немам појма, Јелена, веруј ми. Или је нека глупост или је грешка.

И заиста ми ништа не пада на памет. Једино ако можда није…. Тек ту на путу на састанак с полицијом ми пролети кроз главу… Да није нешто у вези са Фејсбуком. Али шта?! Још увек не се не пали лампица.

— А да није просто због неке неплаћене казне? – предлаже Јелена.

— Можда. Немам појма. И ја сам радознао.

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Нас двоје се договоримо да изигравамо мужа и жену. Тако заиста и делујемо. Чак смо обоје некако лепо обучени, мада не баш свечано јер ја носим неке бермуде. Стижемо до излаза и видимо паркиран неки стари BMW и испред њега полицајца у цивилу. Јелена и ја се пољубимо како и доликује и кажемо да се чујемо за пола сата. Она је чак записала број таблице за сваки случај.

Сусретљиви инспектор Цветковић ми најпре пружа руку, представља се и вади значку. Нисам је ни погледао јер би било још луђе и невероватније да чак није ни полиција него неко зезање или отмица. Тако му и кажем. И улазимо у кола уз осмех. Ту је и возач. Почињемо необавезан разговор о томе како је леп дан и како је штета да сад овако у петак пред викенд морамо у полицију. Сви се у томе слажемо и констатујемо да ће макар ова формалност кратко трајати. Најзад питам инспектора:

— Добро, сад више нисмо на телефону. О чему се ради?

— Ма неки статус на Фејсбуку.

— Статус на Фејсбуку?!

— Да, нешто за Вучића.

И тек ту ми сине! Факат, пре 4-5 дана написао сам шаљиви статус да нудим 20.000 евра ономе ко убије Вучића. Десет сома унапред и десет по обављеном послу. Шта је тачно писало у том статусу не знам, јер сам сутрадан кад сам се пробудио и сам схватио да је шала прилично неслана и одмах то обрисао. Сећам се само да је било двадесетак лајкова, али и упозоравајућих коментара, али се нисам забринуо јер који би морон тако јавно тражио плаћеног убицу за атентат? А и колико човек треба да буде ретард да у то и поверује?

Ипак, ситуација још увек делује прилично бенигно, чак весело и помало забавно. И шаљиво. Наш народ воли да збија шалу и у најстрашнијим ситуацијама, па како не би и сад? Ја кажем да знам о чему се ради, инспектор ми каже да му је све јасно, да само треба да дам изјаву и да смо готови за 15 минута. Стижемо до зграде СИВ-а. Бившег. У ту огромну зграду, о којој смо до малопре Јелена и ја разговарали у контексту како би било супер да се тамо одржи Октобарски салон, уселило се Одељење за борбу против технолошког криминала. Или тако нешто. Не у целу, наравно, него у један њен сасвим мали део. Нисам никад био у тој згради и забавно ми је да је напокон видим изнутра. Ко би рекао да ће се тај разговор о СИВ-у тако брзо реализовати?

На улазу стоји онај апарат за препознавање метала, кроз који нормално пролазимо иако све пишти око нас. Ипак, на портирници седи униформисано лице које се обраћа пандурима који ме приводе:

— Не може, Цветковићу! Како мислиш да овај уђе у бермудама?

— Дај, пусти нас. То ми је ортак. А и нећемо дуго.

Ортак?!

Али овај не попушта. Правила су правила. Овако са стране испада као да полицајац не може да приведе криминалца ако је криминалац у бермудама, али није у томе ствар. Цветковић је виспрен човек, знао је да нема посла с правим криминалцем те ми стога није ставио лисице на руке, како би требало по правилима. И та расправа траје добрих 5-6 минута. Ја сам већ у фазону „идем кући, неће да ме пусте“, али напокон портир попушта под не сећам се којим аргументом.

Ма та зграда стварно обећава, али ово како је углављено ово одељење је тотални крш. Ни полиција нема пара. Просторије су претрпане неким изанђалим намештајем из седамдесетих. Столови попуцали, намештај од оног материјала који се одавно више не производи, сав поцепан, оне жућкастоокер столице с наслоном за руке на окретање из које вири сунђер. На једну од њих ме сместе. Остајем сам са другим полицајцем, који ми се није представио или му нисам запамтио име. Почињем да дајем изјаву. Свашта ми се врти кроз главу, али капирам да ми је најбоље да кажем истину. Или можда ипак не? Права истина је да сам био много очајан због трагичне политике коју воде Вучић и Дачић, поготово зато што Вучић ради на тоталном гушењу свих медија и креирању култа личности и да је због тога спреман на све, али ме је још више занимало колико има истине у афери Сноуден, која је тад била актуелна. Да ли нас заиста шпијунирају преко интернета са свих страна и да ли је тачно да се свака изјава на Фејсбуку може сматрати јавном и да због ње неко може да одговара?

Може, очигледно. Одлучујем се за шенлучење и лумповање као оправдање за овај статус, што није уопште далеко од истине. Сигуран сам да трезан и при чистој свести ипак не бих написао тако нешто чисто из експерименталних разлога, поготово зато што заправо уопште нисам сумњао у Сноуденове тврдње. Уосталом, статус је постављен негде између два и три ноћу, тако да се све слаже. Отприлике тако и гласи изјава коју сам написао уз помоћ два полицајца. На то се своди. Било друштво у гостима, што је такође тачно, ми се запили, ја продужио разговор преко Фејсбука, кликнуо ентер и легао да спавам. Сутрадан кад сам устао, одмах сам га обрисао. Све жива истина. Све то у десетак реченица без превише административно-полицијског стила и уз моје ситне лекторске интервенције.

И тако се у пријатељству растанемо Цветковић и ја. Питам да ли је то све, он каже да јесте и ај ћао!

Е да, добацује ми:

—  И немој да се зајебаваш, немој то више да радиш!

— Нећу бре, нисам луд!

И кренем пешака кући. После пет минута звони мобилни. Ђорђе Вукадиновић.

—  Павле, јеси ти овај Павле Ћосић?

— Опет исто питање! Ђоле, да, који? Шта ме питаш?

— Па пише свуда да си ухапшен јер си претио Вучићу убиством.

— Шта?! Где пише?!

— Свуда. Ево читам „Блиц“. Пише: Ухапшен Павле Ћосић због претњи Вучићу. Јеси ти тај Павле Ћосић?

—  Фак! Јесам. Управо се враћам из полиције.

—  Али зашто си то урадио?!

—   Па зајебавао сам се, а и био сам цирке.

—   Добро… цирке. Али зашто? Нико те неће подржати. Шта да радимо?

—   Немам појма. Чекај да стигнем кући и погледам шта пише по интернету па ти се јављам.

Тек у том моменту почињем да назирем озбиљност ситуације, али још увек некако благо. Не пише који Павле Ћосић, али ми проструји кроз главу зашто пише име и презиме и зашто пише да сам ухапшен кад нисам. Кад осване нека сензационална вест типа Муж убио жену и двоје деце секиром, објављују се иницијали тог монструма. А мени пише пуно име и презиме. Зашто, и с којим правом?!“

Констатујем да је ипак фрка већа него што ми је било на крај памети, заустављам такси. Телефон не престаје да звони. Између осталих Љиљана Смајловић.

— Павле, шта је сад ово?!

— Не знам, Љиљо, јављам ти се за пола сата.

— Јеси стварно ухапшен?

— Нисам, видиш да нисам. Приведен сам и дао сам изјаву.

— Ми на ово не можемо да реагујемо.

— На шта?!

— На то што си новинар „Печата“. Као УНС. Не можемо да те бранимо.

— Шта?! Пише да сам новинар „Печата“?!

— Свуда само то и пише. И да си лудак и манијак.

— Не могу да верујем. Чекај да се докопам интернета па те зовем.

Треба рећи да у то време Љиљана Смајловић још није била главни уредник „Политике“. Или можда и јесте, али ја то тад нисам знао.

Улећем у кућу и право на нет. Гуглам своје име. Све оне бајковите ствари које су раније излазиле кад укуцаш „Павле Ћосић“ заменили су сензационални наслови из црне хронике апсолутно свих портала и новина у Србији и региону. Ту, у ствари, почиње тотални кошмар.

pavle-ludak

Ово из „Курира“ је само један од просечних примера. Прогуглајте ме и сами. По обичају, најшокантнији и најпримитивнији текст  је у свом дивљачком стилу склепао Вучићев самопрокламовани портпарол Петар Пера Луковић, директор и аутор скоро свих текстова у „Е-Новинама“. Некад смо били блиски сарадници у почившој „X-Забави“, неком урбаном магазину, како је он то звао, за који сам почео да радим као лектор, а затим писао разноразне текстове, а између осталог и колумну „Гистро-шатро“ која је била посвећена жаргону. Нисмо се никад мирисали Пера и ја, али смо сарађивали. Ја сам требао њему, он је требао мени. Биле су деведесете. Новине су се угасиле кад је почело бомбардовање и то је био мој задњи контакт с новинарством. Писао сам после за многе новине, али не новинарске текстове. Искључиво колумне и сатиру.

Размишљам шта да радим. Мозак неће да ме слуша. Мисли лутају по свемиру, не сустижу се и чак се и не сударају. Телефон не престаје да звони и углавном се не јављам. Између осталих и Љиљана Богдановић из „Печата“. Једна дивна жена која је и у овој ситуацији остала блага, смирена и љубазна. Иако ми мозак ради са 10 посто капацитета, јасно ми је ко дан да је моја глупа шала била као наручена да упропасти тај недељник у ком сам имао редовну сатиричну рубрику у виду лажних вести. Одмах се сложимо да ћу морати да паузирам неко време (то време и даље траје и по свој прилици никад неће ни престати).

Игранка се наставља врло динамично и драматично. Поново ме зове инспектор Цветковић. Сад смо већ малтене ортаци.

— Павле, не вреди. Имам наређење да ти конфискујем компјутер због вештачења.

— Шта то значи? На колико дуго?

— На пар дана ваљда. Само да погледају садржај и да ти га врате.

— Али зашто? Имају све на интернету. Више него ја у компјутеру.

— Вештачење може да се обави само помоћу твог компјутера. Ајде долазим за петнаестак минута. Буди спреман.

Да сам тад макар на секунд помислио да ми комп неће никад вратити, дао бих им неки други, стари, а не овај прави, недавно купљен. Инспектор долази и стојимо ту у кухињи и нешто сад већ необавезно цевчимо о самом рачунару. Ипак се он у то разуме. То му је посао.

Уто се Маја враћа с посла. Ништа јој није јасно, а упркос томе што јој Цветковића представљам као инспектора, из разговора је убеђена да је то неки мој другар који је дошао да ми поправи компјутер. Чекамо колегу из другог одељења који стиже тек након пола сата-сат. Колега исто неки фин човек и конфискација се такође обавла уз шегу. Издаје ми потврду уз речи:

—  Чувај ово! Јако је важно!

Ја се ту, збуњен, нешто неспретно нашалим тако да је испало да мурија иде около и краде компјутере од поштених грађана. Из њиховог киселог осмеха ми је напокон доспело из дупета у главу да ја тај DELL највероватније више нећу видети.

И ту се сетим да у седам имам састанак са Јованом Ћириловом. Ја, тај исти криминалац с почетка приче, опасни манијак, нациста и терориста, хитно зовем једног од највећих и најзанимљивијих умова Србије да му се извиним што касним на састанак у вези са Етимолошким речником, јер, ето, искрсли су неки проблеми, не питајте какви.

Био сам прилично немоћан. Једино што сам успео да постигнем у појединим новинама јесте да атрибут испред мог имена не буде „новинар Печата“, него лингвиста и писац, или макар сатиричар. Но, поента читаве акције је очито била у томе да будем управо новинар „Печата“. И још је Вучић у целој причи испао галантан и племенит изјавивши да се не осећа угроженим те да нема потребе за тужбом и хапшењем. То што ми је полиција узела компјутер наводно нема никакве везе с њим. Они само раде свој посао. Од онда до данас су ухапшена три начелника задужена за мој случај. Последњи баш пре неки дан. Ниједном се не сећам имена.

У тој гунгули ме зове Игор Каранов, главни уредник „Плејбоја“, и направимо неки кафански интервју. Ипак нисам остао без подршке. Многи су, колико су могли, учинили за мене. Посебно бих се по том питању захвалио Ани Радмиловић, Драгани Кањевац, Оливери Ђурђевић и Милошу Сечујском и непотписаном аутору текста с портала “Наша патка“. Бар што се тиче јавне подршке, а што се тиче приватних, тај списак не би могао да стане ни на тридесет страна.

Треба рећи да Вучић у то време није био толико непопуларан и омражен у друштву као данас. Људи махом споро политички размишљају па им није био баш сасвим јасан мој поступак, чак и уз све предочене околности. Поготово зато што је он, захваљујући својој пропагандној машинерији, успео да створи атмосферу и утисак да је свако ко је против њега аутоматски ултранационалиста и десничар.

Агонија, иначе, још увек траје. На пример „Новости“, које су онда прилично коректно објавиле вест о инциденту, тек пре око месец-два разоткриле су да ни оне више нису место где се слободно дише. Ево како изгледа текст који је из чиста мира изронио:

pavle-porem

Од свега што је изашло једино сам на ово реаговао, прво телефоном, па сам онда написао деманти на захтев уредника (отуд и саркастичан, дрзак и непрофесионалан потпис испод слике Павле Ћосић објаснио „да није лудак“). Наравно, ништа нису објавили иако су ми преко телефона тврдили да код њих нема цензуре и да поштују Закон о информисању, али сам га макар проследио пријатељима. Исто преко Фејсбука.

Баш данас сам, кад ме је Димитрије Војнов споменуо у неком коментару, написао: „Циљ мог привођења био је да ми се онемогући објављивање сатиричних (па чак и стручних) текстова у штампи. Само мали корак у Вучићевом гушењу медија. И још мало малтретирања типа узели су ми компјутер и до дан-данас ми га нису вратили, и докле год је он у полицији, могу да ме уцењују да ће подићи против мене тужбу за тероризам, макар прешао улицу на црвено.”

Можете само да замислите како су ме тих дана гледали комшије, познаници, продавци, пиљари, касирке и многи други који ме знају углавном само из виђења. А тек шта сам све чуо да се прича међу колегама, сарадницима и у стручним круговима. И све то само због неколико редова откуцаних у погрешном прозорчету и једног ентера.

Уместо да нам интернет донесе више слободе и информација, као што смо сви одушевљено очекивали, догодило се управо супротно. Живимо у много смутна и чудна времена. Надам се да нећемо пристати на њих. Све у свему, да није трагично било би смешно и једног дана ћу се, надам се, свему овоме смејати. Уосталом, још одавно се смејем, као и овој Вучићевој комичној победи на изборима. За разлику од већине људи, нисам уопште изненађен, не мислим да су они који су му дали глас глупи или да су идиоти. Они су просто очајни као и сви ми, само што су они поврх свега још и уцењени. Током читаве кампање између редова се могла читати порука: „Ако не будете гласали за нас, много ћете надрљати”. Чак је и нушићевска комедија из Фекетића носила ту скривену поруку, као и многе друге бескрајно смешне епизоде функционера СНС-а из унутрашњости које су преплавиле интернет.

А све то уопште није добар темељ ни за демократску власт ни за аутократску, и баш зато су се тек сад стекли услови за овај текст – неће они још дуго!

За крај бих свима хтео да поклоним једну своју фотографију која нескривено говори о томе ко сам и шта сам заправо ја. Оне које су медији ископали на интернету нису довољно уверљиве.

pavle-normal

(Блог Павла Ћосића, 20. 3. 2014)



Categories: Преносимо

22 replies

  1. Леп човек

  2. Коментар г. Ћосића на фејсбуку је недопустив и ту је очито и он тога свестан. Оно кад га је полиција упозорила и он рекао „нећу више, нисам луд“, у нормалној земљи би био крај тога.

    Али оно што је такође (или и више) недопустиво јесте злоупотреба државног апарата (где на првом месту рачунам медије) у прављењу неке слике да се ППВ ради о глави… То јесте можда му се и ради, али му П. Ћосић не ради о глави, ту двојбе нема.

    Још неколико цртица:
    – полиција је испала много професионалнија него медији
    – у медијској баруштини покварености, урадиш ли нешто „ван колосека“ сам си; остала је реакција само појединаца
    – ко с Печатом тикве сади…

  3. Nije samo lep nego je hrabar i duhovit. Trebaju nam takvi ljudi!

  4. Ljudi moraju i da svate da Vucic u demokratskom drustvu ne tredstavlja sebe, nego premijera, ili skoro.
    Tako da je covek bespotrebno sam sebi zagorcao zivot. Ja ne bih ovo sveo na cenzurisanje ili nekakvu licnu bitku Vucica sa medima. Ovo je drzava protiv neodgovornih ispada pojedinaca.
    Mi sami predstavljamo sebe, dok god neko nema prave dokaze, ili ne zna sta pametno da kaze, treba da cuti. Ako ih ima treba da resi problem preko institucija. Naravno da taj mehanizam nije idealan, nije ni kod nas, niti bilo gde u Svetu, ali to je jedini i pravi put da se izgrade institucije, preko prepucavanja i na ulici se ne postize nista, osetili smo to dosta puta na nasoj kozi.
    Ne moze izgovor da bude bio sam pijan, sad jadan ja ne smem da se nasalim. Takve stvari se ne rade u ozbiljnim drzavama, to je cinjenica, Vucic je na kraju premijer voleli ga mi ili ne, on predstavlja nasu drzavu, legitimno je izabran na to mesto, ukoliko cenimo nasu drzavu cenicemo i postovati i njega samog. Pa ako nam se ne svidja glasati drugacije, ili ako mislimo da je uradio nesto kriminalno izaci na sud, tv, ili upotrebiti bilo koji od instumenata naseg drustva.
    Zao mi je zbog karijere doticnog, ali ovo ga moze i trgnuti i determinisati njegov izbor u pisanju, pogotovo statusa, 🙂 Ako uspe da izadje iz ovoga, napise knjigu siguran sam da ce je mnogi kupiti upravo jer je sebi ovim postupkom napravio jako dobar marketing.
    Tako da zelim mu svu srecu u daljem radu.

  5. Nek bude da si sve u pravu sto se tice Vucica i njegove cenzure medija, verovatno i jesi.
    Ali evo imam jedan predlog:
    Probaj da se na neko vreme odselis u Ameriku. Po mnogima „najdemokratskiju“ drzavu na svetu sa ustavom koji apsolutno garantuje prava i slobode izrazavanja pojedincu.
    Onda na facebooku ostavi status kako nudis ogromne pare za ubistvo Obame.
    Potom:
    – Probaj da objasnis njihovoj policiji da si se samo salio.
    – Probaj da u istom danu izadjes na slobodu kao da se nista nije desilo.
    – Probaj da sa slobode pises u blogu kako je rezim zao a ti si sav svilen.
    – Probaj da se kao terorista pozivas na ustav koji ti garantuje neka prava.

    Sva tvoja kritika pada u vodu onog trenutka kada si stavio taj bolestan status na facebook-u. Super si prosao.

  6. Samo da odgovorim svima vama koji se pozivate na Ameriku, a zaboravio sam to da napišem u samom tekstu. Ta teza se provlačila i u Vučićevim medijima kad su me priveli.
    Što reče Čomski, demokratije više na ovom svetu nema. Bilo je do pre samo desetak godina u zemljama Zapada, pa tako i u Americi, ali danas je to čista šarena laža. Ne možete pravdati Vučića zapadnim modelom demokratije jer ona tamo više ne postoji. Nigde! Čak su i izborni sistemi svuda postavljeni tako da uvek pobeđuju predstavnici najkrupnijeg kapitala i političari su samo pijuni u njihovim rukama.
    Čitava ova ujudurma sa nadzorom preko interneta je ostvarenje Orvelovih najmračnijih prognoza i to je ono na šta upozoravaju Asanž i Snouden, a možete se i sami uveriti kakva je njihova sudbina zato što razotkrivaju te stvari. Da li zaista mislite da su njih dvojica opasni kriminalci?
    Internet se na kraju ispostavio kao sumrak demokratije i pretvorio se u oruđe za nadzor građana, naročito onih nepodobnih. Na Fejsbuku sam viđao i mnogo opasnije statuse od ovog mog po državu i vlast, uz mnogo ozbiljnije pretnje i u kojima se nije mogla nazreti čak ni šala. Ipak, tim ljudima se ništa nije dogodilo jer vlast nije imala razloga da ih sklanja. Vlast sklanja samo one koji predstavljaju pretnju samoj vladavini i diktaturi. Isti je slučaj i u Americi.

  7. Pastafarijanac i jos satiricar 🙂
    Nazalost begovi odlazee i dolaze a u nasem tamnom vilajetu vazda ista nafaka.
    Ponekad pomislim da je moja pokojna komsinica Hava bila skriveni genije kad je kad god se spomene politika samo govorila „Najbolje je shucheti“

  8. Dragi Pavle,

    Zaista me ne cudi da se u Srbiji, zemlji sa dugom tradicijom satire, medju policijom i intelektualcima, gdje te (mozda mimo tvoje volje) svrstavam, ne pravi razlika izmedju satire i teksta „s predumisljajem“.

    Problem tvog fesjbuk statusa je u tome sto su kriminalne sluzbe duzne provjeriti o cemu je rijec – satiri ili ozbiljnoj prijetlnji. Bila bi to neozbiljna zamlja da te nisu priveli, a da se sve tako olako zavrsilo mozes zahvaliti tome sto zivis u Srbiji. Zivim u UK i pouzdano znam da bi me ovdje priveli, drzali u zatvoru dugo, da bi mi zbog takve „satire“ zauvijek udarili „Pecat“ na kainovsko celo itd.

    Na pr. tvoj danasnji poziv na ubistvo Vucica, razgovor o tome, mogu navesti nekog buduceg atentatora da to i pokusa. Felsbuk je javno mjesto, zato ako ga koristis moras biti spreman preuzeti odgovornost.

    Da postavimo stvari drugacije;

    Zamisli da se Vucic tako nasalio s nekim na svojoj fb stranici – siguran sam da bi ocekivao od njega da za to odgovara, i ti i ostatak drzave.

    U Egiptu je revolucija pocela preko fejsbuka, danas je fejsbuk mjesto licne odgovornosti ili, ako je rijec o pijanstvu ili poremecenoj licnosti – sasvim je normalno da se istina tek morala utvrditi.

    A reakcija medija .. sta ocekujes, odrastao si covjek i ako ne mozes kontrolisti pijanstva koja te mogu kostati karijere, najbolje da ne pijes – ja sam prestao kad sam saznao za cirozu. Ti ces mozda p[restati koristiti fejsbuk kao virtualno mjesto koje nema veze sa stvarnoscu…

    Prestao sam koristiti fejsbuk prije godinu i vise, mislim da je udica za budale, i cude me neki prijatelji koji su javne licnosti a koji se na fejsbuku ponasaju kao da su u kafani. Pisana rijec je pisdana rijec i sjeti se najveceg srpskog pjesnika Branka Miljkovica i njegovog epitafa – ubi me prejaka rec – moglo se desiti Vucicu a desilo se tebi …

    Razumijem te, i sam pisem satiru i objavljujem, i najcesca tema mi je pitenje licnih sloboda, ali tvoj status na fb spada u sferu autorske odgovornosti, ne bahate slobode!

    Ali to je samo moje misljenje…

  9. „И све то само због неколико редова откуцаних у погрешном прозорчету и једног ентера“ by Pavle Cosic.
    Pa klinci na fejzbuku napisu cao zivote i skoce sa terase,ili popiju neki otrov,saku lekova il sta vec a gospodin se malo zapio pa misli da je samo stisnuo enter i da ce da nasmeje njegove pratioce. Nadam se i da niste ocekivali nobelovu nagradu za ovaj potez?!
    „Pogresno prozorce“ je danas koliko ja znam javni vid informisanja zastupljeniji nego bilo koje novine ili informativne emisije na tv-u, to bi bar vi trebali da znate!
    Da se ne pomisli da sam vucicev bot ili nesto slicno,za politiku me zabole patka,nema ovde vajde i nece je biti jos narednih 20-30 godina.
    Za ovakvu glupost bi neki klinac, koji ima prekrsaj-presao na crveno svetlo, bio uhapsen i cucao bi u cz-u godinu dana,a vi novinar pa se ljutite sto vas priveli na informativni razgovor,i to samo zato sto ste stisnuli enter u nekom prozorcetu.
    Zivi bili vi novinari,gadite mi se vise nego svi politicari ili sta su vec ovi sto upravljaju ovom zemljom! Cast izuzecima,iznedri se poneki dobar tekst vredan citanja.

  10. Искрен да будем нисам у потпуности разумео овај случај: под један врло је упитно да ли се приватни профил на Фејсбуку може протумачити као јавни простор па самим тим оно што је на њему објављено као јавни позив на акцију. Када би ја на пример написао нешто попут “мислим да је Вучић државни непријатељ“ и “Вучић је зло и опасност, треба се са њим обрачунати“ и неко рецимо после тога асрне на Вучића да ли ја могу да сносим одговорност за један такав акт? Не бих рекао. Ако оно што је објављено није пропраћено конкретним акцијама онда ту нема елемената за кривично гоњење – полиција је то испитала и случај је закључен.

    Али са друге стране мислим да је сама објава глупост. Само је искоришћено да се неко шиканира кроз медије (а можда је ипак сваки публицитет добродошао?) и да се ВУчићу набаци ореол мучеништва и прогоене жртве – јелте он је реформатор а ми тупави Срби одмах хоћемо да га се отарасимо. Још му је пружена прилика да покаже како је лично храбар, великодушан и не мари на опасности док мења Србију. Набачен му је невероватан пропагандни поен (додуше не тако ефектан као спашавање у Фекетићу).

    Власт треба критиковати и у томе треба бити постојан, достојанствен и показати личну храброст и интегритет. Овакви непромишљени потези су само контрапродуктивни, користе властима (и то лошим властима) и свау озбиљну критику унапред дисквалификују. Такође сам против кукумавчења како нема демократије, како су сви исти и томе слично. У томе има истине, али не треба претеривати – простора да се делује има, иако је он узак. Треба га само паметно искористити.

  11. Читао сам раније тестове господина Ћосића у Печату и жао ми је што их више не објављују. Не знам што неко напада Печат (немам никакве професионалне везе са њима) кад је реч о ретком патриотском гласилу – и солидном недељнику са континуитетом излажења. Треба имати на уму дапатриотске новине, недељници и портали имају скромна средства на распоалгању па отуда можда потичу неке мањкавости које се примећују у њиховом раду.

  12. Dobro je prosao.. Covek treba da zna gde je granica.

  13. И сам сам прошао исто што и Ви и то само зато што сам новинаре Б92 назвао квислинзима, додуше то је било за време Тадића али то ништа не мења, свака власт у Србији је слична претходној. Проблем је да они који су исмејавали Милошевића када је говорио о страним плаћеницима и домаћим издајницима данас исто тако лако лепе етикете као што су: клерофашиста, ултрадесничар и сл.

  14. G-dine Ćosiću,

    Hvala Vam za ovaj tekst koji nas je uputio u domete naše policije, medija i novinara.

    Internet u Srbiji postoji već više od dvadeset godina, a Vi ste prilično zakasnili ako ste želeli da date glas uređujenju njegove slobode, namene i ograničenja na način kojim to pokušavate ovakvim postupcima.

    U vreme kada su se u našoj zemlji postavljali temelji sloboda o kojima pišete, mediji i novinari su to smatrali nebitnim, držeći se čvrsto za svoja papirna izdanja. Kao da su bili slepi za sve što se oko njih dešava. Možda su mislili da će par objava o tome kako je internet štetna stvar rešiti problem?

    Ni vi novinari niste bili ništa bolji. Lako ste pustili da se stvari dešavaju pored vas, ignorišući same temelje vaše struke. Ignorisali ste pismenost u svom osnovu i ignorisali ste komunikacione kanale kroz koje ste mogli da delujete. Smatrali ste da je napisano samo ono što je na papiru. Čak ste dugo i zidove ignorisali. I šta sada? Nešto vam nije pravo? Gle čuda…

    Ni danas niste ništa bolji. Pre svega vi novinari, pa tek onda mediji kroz koje delujete. Ne razumete osnovne principe koji utiču na internet slobode. Frljate se sa Asanžom i Snoudenom. Čitajući domaće tekstove o njima, jasno je da se niko nije ni potrudio da razume u čemu je stvar. Samo prepisujete strane tekstove, i to uglavnom površne analize i ocene, jer je valjda lakše nego ući u suštinu. Posmatrate pogrešno problem sa nivoa etike koja se pred vašim očima menja, a ne umete da prepoznate šta je menja i kako. Kujete teorije zavere zasnovane na sopstvenom neznanju.

    Vama su internet i facebook skoro isto. Sve to što se na internetu dešava, u isti koš. To je nešto tamo, to nije stvarno. Napisali ste negde nešto. Zar vama kao lingvisti treba objašnjavati da nije sve jedno gde ste i šta NAPISALI. Kako se usuđujete da bez svesti o online medijima, kao stručnjak, na njima uopšte pišete. Pitam se da li imate makar malo samopoštovanja.

    Pitao bih Vas lično, jeste li pročitali uslove korišćenja bilo koje društvene mreže koju koristite? Izjave o javnosti i privatnosti? Šta vam piše u ugovoru o korišćenju interneta? Jeste li pročitali uslove korišćenja ovog sajta? Jeste li pročitali uslove korišćenja Facebooka? Jeste li poštovali pravila? Znate li koliko ste njih prekršili?

    I sada, na sve to, Vi kritikujete slobode i čudite se što vas hapse! Čitam i ovde u komentarima ocene šta bi druge zemlje uradile. Onako paušalno, na osnovu ličnog utiska, sa stanovišta etičkog mišljenja pokupljenog iz sredine.

    Na kraju, Vi lično ste isti kao i mediji na koje se žalite. Koliko ste sebi dali za pravo da pišete na Facebooku šta hoćete i o kome hoćete, toliko su mediji dali isto to pravo da Vas nazovu ludakom.

    Jedina delimično svetla strana u vašem iskustvu ispade policija koja je ipak reagovala mnogo pre drugih koji su trebali da reaguju. I to sa sve pocepanim stolicama iz kojih viri sunđer. Da ste čovek, odveli biste tog Cvetkovića na ručak, najmanje.

    Ne slažem se sa time što je bio blag prema Vama. Zbog takvog blagog stava prema online prestupima i imamo problema na internetu. Onemogućavaju upotrebu svih servisa koji se tiču ekonomije i koji se oslanjaju na ljudstki faktor i poverenje. Ipak, eto, bar ste ostali bez komjutera. U ovo doba nemaštine, možda takva mera i spreči nekog budućeg prestupnika da pravi sitnu štetu.

  15. Ако је Павле Ћосић прекршио услове коришћења Фејсбука санкције би требало да изрши Фејсбук који омогућава приступ свом сервису а не држава Србија. Држава Србија треба да процесуира онога ко је прекршио њене законе. Обратите пажњу на Фејсбуку колико има на пример сајтова који позивају на нарушавање територијалног интегритета Србије, где се врбују плаћеници за рат у Сирији, где се пропагира верска и национална мржња и тако даље.

    Не подржавам Ћосићев потез али ако није изводио неке акције у циљу да изврши написано онда ту нема елемената за кривично гоњење. А медији су се понели у жељи за сензацијом и да подилазе Вучићевом самољубљу што мање више интензивно раде претходне две и по, три године.

  16. @Miloše I Vaš stav je sličan Ćosićevom. Bez elementarnog razumevanja suštine, usled neznanja i nezainteresovanosti. Samo da nešto kažete. Nema ni jednog logičnog razloga zbog kojeg bi se Facebook ponašao u skladu sa Vašim očekivanjima. Štaviše, upravo je od Sirije i Srbije podržan da se tako ophodi u slučajevima koje navodite. To potvrđuju i njihovi poslednji izveštaji koji su javno dostupni na tu temu. Kada biste se malo zainteresovali i ušli u problematiku, bilo bi Vam jasnije. Ne mislim da je iko ovde glup, pa ni Vi.

    “Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!”

  17. Лупеташ глупости Никола, сви знамо да је Ћосић злоупотребљен да би Вучић одглумио жртву пред народом и то жртву којој прете због тога што жели наводно да реформише земљу (ноови месија Ђинђић). Када су на е-новинама коментатори говорили да треба пуцати по Србима како би се Србија дозвала памети или када су претили Ђорђу Вукадиноовићу или када се константно крши Устав подржавајући сецесионизам Албанских терориста који нису претили преко интернета него су стварно убијали војнике и полицајце, тада то и не интересује нашу надобудну полицију, питам се зашто.

  18. @Никола: И поред приличног текста који сте написали ја не видим шта заправо хоћете да кажете?

    Ви сте сами написали да је Ћосић вероватно прекршио правила коришћења Фејсбука. Ако јесте Фејсбук треба да га санкционише – и не знам шта је у овом очекивању спорно. Што се мене тиче не морају да поступају по својим смерницама али ако хоће да поступају онда то раде тако што привремено или стално блокирају налог. Ако се на Фејсбуку или неком другом интернет сервису крши закон држава од Фејсбука или неког другог сервиса тражи да се налог онемогући, да јој се доставе релевантни подаци, пружи помоћ у идентификацији починиоца и тако даље. Познато је да се Фејсбук неретко оглушују о овакве захтеве посебно када је реч о мањим државама попут Србије.

  19. @aleksandar Manir kojim ste mi se obratili ispod je nivoa na kojem Vam mogu dati bilo kakav odgovor. Žalim zbog toga.

    @Miloše Ne bih da dozvolim da me pogrešno interpretirate, ali ne bih ni da objašnjavam šta sam rekao, jer vidim da ste ipak sve jako dobro razumeli. Ako pogledate misiju Fejsbuka, sasvim je jasno zbog čega Fejsbuk nije sankcionisao ispad g-dina Ćosića, i zbog čega ne sankcioniše druge ispade koje navodite. Nema razloga da razvijate teorije zavere oko toga.

    Imate li informacije da je naša zemlja tražila od Fejsbuka da interveniše u nekom slučaju, pa je Fejsbuk odbio saradnju, ili samo nagađate?

    Pokušao bih da Vam predočim da prateći logiku koju zastupate neko lako može doći do zaključka da je g-din Vučić zamolio g-dina Ćosića da postavi sporni Fejsbuk status uz dogovor da će ga policija odmah pustiti, a da g-din Vučić ispadne žrtva, kako kažete, dok sada g-din Ćosić koristi situaciju da dobije malo na publicitetu.

    Ipak, ja u to ne verujem.

    Ja verujem u neznanje g-dina Ćosića, jer je to mnogo puta konkretno pokazao u ovom tekstu. Ne samo neznanje, nego i ne razumevanje fundamenata online komunikacije i online servisa koje koristi. I na to sam jasno i nedvosmisleno ukazao već više puta, a Vašim komentarima ste i sami sve biliži da to potvrdite.

    Otkriću Vam i moje ciljeve. Ja ne želim da se narugam ni Vama ni g-dinu Ćosiću. Naprotiv. Ja želim da vas ovakav slučaj natera da temeljnije priđete online komunikacionim kanalima. Da otvorite prave teme koje se tiču suštine. Da se batalite tračeva, teorija zavera i prepričanih priča, već da formirate mišljenje na osnovu relevantnih izvora o ovoj izuzetno važnoj temi današnjice. Za Vas ne znam, ali g-din Ćosić je čovek iz medija i u mogućnosti je da vrši uticaj na naše društvo na mnogo bolji način od onog koji je trenutno izabrao. Ovakvi javni istupi i slika koju stvarate šteti i unazađuje već zaostalu sredinu u kojoj se nalazimo. Od g-dina Ćosića očekujem da preuzme liderske odgovornosti i obaveze u domenu svoje stručnosti i da se ponaša uzorno. Da razume u potpunosti posao kojim se bavi. Suprotno tome, g-din Ćosić upravo u društvu razvija pristup koji zamera g-dinu Vučiću. Danas g-dinu Vučiću, sutra nekom drugom. Dokle god neznanje caruje, neće biti napretka Srbiji jer živimo u eri znanja.

  20. Настављате са расплинутим коментарима у којима ништа конкретно не кажете. Прво, нико није рекао да је постојала координација између Вучића, Ћосића и Фејсбука како би Вучић то искористио да би изигравао жртву у медијима. Једно што су неки коментатори рекли је да је, вероватно, овај случај добро дошао Вучићу за маркетиншке потребе. То не значи да су Ћосић и Вучић радили заједно нити постоји било каква назнака нечег у том смислу – ако сте логиком дошли до закључка да је неки од коментатора то сугерисао онда је то врло сумњива логика која ми није позната.

    Која је мисија Фејсбука а коју сам ја пропустио да увидим? Колико ми је познато мисија сваке компаније тог типа је да одржава сервис који нуди својим корисницима и да исти користи за рекламирање од чега стиче профит. Ако сам у овој врло комплексној шеми нешто пропустио волео би да ме неко просветли.

    Треће, о (не)кооперативности Фејсбука када су посреди истраге у малим државама је писано у више наврата – ако се изузму САД и друге моћне западне државе остале практично немају механизама да приволе ове компаније на сарадњу чак и када је реч о озбиљним криминалним истрагама.

    Не знам колико је упутно да саветујете Павла Ћосића – то јест колико је његов утицај у друштву велики да би могао да просветљујуће делује у сфери интернет писмености (и да ли уопште има амбиције да ради тако нешто).

  21. Иако немам ништа против расправа, нећу се више враћати овој теми јер не видим шта би се још могло додати а што није речено у више наврата.

  22. O kakvoj crnoj demokratiji pričamo? Za ovakav napis i u Rusiji i Americi bi se isto prošlo…. ne radi se o demokratiji već o aparatima koji love neposlušne i razaraju ih u dnevno političke svrhe…
    Siroti Pavle je samo jedan od nas koji čekamo na red da budemo u očaju izazvani i kažemo koju a onda u mašini za meso samleveni i prosleđeni kuririma, blicevima, novostima na konačnu egzekuciju…
    Proleteri svih zemalja ujedinite se više u pičku materinu!!!

Оставите коментар