Стефан Каргановић: Хоће ли се сребреничка пресуда изрицати у Нирнбергу?

stefan-karganovicПре неколико седмица, специјални тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић је у Нирнбергу самооптуживање Србије подигао на квалитативно виши ниво. Обраћајући се међународним медијима у истој дворани где је 1946. било суђено нацистичким ратним злочинцима, Вукчевић је театрално, али знаковито, наговестио да се Београдом слободно шета неколико стотина ратних злочинаца које се уред г. Вукчевића спрема да у кратком року „среди“.[1]

Избор места за овакав Bekanntmachung није могао бити случајан, нити би се г. Вукчевић усудио – без обзира на глумљење „независног“ тужиоца – да повуче овако симболички упечатљив потез без допуштења „одозго,“ где год то било. Вукчевић је убрзо затим појаснио какве циљеве има на уму: процесирање осумњичених за Сребреницу који се налазе на територији Србије и експресно решавање предмета Битићи, на чему упорно инсистира једна страна амбасада (не албанска).

Остављајући по страни предмет Битићи само са узгредним питањем, како би се такав случај могао решити „хитно“ и „по сваку цену“ а истовремено и на професионално савестан начин, што значи поштујући криминалистичке и процесне стандарде које струка налаже, фокусираћемо се на сребренички део Вукчевићеве нове мисије.

Присуство, на тлу Србије, лица која би се могла осумњичити за саучесништво за злочин у Сребреници у јулу 1995. године је несумњива чињеница, врло добро позната писцу ових редова, па тим пре још боље г. Вукчевићу, с обзиром на истражни апарат којим располаже. Стога најосновније питање које би му се сада могло поставити је зашто је чекао толико дуго да се тим особама позабави и какви су критеријуми – мимо стручних стандарда – условили избор баш овог тренутка да то учини?

b92-vukcevic-490

Неколико одговора пада на памет. Политички шефови „независног“ г. Вукчевића тек однедавно су понизно најавили да прихватају лажни званични наратив сребреничких догађаја и да се спремају да следеће године то клечећи демонстрирају. Упоредо са том дегутантном представом, иста господа се придружују комплоту за „промену режима“ у Републици Српској, чему је крајњи циљ укидање те „геноцидне творевине“ и апсорбовање у унитаристичку државу БиХ. Поред већ објављених пресуда судова у Хагу и Сарајеву за „геноцид у Сребреници,“ сада недостаје још само потврда из Београда па да конструкција добије привидно необориву правосудну верификацију.

Зато прво и основно питање које треба упутити г. Вукчевићу гласи: без обзира против кога и за какве конкретне деликте ће подизати сребреничке оптужнице, да ли ће се „независни“ г. Вукчевић усудити да их оквалификује као нешто мање од геноцида? Логика његовог задатка у овом случају свакако искључује могућност слободног и професионалног избора правне квалификације, али нека буде слободан да приликом формулисања оптужница докаже да нисмо у праву.

Јавности је скоро непознато (нити се г. Вукчевић труди да она то сазна) да законом којим је основана Канцеларија специјалног тужиоца за ратне злочине њена јурисдикција није ограничена на Србију већ се простире на целокупну територију бивше СФРЈ.[2] То је врло важан податак јер значи да г. Вукчевић има законско овлашћење да истражује ратне злочине и покрене кривичне поступке за дела почињена у било којој од бивших југословенских република. Он је надлежан, на пример, и за Словенију и има овлашћења да предузме све неопходне радње за кривично гоњење одговорних за заборављени масакр војника ЈНА 1991. године. Да озбиљно схвата своје ингеренције и да поступа професионално а не по директивама, г. Вукчевић би Јелка Кацина и друге великодостојнике Словеније позвао барем на информативан разговор о овим гнусним убиствима следећом приликом када неким послом буду боравили у Србији.

Али пошто је, како се види, баш Сребреница у центру Вукчевићеве пажње, потрудићемо се да му помогнемо да оптужнице које припрема буду што инклузивније. У нашој монографији „Српске жртве Сребренице, 1992 – 1995“[3], обрадили смо злочине супротне стране на овом подручју. Сигурни смо да г. Вукчевић, као врсан професионалац, жели да избегне сваки утисак једностраности у свом приласку овој сложеној проблематици.

srpske-kg-490

Извештај о српским жртвама Сребренице, из којег се састоји ова монографија, покреће низ критичких питања. На првом месту налази се питање правне категоризације масовних и широко распрострањених злочина према грађанима српске националности на подручју Сребренице. То питање је посебно релевантно у светлу тврдње да је масовно убијање бошњачких заробљеника у јулу 1995. године једино могуће сврстати у категорију геноцида, и ни у какву другу.

Нећемо се упуштати у анализу злочина почињених против Бошњака у јулу 1995. Али њихово тенденциозно сврставање у рубрику геноцида, са свим последицама које из тога проистичу, пружа нам реципрочну могућност да се и злочини бошњачке стране почињени против српског становништва размотре из те исте перспективе.

Дефиниција геноцида у међународном праву релативно је једноставна и јасна, и г. Вукчевићу је несумњиво позната. У суштини, то је злочин убиства, али са посебном намером да се на тај начин истреби једна од заштићених група (етничка, верска или расна), у целини или делимично, као таква. У светлу тог одређења, шта би се могло рећи за природу злочина против српског становништва Сребренице?

Прво што пада у очи јесте неселективност убијања грађана српског етницитета у периоду од 1992. до 1995. У испољавању свог хомицидног понашања према особама које су сматрали Србима, нападачи се нису ограничавали никаквим препознатљивим критеријумима. Мете њиховог деловања биле су особе и мушког и женског пола; стари, млади и средњег узраста; цивили и војно способни; а доказа нема да се ико од убица, који су углавном били припадници Армије БиХ, дакле, „легалних“ и међународно признатих власти које су деловале по упутствима своје владе из Сарајева, упуштао у лични став убијене особе према тој власти. Другим речима, пре него што је убиство било извршено, убицама је било потпуно небитно да ли је жртва „побуњеник“ или „лојалан грађанин“ Републике Босне и Херцеговине, па чак можда политички потпуно неангажован. Ако је и постојао неки препознатљив критеријум по којем се убијање вршило, то је била једино етничка припадност жртве српском народу.

Дакле prima facie, са формалног становишта, и без удубљивања у техничке аспекте овог питања, оно што се током трогодишњег периода пре јула 1995. године догодило српском становништву сребреничког краја могло би се разматрати као геноцид. Конкретни примери из наше монографије потврђују теоретску могућност таквог тумачења, барем аргумента ради.

srebrenica-mapa-490

У поглављу које се односи на напад муслиманских јединица на Рупово Село износе се докази не само о неселективном убијању и клању мештана него и о паљењу школе и привредних објеката, дакле систематском уништавању средстава локалне заједнице за даљи живот и опстанак; убиство спаљивањем у сопственој кући непокретне Десанке Станојевић у селу Ратковићи није изузетак у категорији убијања лица која не представљају никакву војну или политичку опасност, већ је – напротив – амблематично за серију злочина управо такве врсте[4]; узвици нападача „Хватај их живе, опколи, побиј све“, у Горњим Ратковићима, и то исто у Брађевини, упућује на закључак да им је претпостављена национална припадност жртава била довољан мотив, без даљег индивидуалног испитивања[5]; убиство Милисава Милановића из Јадра од стране Рахмадана Дервишевића тешко је објаснити осим као начин да се околни Срби застраше и натерају на исељавање; напад на село Лозницу, уз повике „Аллаху екбер“, указује на првенствено верски и етнички карактер операције, за разлику од војничког, бар по перцепцији извођача тог напада; неселективност убијања долази посебно до изражаја у случају ученика осмог разреда основне школе из Брежана, Јосиповић Љубомира, коме су нападачи рафалом скинули горњи део лобање, након чега се кретао још 500 м док није пао, иако је убицама морало бити јасно да је он дете; сви споменици на српском гробљу у селу Брежани били су порушени за време док се село налазило под муслиманском контролом, чиме је опет наглашен не само верски и етнички, за разлику од војничког карактера операције, него и тежња да се и на тај начин онемогући поновно конституисање уништене заједнице[6]; код села Каменица припадници муслиманских снага побили су на зверски начин неколико десетина заробљених војника Војске Републике Српске, иако су они као ратни заробљеници имали статус заштићених лица, чиме се поставља логично питање зашто би убијање заробљеника у једном случају представљало геноцид, а у другом не; учитељица Есма Киверић из Сикирића са машинском пушком пратила је нападаче на српске становнике сопственог села и говорила им је: „Немојте пљачкати куће док их не поубијате, идите од врата до врата“, што су војници и учинили држећи се упутстава овог врсног педагога[7], итд. Формално утврђивање природе описаног обрасца понашања налази се првенствено у домену професионалног и непристрасног суда. Али разумног посматрача – или тужиоца за ратне злочине – коме је позната правна дефиниција кривичног дела, ништа не спречава да на темељу сопственог расуђивања то дефинише као геноцид.

Ако је квалификација геноцид прејака за нечији укус, можемо понудити као алтернативу „злочин мржње“ (hate crime), што је правна формулација која се у цивилизованим друштвима широко користи да би се прецизирало да се ради о умишљају који превазилази оквире уобичајене кривичне радње и прелази у систематску кампању против неселективно таргетиране људске групе. Погледајмо неке од доказа који би могли подржати и такав закључак.

kravica-490

Док су село Кравица, после напада извршеног на Божић 1993, муслиманске снаге држале под својом контролом, на гробљу код цркве оборили су више споменика; такође у Кравици, извршили су откопавање гроба Радомира Милошевића и оскрнавили су цркву тако што су одвалили улазна врата, док су у њој разбацали иконе и црквене књиге; после заузимања села Бјеловац, и покоља мештана, уследио је покољ свиња у оборима, што шаље недвосмислену поруку о њиховој мотивацији и надахнућу; у селу Цикотска Ријека, дванаест лица српске националности , након што су убијени у камиону уништеном из заседе, черечени су, а њихова тела су затим раскомадана секирама и другим оруђима. Да не заборавимо крст који је жртва носила као привезак који су нападачи, ругајући се, ставили у уста убијеном Радовану Лукићу, што би по важећем законодавству у Сједињеним Државама и другим напредним земљама западног света представљало несумњив доказ „злочина мржње“, уколико се тим и сличним актима циљало на припаднике неке одређене групе као такве.[8]

Ако чак и та блажа класификација није прихватљива, онда је на основу познатих чињеница свакако могуће закључити да се ради о организованом походу једне етничке заједнице против друге. Да видимо примере који на то указују.

У нападу на српско село Сикирићи за припадницима Армије БиХ, „легалне“ војне силе једне међународно признате државе, ишли су муслиманске жене и деца са џаковима за прикупљање плена; сведок Станоје Миловановић истиче да су се међу нападачима на његово село Лозница налазиле и жене, чији је задатак био да праве буку да би на тај начин деморализовале одбрану, а касније су улазиле у куће и пљачкале их; такође о активном и масовном учешћу муслиманских цивила, што је операцијама давало недвосмислено етнички карактер, говоре и описи напада на села Залазје и Загоне, Магашиће, Станатовиће и Горње Шадиће.[9]

Панорамски приказ мародерског карактера напада на српска насеља у околини Сребренице такође разноси у парампарчад и изговор којем нападачи и њихови поборници најчешће прибегавају када су притиснути доказима о почињеним злочинима и принуђени да понуде какво такво објашњење. Њихов одговор гласи да јесте могуће да су се догодили ексцеси, али да је основни циљ тих оружаних експедиција на подручја насељена Србима ипак био легитиман зато што је настао из нужде. Српска блокада сребреничке енклаве наводно је онемогућавала редовну допрему хуманитарне помоћи конвојима УНПРОФОР-а, а то је проузроковало хуманитарну кризу тако огромних размера да је једини начин да се она ублажи било отимање хране и других потрепштина од околних Срба.

Чињенице неумољиво демантују тај невешти изговор. Пре свега, српска села нису била богатија од бошњачких, тачније сва су била подједнако сиромашна. Што се тиче житеља тих села, формално они су били грађани признате Републике Босне и Херцеговине, а влада у Сарајеву је тврдила да и њих пред светом представља, мада су их – парадоксално – војне јединице те владе нападале и над њима вршиле убијање, паљевину и отимачину. Каква је то држава која своје наоружане представнике шаље да отима од једног дела својих грађана да би дала другима, и то по националном кључу? Данас, скоро две деценије после ових догађаја, и наводно великим делом баш због пасивности међународне заједнице у односу на Сребреницу, смишљено је ново начело, ако не међународног права оно барем праксе, под називом „R2P“ (right to protect).[10] То намеће не само право, него и обавезу, да се такве државе подвргну најстрожијим санкцијама, укључујући бомбардовање, све док не престану да малтретирају сопствено становништво. Да ли то значи да би требало бомбардовати Федерацију БиХ? Можда не, али би сигурно послужило циљевима правде ако би г. Вукчевић искористио своје ингеренције да процесира одговорне појединце у Федерацији који су још увек живи и на слободи.

Тим пре што начин извођења напада, што је обухватало не само убијање неборбених лица, него и скрнављење тела убијених, као и општа девастација покретне и непокретне имовине побијених и прогнаних становника српске народности, јасно указује да је основни циљ било нешто више од покушаја изгладнелих суседа да дођу до намирница. Да им је то био циљ, они не би имали потребу да иду у оружану пљачку и да масакрирају малишане и старице у осмој деценији живота. Узели би шта им је неопходно, а у име владе у Сарајеву, коју су представљали, грађанима српске националности мултиетничке Републике Босне и Херцеговине на подручју Сребренице дали би уредан реверс. На тoј цивилизованој ноти све би се завршило.

Уколико би се г. Вукчевић могао приволети да испуни своју професионалну дужност на етнички неутралној основи, постоји могућност да би се покренуло још једно интересантно питање: зашто је требало више од деценије и по да сазнамо о свему овоме? Разлог за то свакако да не лежи у дугогодишњем недостатку података.

Игнорисање и умањивање српских жртава Сребренице, или – да се изразимо језиком данашњих софистицираних кругова – њихова релативизација, просто је de rigueur и представља неотуђиви део политичке стратегије која се спроводи на основу исконструисане верзије. Њен основни циљ је делегитимизација Републике Српске и њено коначно укидање утапањем у унитарну БиХ. Истовремено, она служи као моћна полуга за вршење политичког притиска и уцену Републике Србије, управо њеним везивањем за ту исконструисану верзију. Најзад, још једна сврха те верзије, која се свим расположивим средствима упорно проширује, јесте деморализација српског народа у целини наметањем геноцидног комплекса. На тај начин паралише се његова способност да самостално делује и да са пуним моралним правом иступи у одбрану своје независности и колективних интереса.

То је разлог зашто је неопходно да се питање Сребренице сведе на три дана у јулу 1995, па и то на неистинит начин, истовремено игноришући све што се догађало током три године рата пре тога. Јавно откривање претходних догађаја, поготово коришћењем правосудних механизама, и сваки покушај приказивања свеобухватне слике о рату у сребреничком крају, а не само једног тенденциозно издвојеног временског исечка, фатално би угрозило постојаност званичне приче, па самим тим и успешност политичке стратегије која зависи од кредибилитета те приче.

Одраз опште срозаности институција је и сарадња Канцеларије специјалног тужиоца, сервилним чињењем и циљаним нечињењем, на нечасном послу одржавања лажне слике о сребреничким догађајима.


[2] Видети „Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине,“ Службени гласник Републике Србије, бр. 67/2003 и 135/2004, чланови 2 и 3.

[4] У селу Брежани, на пример, Крстина Лазић је убијена и запаљена у кући, а била је слепа и уз то и душевни болесник. У селу Сјемово, после успешног напада и заузимања од стране муслиманских формација, убијен је и у својој кући запаљен Милош Зекић, који услед непокретности није могао да се повуче. У селу Подравање убили су Драга Митровића, који је био слабо покретан због прелома леве потколенице и који је такође био инвалид из Другог светског рата, када су га мучили припадници усташких јединица тако што је боден ножем у главу и сечен испод врата. Он је преживео масакр из претходног рата, али не и овај. Није јасно какву су војну опасност те особе представљале по Армију БиХ

[5] Вредно је помена да је у чувеном „пресретнутом разговору“ у предмету против генерала Радислава Крстића фраза „Побијте их све!“ била један од доказних елемената којим је претресно веће МКТБЈ образложило свој закључак да се догодио геноцид и да је генерал имао удела у њему.

[6] Пажљив читалац ће запазити да овде опет користимо стандардни аналитички оквир Хашког трибунала. Ако је тај оквир валидан за једну страну, подједнако је валидан и за другу.

[7] Током напада на село Ратковићи, нападачи су бодрили свога предводника и Есминог колегу, учитеља Џевада Малкића из Познановића, повицима, „Напред Учо, побједа је наша“.

[8] Из низа сличних примера, издвајамо још и ове. Видоја Лазића су разапели на крст и затим запалили, па је он умро у великим мукама, након чега су му запалили мајку, шурака и сестру; на живог Милисава Ранкића су ставили сламу и тако су га запалили. Од свих убијених у нападу на село Загони највише је било унакажено тело Милеве Димитрић, старе око 70 година, које је било исечено на комаде.

[9] Видети наведену монографију. Примера има још. После напада на село Ратковићи и његове заселке, муслимански цивили из околних села дошли су да пљачкају па су затим српске куће биле попаљене, а када је сведок Стојановић Стојан после неколико дана са групом избеглих Срба пошао у спаљено село да сахрани мртве, направљена им је заседа и један од њих је био убијен. Када је група заробљених Срба из села Међе била доведена у затвор у Сребреницу, муслимански цивили су улазили да провоцирају и вређају затворенике.

[10] Право на пружање заштите угроженим цивилима.

Advertisements


Категорије:Српске земље

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s