Ми смо се трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ФПН)
Театар апсурда. То је наша стварност данас. У свему, у најмањем. Испред мене новине, старо стјециште апсурда, са насловом: „Срби неће бити странци на Косову – сви ће добити приштинска документа!“ Поред мене – жучна расправа двојице пријатеља: Иран, Израел, пројектили, базе, цијена нафте, Трећи свјетски рат, Апокалипса јуче. Испред мене Нови Завјет на хеленском и Стари Завјет на јеврејском и никаква могућност саопштавања чињенице да су то списи на језицима на којима их је Бог откривао а не геополитички манифести. Стварност медија појела је могућност разумијевања било чега осим онога сад и онога што кажу они који подржавају МОЈЕ мишљење. У таквом свијету живимо.
Насловне стране о „победи над Куртијем“
А Срби не разумију рат на Блиском истоку и то не (само) зато што не разумијемо иврит и фарси већ и зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе и јеврејске и персијске. И то већ негдје у 19. вијеку. Ми смо кренули путем изградње вертикалне културе, окренуте савременицима, са надом да ће Срби сви и свуда (у другој половини 19. вијека замијењени Јужним Словенима свима и свуда) прихватити наше напуштање предачког утемељења. Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода: то што је она „практична“ и „демократична“ подразумијевало је жртву – она више није окренута предвуковској српској култури будући да ни „писмен“ Србин данас нема способности – а ни воље – да чита било шта написано предвуковским писменима и радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџбеник старословенског или црквенословенског у руке. Паралелно са тим временом – Јехуда бен Леви гради савремени иврит на основи библијског, оживљава вијековима у свакодневици неупотребљаван језик. Када дијете у Тел Авиву или Техерану уђе у школу, њему читава култура, образовни систем, околина преносе јасну поруку: учићеш овај алефбет/абџад јер је то писмо наше цивилизације. Неважно је што сада алеф или ајин немају гласовну вриједност. Њихова једина вриједност јесте у томе што нас везују за претке. Тако се формирају колективне свијести утемељене у осјећању да стојиш на раменима предака и имаш завјетне задатке за потомке. То су цивилизације које памте, које су непрекидно у Завјету, у задатку, у мобилизацији. Када сам 2022. ушао у хотел у Техерану, на видео биму се стално смјењивала порука на којој је био цртеж Израела који слуша све што неко у Техерану коментарише. Прије само мјесец дана, на рецепцији хотела у Тел Авиву, особље вам фино објасни гдје је склониште за случај рата са Ираном. То су хотели, нису касарне, али хотели у земљама које живе у сталном сазнању да су мир и рат повезани, да прије или касније у њиховој смјени мора доћи и час који је дошао. Овај рат тамо никога није изненадио – Иран и Израел се постојањем спремају за њега. И када би заиста дошло до апокалиптичког уништења и једног и другог, десет људи који би остало испод рушевина учили би да пишу писмом своје цивилизације, да уче дјецу да је живот – задатак и обавеза, а не искључиво лахорасти сан о Дубаију или ноншалантна кафанска прича (мада оријентална култура воли и тај хедонистички апсект живота). Воле људи и у Техерану и Тел Авиву живот, воле и себе, али су спремни и да их живот заболи и да га изубе знајући да припадају заједници-цивилизацији старијој од њих самих.
О. Дарко Ристов Ђого: Завјетни народ или власт лишена смисла
Вратимо се мало у учионицу, ону српску. Тамо нам учитељица објасни да је наша азбука најефикаснија на свијету и најпрактичнија. Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објасни нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилизацију дотакнемо. Да је практичност све и свја у језику. А онда, када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација – укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације – начело практичности оде кроз прозор. Нити га има енглески правопис, нити руски, а шта тек рећи о кинеском? Но трајни импулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму.
Тако је како је – то казује наш културолошки код. И сада живимо то „тако је како је“.
Огњен Војводић: Меша Селимовић о Јовану Хаџићу и његовом „Кључу језика српскога”
Ми смо се у међувремену трајно демобилисали. Апсурд према коме те убјеђују да је албанска окупација изузетан успјех могућ је само у култури помиреној са сигналом предаје, оним „тако је како је, гледај ти себе и своје“. Нисмо увијек били такви. И ми смо знали за Завјет, за трајање испред и након нас, за Косово и Метохију као залог нашег постојања и будућности. Чињеница да данас као кибицери гледамо окршај великих предачких цивилизација могла би да нас освијести: и ми морамо мијењати културни код. Колективно. Но то можда за нас сањаре. Тако је како је, кажу ми познаници, на питање о поробљавању Срба на сјеверу Косова и Метохије. Тако је како је, прије или касније дође свакоме по своје.
Опрема: Стање ствари
(Блог о. Дарка Ђога, 17. 3. 2026)
Categories: Гостинска соба
Дебело јер
Јаловим пољем
Пустињом монокултуре
Лута горска вила, авет
Дебело јер
Осуђено на пријеком суду
Окупатора и домаћих издајника
Без права на одбрану
Без гроба, без епитафа
А ми, на припејд инфузији
Без коријена, сувог језика
Бивамо нијеми
Без Слова
Момчило
Сећам се Риста Ђога и његових Дневника на Српској. Одличан новинар, велики родољуб, жене би рекле згодан човек. Пре свега храбар и због те храбрости је трагично завршио. Мислим да је на сахрани и Радован Караџић пустио сузу.
Ристо је био отац оца Гојка. Читамо његов један извадак са његовог блога. Умислићу да је прочитао неке од мојих коментара (свеједно ако није) и издвојићу три ствари из његовог текста, натукнуте али не и разјашњене:
1. Вук Караџић
2. фантазмагорија о српским амебама
3. фатазмагорија о неопаганском аутохтонизму
Каже о. Гојко: „… зато што су се некада давно разишли основни културни импулс српске културе и јеврејске и персијске. И то већ негдје у 19. вијеку.“
Па то и није било тако давно али зашто 19. век? Индиректно сазнајемо да је то због Вука Караџића и његовог дела, чиме се о. Гојко сврстава у оне који би негирају једно највећих цивилизацијских достигнућа наше културе. Као ни сви други ни о. Гојко не може да наведе шта је то конкретно што се то може Вуку замерити. Обично се све сведе на једно једино слово, а и ни он не жали за неколико непотребних знакова који су имали више декоративну сврху.
Наводно, садашње генерације не могу да читају неку књигу писану српскословенским или црквено-словенским језиком али без објашњења зашто је то тако. Нико не каже, али се Вуку у ствари замера што је живи, народни (говедарски) језик узео за стандард уместо окошталог језика који је изгубио корак са временом. Наводно би језик танке српске грађанске класе у Угарској требао бити стандард свим Србима, и у Шумадији, и у Македонији, и у Црној Гори, и у Босни и у Лици и Далмацији и у Пироту, свуда. Не знам како би се тај вештачки језик (наше цивилизације?) могао наметнути свим Србима распарчаним у више држава.
Вукови противници не могу да формулишу ни један смислени аргумент, често наводећи злоћудни утицај бечког двора преко Копитара. Упитан да наведе нешто конкретно, један Вуков противник је навео Копитарев утицај да отпочне рад на Српском рјечнику. Бесмисленост одржавања вештачког језика у животу не говори само једна илустрација из говедарског Рјечника („Што се туђе козе прају, то мог јарца мда сврбе“) већ би то било и одрицање од наших епских и лирских песама, приповетки, загонетки, брзалица. Завршићу овај део са разочарањем о.Гојка у своју прву учитељицу која га је обманула рекавши да је ћирилица ‘најефикасније’ писмо.
О. Гојко користи излизану, тупаву метафору у српским амебама, ни сам не знајући шта хоће да каже. Могао је једноставно, онако говедарски да каже, да је и он један од дисача на трску. Чак и да је тако, опет би Срби имали неке претке ваљда тамо негде у украјинским мочварама обраслим трском, који су ту живели још пре појаве амеба. Зашто нико и нигде ни да помене ту нашу стару постојбину о којој ништа не знамо а не знамо ни језик којим су говорили. Како су Срби уопште настали, свеједно где је то било? За Србе, о.Гојко каже „радије ће вјеровати у ма коју фантазмагорију о српским амебама него узети уџбеник старословенског или црквенословенског у руке.“ Заиста неопростиво, али није једино.
„Но трајни импулс подсмјеха сопственој прошлости остаје у свему што након Вука радимо и не могу га надокнадити покушаји да се у ту прошлост ускочи постмодерним фантазмагоријама о неопаганском аутохтонизму.“ – каже о. Гојко.
Преведено на говедарски (да би и Гароња и Мурга то разумели) то би значило да Срби нису аутохтони (има један, истина неСрбин овде, који пише трактате о апсурдности аутохтонизма и идентитета) а доводи се у питање и његова пре-хришћанска вера. Мало је чудно да је баш српска реч („поган“) усвојена у целом свету за прехришћанство (један странац ме убеђивао да је име дошло из латинског).
Већ сам рекао да виталност православља долази управо из много старијег, више-миленијумског веровања и да се управо ‘пагански’ елементи које се спојило са хришћанством, и данас највише упражњавају. Чак су и комунисти хтели да ђурђевданске уранке (који cy такође потекли од пагана) замене првомајским. Можда би о. Гојко могао још једном да погледа филм Рубљов а могао би да сазна како је насилно покрштавање скоро потпуно уништило милионе балтичких Срба.
Када би знао када су први Срби примили хришћанство, ко је био Никита Ремезијански, да ли је Константин заиста донео ћирилицу Србима, ко је био Јустинијан из Лебана (који је родоначелник ове православне цркве), вероватно би његова преспектива била много бистрија. Да ли за Константинову (наводну) ћирилицу важи слично овоме – „Није наша данашња ћирилица дошла као узрок већ као посљедица промјене културног кода“.
Знао би и да је руски језик настао од српског („… када наша дјеца почну да уче језике великих цивилизација – укључујући и руски, највећи језик наше цивилизације“), да су сва писма (и ‘ћирилица’ и латиница) настале од србице. Да ли зна ко је био Онорије АЕ Илирије? Овако, све приче о Завету немају никакву основу, чак се признаје да смо уљези на овом простору, укључујући и Косово, које је шиптарска земља.
Какав је смисао косовског завета ако је све претходно тачно? А без косовског завета ни све друго нема смисла, па се тиме и враћамо на почетак текста, са којим се слажем, али за такво стање није крив ни Вук ни наш аутохтонизам ни наша прехришћанска вера, већ управо незнање које о.Гојко овде изражава.
Због временског шкрипца су се појавиле неке минорне граматичке грешке у претходном коментару али оне не мењају смисао написаног. Не бих ово ни помињао да нисам видео Момчилов коментар на припејд инфузији.
Дебело јер!
О. Гојко га, ни мање ни више, поистовећује са (српском) цивилизацијом (‘Да смо прије Вука имали сијасет писмена којима је истекао рок трајања. Објасни нам да се не вриједи трудити да та писмена научимо и ту цивилизацију дотакнемо.’).
А Момчило за ‘тврди знак’, који више ни Руси не користе, каже –
Осуђено на пријеком суду
Окупатора и домаћих издајника
Без права на одбрану
Без гроба, без епитафа.
Дакле, да ли је ова закаснела, растућа анти-вуковска хистерија симптом наше деканденције и националне дегенерације.
@Посматрач
Руски настао од србског? Ако је тако, онда је могуће и да си ти старији од свог ћаће.
Питам се да ли моји едукативни коментари имају икакву сврху. О најзначајнијим стварима наше историје и идентитета нема никаквог одзива. Само кроз мргуде могу да закључим да су дисачи у већини али су они, или кукавице да нешто смислено одговоре, или немају никаква знања, а највероватније је – обоје заједно.
Нема ни оних који се слажу са мном. Вероватно су бржи од мене да укапирају недостатак поменуте сврхе. На врху текста видимо насловну страну Новости – ‘Србе неће протеривати, добиће сви шиптарска документа’, као и други усхићени наслов – „Срби неће бити странци на својим огњиштима’.
Зашто усхићени? Зато што дисачи сматрају (можда чак несвесно) да су Шиптари староседеоци на КиМу а да су Срби преотели њихову земљу (шиптари кажу – чак и цркве). И сада, после 1300 година, Срби коначно добијају признање и пристанак Шиптара да могу да живе на Косову. Можда ће чак постати и равноправни чим Шиптарима врате отете цркве, што је уз прећутно дисање, следећи корак.
Било би интересантно да неки познавалац напише нешто и о шиптарском косовском завету, пошто он сигурно постоји јер су они ту живели дуже од Срба, који су свој завет створили за само 5-6 векова тамошњег живљења, од трске до косовске битке.
Непристрасан и рационалан колега посматрач са стране би се могао чудити овом свесном српском мазохистичком самонестајању. Самоубиство једне нације колективним престанком дисања? Увек смо били оригинални и први испробавали разне опције. Наш скроман допринос пројекту ‘златне милијарде’. У садашњем тренутку би само јерменски случај могао бити помало налик на српски.
Уместо некадашње сељачке ( тј. здраворазумске), имамо овде надирућу постмодерну (тј. ћацијевско-амортизерску) логику.
Пример са горњих насловних страна:
Пуко Курти!
Срби неће бити странци на својим огњиштима.
Пример из текста:
Фатазмагорија о аутохтонизму!
Косово је Србија.
Морам да искажем своје велико чуџење – да један од најистакнутијих заступника континуитета идентичности србског идентитета има толики испад у видном пољу (кад тврди да је црквенословенски „вештачки окоштали /мртви, укомирани?/ језик који је изгубио корак са временом“ – „brain fart“ или „keyboard fart“?).
Изгледа да је свестан да данашње генерације Срба не могу да читају писанија Светог Саве, односно да им треба превод на савремени српски (и баш тако пише у савременим српским издањима дела Светог Саве: „превео тајитај“ – а оригинал ни црква ни ико други не издаје нити можемо да га у библиотеци нађемо, зашто?).
Али из неког разлога не схвата да то, превод, подразумева да је у питању други језик.
А језик је један од три стуба народног идентитета (без једног, Троножац се преврће).
Односно, други језик подразумева да је у питању већ други народ (нпр. понемчени Лужички Срби више нису Срби; ни Хунгари, бивши словеносрби, нису више Срби; ни Ромуни у Валахији, иако су сачували и крв и култ, нису више Срби…).
Па тако, кустос Идентитета из Троноше, енергично ломи једну ногу Троношца (и каже нам да се храбро попнемо и поносно станемо на хоклицу са две ноге – да нам се сви хипоксични дисачи на трску смеју).
Владика Николај објашњава: „Сваки језик је носилац неког духа“.
Дакле, србскословенски је носилац Светосавског Духа.
Али ако је Светосавски Дух „изгубио трку“ са временом и новим духовима и „умро“, онда добро. У мени, и у још некима које знам, није.