Повежи се на Божији вај-фај, / срце и душу Христу дај. / Тако се чисти душа и глава, / кажи: Господе нек’ Ти је слава.
Песме Александра Савићевића су посвећене Богу и роду, људима и природи божанској, испеване су у једном даху, надахнуте силом с висине, богате песничком римом и поетичном мелодијом, са јасном поуком и поруком, имају за циљ да посведоче идење путем Христовим, који и сам аутор следи.
Песник осећа инспирацију Духа Светог који га гони да пише, не да му мира ни спокоја, буди га из сна у рану зору да забележи стихове, који се изливају на папир изобилно. И зато су његове песме лековите за оне који их читају, али и просветљујуће, јер светлост вишњег света осветљава све заблуде земаљског живота, поручује песник.
Јања Тодоровић, књижевница
Захвали Господу
Данас је тешко,
али сутра биће боље,
само се осмехни,
покажи мало добре воље.
Отвори прозор,
и пожели Сунцу добар дан,
а Месецу намигни,
пре него што легнеш,
и утонеш у сан.
Пољуби цвет,
и питај га: Како си?,
и пустиће миомирис,
што са собом носи.
А кад глисту помазиш,
и питаш је где ће,
заиграће она,
од љубави и среће.
Захвали се дрвету,
што ти пружа хлад,
и остаћеш вечно,
насмејан и млад.
А птичици пружи осмех,
што ти лепо пева,
захвали се трави,
јер се на њој лепо снева.
Благодари ветру,
што ти лице хлади,
и пчели у кошници,
која за нас ради.
На земљу стави мало хране,
нек’ је срећан мали мрав,
захвали се Господу,
што си жив и здрав.
Светиње светима
Како је чудесна промисао Божија,
подижу се капела и црква у моме крају,
уз помоћ дивних Божијих људи,
светом ави Јустину и владици Николају.
Велика чуда се почну дешавати,
кад се људи у име Христово сложе,
љубављу према Ближњем и Богу,
добра крену дела да множе.
Сабра Господ у љубави својој,
земаљске сродне и чисте душе,
да славе православне свете своје,
што беседама својим лажи руше.
Њихове речи као мач секу,
све што се људима намеће лажно,
Господ је кроз њих говорио свету,
пренели су Србији оно што је важно.
Хвала милом Богу нека се подиже,
у славу њихову свети храм,
поукама светих Богу смо ближи,
они су на најлепшој слици рам.
Песма је посвећена свим добрим и верним људима, који су дали свој допринос у грађењу цркве Светог владике Николаја и капеле Светом Ави Јустину у насељу Ресник.
Свети владика Николај
Владико свети, владико славни,
златоусти проповедниче православни,
у нама су беседе сунчевог сјаја,
Светог владике Николаја.
Говори Господе, свуда се чује,
да наше срце помилује,
у аманет нам остави песму и речи,
да српску душу љубављу лечи.
Речима својим милујеш свој род,
славиш Господа и себе дајеш,
од потонућа избављаш српски брод,
са свим светима у вечности трајеш.
Са светима нашим у божанску славу,
са авом Јустином уз Светога Саву,
чувајте брод српски од потонућа,
и пловимо сви до васкрснућа.
Благо Србији што има вас,
пред Богом у молитви за свесрпски спас,
твоје песме владико Србију буде,
и неку нову будућност нуде.
Твоје песме Србијом брује,
добар глас далеко се чује,
пева данас и старо и младо,
слави те владико српско стадо.
Како је велики Господ наш,
кад му душу и срце даш,
када од срца поделиш кору хлеба,
Он те уздигне до плавог неба.
Ко призна Христа и срцем Га слави,
у чијој је стално души и глави,
нека се не плаши земаљског краја,
Господ му отвара капије раја.
Предај се Господу
Дошло је време божићног поста,
и ево прилике да кажеш доста.
Кажи доста је, окрећем лист,
и желим од данас да будем чист.
Узми Јеванђеље у своје руке,
и уђи у неки нови свет.
Чућеш речи и најлепше звуке,
за које ти не треба интернет.
Повежи се на Божији вај-фај,
срце и душу Христу дај.
Тако се чисти душа и глава,
кажи: Господе нек’ Ти је слава.
Моли се Богу и Он ће доћи,
и схватићеш какве су Његове моћи.
Када суза из ока, једном ти крене,
то је благословено прочишћење.
Предај се Господу и добро знај,
не постоји за верног земаљски крај.
И бежи од тебе и зло и брига,
када се чита Света књига.
Док читаш Свету књигу схватићеш,
колико је за нас дато љубави и жртве.
Господ је послао свога сина,
не би ли спасио душе мртве.
Узми благослов док ти се нуди,
послушајмо савет, будимо људи.
Јер постоји крај времена милости,
љуби ближњега, моли се и пости.
Двери
Били смо деца, радосни у души чисти,
на зеленим пољима са природом срасли.
Шта нам се догодило, зашто нисмо више исти,
туга ми у срцу зашто смо одрасли.
Зашто изгубисмо дечије душе,
да ли нас бриге праве зверима?
Зашто се једни на друге нарогуше,
да ли смо достојни прићи дверима?
Да ли смо достојни прићи Часном Крсту,
да ли ми то дајемо лажни целив као Јуда?
И сами себе сврставамо у недостојну врсту,
несрећници, маловерни, сладокусци блуда.
А када дајеш лажни целив,
онда нема мирног сна,
твој је избор да са злом пут ти буде дељив,
твој је избор да те оно поведе до дна.
Стојим пред дверима и суза ми лије,
само дечија душа може кроза њих,
ако нисмо достојни боље да нас није,
зато буди смирен, буди кротак, буди тих.
Целивај од срца, буди жељан правде,
и ако ти суде и ако те криве,
јер долази време, сви ћемо одавде,
ти живи за правду, нека други за зло живе.
А шта је правда? Правда је истина,
истина је једна и припада Богу,
са нечастивим пити жуч, ил’ са Богом вина,
кад отворе се двери, само чисти кроз њих могу.
Повратак на село
Над људима се врши лоботомија,
у главама нашим монотонија,
свуда зло и велика агресија,
атак на душу и репресија.
Не умире се више од старости,
тек крене живот, а старе кости,
тешко досегнути до педесет лета,
постасмо болести покретна мета.
Просперитет и брига посташе фразе,
градови су извор духовне и телесне заразе,
у градове угурати сву популацију,
и над њима вршити манипулацију.
Људи слуђени причају себи у браду,
нема услова више за живот у граду,
сакупљени сви у зомбираном стаду,
како да човек не изгуби наду.
Убија нас вештачка храна и пиће,
док на селу негде, лепша зора свиће,
да ли врели асфалт или цветна поља,
где ли ће човеку, будућност бити боља.
Верујте да није много тежак избор,
заменити смог за храст или бор,
скинути окове и прљаву воду,
мењати за извор и сеоску слободу.
Побећи што даље од градске беде,
где на глави све више косе нам седе,
треба сачувати дух и тело,
гласам за повратак на наше село.
Из збирке поезије Александра Савићевића „Има нека васиона“ Књига се може наћи у књижарама „Вулкан“
О аутору
Александар Саша Савићевић, рођен је 13.09.1970. у Београду, од оца Арсенија и мајке Драгојле, има сестру Јасмину. Породицу је засновао 2004. године са супругом Маријом. С благословом Божијим добили су синове Николу и Богдана.
Нераскидива веза са Шумадијом, планином Рудник, која је родно место његовог оца, са планином Овчар, која је родно место његове мајке, са Овчарско-кабларском клисуром у којој често борави у кући на Морави, представљају неисцрпну инспирацију за многе песме које је написао.
Најплеменитије вредности древне српске традиције проткане живим духом Православља, изнедриле су изобиље стихова који су настали у периоду од јуна 2023. до фебруара 2025. године, а који су заступљени у овој збирци.
Књига песама Има нека васиона посвећена је пре свега Господу, затим земљи Србији и српском роду, и ближњима на животном путу.
Неке песме су настале као сведочење времена пост ковид пандемијe и почетка великих светских догађаја, зато је у њима присутна насушна потреба за љубављу, која недостаје овом времену.
Песме су објављиване на угледном сајту Стање ствари, и на јавним песничким конкурсима као што су: Сабор духовне поезије, Књижевно друштво Раковица; Под Успењским сводом, СПЦ Општина Топлице Бањалука и Удружење књижевника Републике Српске; Пјеснички конкурс духовне православне тематике, Црквена општина Брод и Српски књижевни клуб Вихор, Дервента; Богојављенски конкурс Удружење писаца Поета на Чукарици; Песмом против бомби, Удружење писаца Крагујевац, и други.
Члан је Свесловенског књижевног друштва из Београда.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар