Више може завјетни народ, трајно мобилисан, него милиони људи чија је власт лишена ма какве свијести о смислу државе, похлепна, вазална и окренута себи
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ФПН)
У Назарету, као и у цијелој Светој Земљи, осјећаш да земљу још грију стопе Христове. Но како да се човјек препусти Сунцу и потресности свештене земље када у позадини, све снажније, слушаш ехо вијести: већ први факултет Универзитета у Приштини са привременим сједиштем у Косовској Митровици – албанске власти прогоне. Званично, црно на бијело.
Док се режимски “Срби” из кесице труде да нам објасне да је Србија моћна (само на Косову и Метохији немоћна) а ми срећни (само су Срби на КиМ чудновато несвјесни те среће, па немоћни и несрећни), док се опозиционе професионалне сподобе пресабирају и престројавају – завршава се посљедњи чин фарсе под називом “Само је важно да није потписао”. Само Србија, изгледа, држи бесу да ће преговарати докле год и посљедња њена институција на Косову и Метохији не буде испод тезге замијењена за ЕУ будућност и бриселско тапшање по рамену. Шта и гдје још нешто треба да се деси да бисмо се пренули из летаргије у којој ће нам судбина Срба на КиМ илустровати једноставну истину: народ и држава невољни и неспособни да одбране приштински универзитет у Косовској Митровици не може се надати било чему другом до тихом нестајању свих српских универзитета, кад сила која нас тјера са Косова и чизмом у Ниш, Крагујевац и Београд дође?
О. Дарко Ристов Ђого: Прекречене слике Српства у Сјеверној Митровици
Питам се само докле ће још у леду почивати савијест свих пријатеља што су нас за сваки корак ка изгону Србије и Срба са Косова и Метохије увјеравали да се игра 4D шах у коме се жртвују пијуни да би се добила партија. Ето, драги коњи, ловци, топови и краљице, надам се да сте срећни. Остаћете сами на табли, док краљ не жртвује и вас.
И док нас бриселска власт преко својих лајаваца убјеђује да нам не треба Завјет а бриселска опозиција да нам не треба ни да знамо ко смо, сваки корак у Израелу ти свједочи: више може завјетни народ, трајно мобилисан, него милиони људи чија је власт лишена ма какве свијести о смислу државе, похлепна, вазална и окренута себи – макар непрекидно лили крокодилске сузе за народом чије се земља све више сужава.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал О. Дарка Ђога/Искра, 11. 2. 2026)
Categories: Гостинска соба
„Онај који је од Бога Речи Божије слуша, зато ви не слушате, јер нисте од Бога!“ (Јн. 8, 47)
У Србији Крст Косовског завета неће: сабор и синод спц, издајничка власт, војска, полиција, службе, правосуђе, сану, универзитет, матица српска, пензионери, радни људи и грађани, опозиција, омладина… Ниједна институција, ниједна друштвена група! Овде се служи демонским заповестима туђинаца, мамона и трбуха. Пазимо: на српској земљи прогрес се најпре плаћа Косовом и Метохијом, а потом и Тросунчаном Вечношћу. Али, Силу Оваплоћења, Васкрсења, Вазнесења и Суда Божијег неће зауставити људски богозаборави и падови.
Шта и гдје још нешто треба да се деси да бисмо схватили једноставну истину: народ (=црква) и држава који су сами предали заветну земљу својих отаца (Маћедонију), и самоизгнали се из ње, не могу се надати било чему другом до нестајању свих својих Баштина.
Небеској Србији, Старој Мајци, не треба Космет, кад Маћедоније нема.
Са пола срца се не живи.
Пола срца ни Богу не треба.
Засто су све приче о Космету, уз непомен Маћедоније, патетично замајавање.
Оне су као хистерисање домаћина којем гори имање, у часу кад је већ до тла изгорело пола села – у пожару који је он сам запалио, и сам негасио, док није догорело до његове авлије.
@ Евсевије
Трипут амин!
Као Јужњак-СтароСрбијанац, без икакве задршке потписујем све што сте у горњем коментару написали — од прве до последње речи.
о. Мирољуб Срб. Ружић
И заветни народ неко мора да организује и води – наш народ у овом времену нема ко.
Јесте „власт лишена ма какве свијести о смислу државе, похлепна, вазална и окренута себи“, а шта радити са црквеним „властима“ лишеним свести о припадности роду, похлепнима, вазалнима и окренутима себи.
Имали смо две обојене револуције, петооктобарску и екуменистичку.
Опоравка неће бити без црквене рехабилитације владике Артемија и осуде екуменистичких брљотина и иживљавања над Србима.
Тек након тога уследиће брзи прогон колонизатора и њихових полтрона и народни опоравак.
Занима ме мишљење оца Дарка Ристовог Ђога о додели ордена новомученика актуелним председнику и министру полиције Србије!
(Ајд’ сад, л… ако смеш!)
Поп је у праву да смо дотакли дно дна, али jавити се сада када је отишао факултет да је све готово… што је то трагичније него рецимо када је укинут динар или пошта или предато Газиводе? Израел је још увек по њему заветни народ, не знам по чему, али ајде да је то тако. Тренутно тај заветни народ има сваког скорашњег председника САД да му држи леђа и гледа кроз прсте на велике злочине, а ту је и план да зида хотеле и коцкарнице у Гази. Бокан прича слично као поп: Трамп и Израел ће да нам помогну да вратимо Косово, они су заветни народ, све знају како треба, једино прво мораш милијарду да уплатиш Трампу на рачун. А Трамп је нашег председника на хоклицу ставио да среди да потпиче како је Израел признао Косово. О министру Јевреју за иностране послове не вреди трошити речи која је то брука и где нас води, или амбасадор у Вашингтону. Што би рекао Владика Иринеј бачки добро нам се сналази власт кроз Сциле и Харибде међународне политике, али имају у СПЦ примедбе на кадровска решења :))), као могло би боље. Циркус, јад и беда, на све стране, али пошто смо издали Косово биће још горе. Но Бог ће нам помоћи ако останемо православни.
Драги оче Мирољубе,
Се что добро и что красно, но јеже – кад тако лепо сарађују (Духовна) Војска Србије и (Србска) Национална Гарда Охаја!
Не дајте нас!
Возлюблѣному братѹ Евсевїю,
Таковь прѣчьстни и прѣславьни съвѧзъ посредѣ дꙋховнаго воиньства Срьбьскаго рода и Срьбьскѣ племѧнѣ гвардїѣ землѣ Охаїѡ, ѧко Призреньскыѧ црьквы патосъ, и Дечанскаѧ црьква, и Печьскаѧ припратъ, и Баньское злато, и Ресавьско писаніе, не обрѣтаѧстѣ нигдѣже!
Азъ же Господѹ воззвахъ: Ангели воспѣша страданїѧ наша, и демонскыѧ полкы вострепеташа, егда ко Господѹ шествовахомъ, ѧко знамєніѥ побѣды крестъ носящїѧ. Многомилостиве, спаси насъ!
от. Мирольубъ Срьбь Ружичь
Можда би професор Ружић могао да нам објасни у пар реченица (пошто нико до сада није, нити то покушава), шта значи ‘заветни народ’ и зашто су само Срби једини (има ли неки други?) заветни народ у Европи? Додатно, може ли нам рећи колико је простора у ‘Историји хришћанства’ на Охајо универзитету, посветио претходнику светог Саве, Онорију, архиепископу илирском? Хвала.
Пojам завета представља један од најдубљих и најсложенијих концепата у историји духовно-религијске мисли, обухватајући теолошке, правне, етичке, политичке и културне димензије. У библијској традицији, завет (хебр. בְּרִית – berit) означава свети, обавезујући однос између Бога и народа, заснован на верности, моралној одговорности и историјској мисији. У Септуагинти овај појам преведен је као διαθήκη – diathēkē, термин који истовремено значи „завештање“ и „завет“, док латинска Вулгата користи реч testamentum, одакле потичу називи „Стари“ и „Нови завет“. У црквенословенској традицији усталио се термин завѣтъ, који задржава и правни и сакрални смисао, а уједно постаје један од кључних појмова православне духовности.
У небиблијским културама, међутим, заветни језик поприма другачије облике: у староисточним царствима он функционише као дипломатски инструмент — уговор између моћног владара и вазала; у политичкој модерни постаје метафора колективне судбине, националне мисије или моралне обавезе заједнице према сопственим идеалима. У свим овим контекстима, завет делује као симболички оквир који повезује прошлост, садашњост и будућност једног народа.
У Старом завету, појам завета (בְּרִית – berit) означава обавезујући, свети споразум између Бога и једне заједнице, при чему се народ Израиља више пута описује као заветна заједница. Кључни примери укључују Авраамски завет (Постање 12, 15, 17), у коме Бог обећава земљу и потомство Аврааму и његовим потомцима; Синајски завет, посредован преко Мојсија (Излазак 19–24), где Израиљци колективно прихватају божански закон; и девтерономско богословље у Поновљеним законима, где послушност Божијим заповестима одржава заветни однос. Израз „изабрани народ“ (хебр. עם סגולה – ‘am segulah) произлази из Поновљених закона 7:6: „Јер си ти народ свет Господу Богу своме; тебе је Господ Бог твој изабрао…“. У библијском контексту „изабраност“ не подразумева надмоћ, већ позив и обавезу — етичку одговорност, а не етничку искључивост.
У постбиблијском јудаизму, завет постаје централни део идентитета. Рабинска литература наглашава да изабраност подразумева одговорност за вршење мицвота (заповести), а не урођену супериорност. Хебрејска реч „мицвот“ (מִצְווֹת – mitzvot) у једнини מִצְוָה (mitzvah), је изведена из корена צ־ו־ה (ts v h, „заповедити“), која у Танаху означава Божију заповест, а у рабинској литератури добија шири смисао сваког доброг дела које испуњава Божију вољу, при чему њени најближи упоредни термини у другим језичким и преводним традицијама обухватају јелинско ἐντολή (entolē), латинско mandatum и црквенословенску заповѣдь.
Средњовековни јеврејски философи, попут Мајмонида, тумачили су завет у рационално правном и теолошком кључу, тврдећи да се изабраност односи на верност Божијем закону, а не на метафизичку предност. Тако библијски и рабински схваћена заветна изабраност остаје колективна, условна и етичка.
Рано хришћанство преобликовало је теологију завета. У Новом завету, посебно у списима светог апостола Павла, завет διαθήκη (diathēkē) проширује се изван етничког Израиља. Свети апостол Павле у Посланицама Галатима и Римљанима тврди да вера у Христа укључује незнабошце у „нови завет“ (грч. καινὴ διαθήκη – kainē diathēkē). Ово доводи до учења које се понекад назива суперсесионизам, према коме се Црква посматра као „нови Израиљ“ (лат. novus Israel). Каснији богослови, попут блаженог Августина, развијају ову идеју у правцу схватања Цркве као универзалне заветне заједнице.
Изван библијске теологије, заветни језик обликовао је политичку мисао и народно-национални идентитет. Научници указују да библијски завети структурно подсећају на горепоменуте хетитске и месопотамске вазалне уговоре, где велики цар обавезује вазала на верност. У раном модерном периоду, завет постаје политичка метафора: реформатори попут Калвина наглашавају завет као темељ цркве и друштва, што снажно утиче на пуританску мисао. У колонијалној Новој Енглеској, вође попут Џона Винтропа описују Масачусетс као заветну заједницу “A City upon a Hill” — „град на гори“. У модерној историји, реторика завета појављује се у секуларизованим облицима: у америчкој грађанској религији, у романтичарском национализму XIX века и у појединим струјама руске религијске философије. У овим случајевима, завет постаје метафора колективне мисије и моралне одговорности.
У СветоСавској србско-православној историјској и теолошкој свести, појам завета добија посебан облик кроз избор пред сам Бој на Косову. Централна личност је наш свети великомученик кнез Лазар, који се у епској поезији и црквеној традицији представља као онај који је изабрао „Небеско Царство“ уместо „земаљског“. Изабравши страдање и великомучеништво Христа ради, свети великомученик кнез Лазар постаје Христолика личност, а србски народ се симболички обликује као заветна заједница одређена жртвом и верношћу Божанској непролазној и вечној Истини. За разлику од библијског завета, овде није реч о формално артикулисаном завету као уговору, већ о историјској и литургијско-поетској заветној свести. „Косовски завет“ функционише као богословско тумачење и као морална парадигма избора вечних вредности у историји над пролазним успехом, али и као колективни идентитет укорењен у (велико)мучеништву и есхатолошкој нади. У православном богословљу (велико)мучеништво није пораз, већ сведочење — martyria, живо исповедање верности Христу кроз добровољно прихваћено страдање, које се у хришћанском и православном предању не схвата као трагични крај, него као учешће у Христовом Крсту и Васкрсењу; стога наш србски Косовски завет не означава етничку супериорност, већ историјски позив на верност Христу кроз страдање, те се у том смислу и ми Срби обликујемо као заветни народ кроз заветни избор и памћење!
Појмовне разлике између „заветног народа“, „изабраног народа“ и „заветног памћења“ од суштинског су значаја. Заветни народ дефинисан је обавезујућим односом — релационом и правном категоријом која наглашава узајамну одговорност. Изабрани народ дефинисан је божанским избором — теолошком и телеолошком категоријом која наглашава позив и сврху. Заветно памћење дефинисано је сећањем на колективни морални избор — литургијском и наративном категоријом која наглашава жртву и есхатолошку верност.
У богословском оквиру србски народ на особен начин обједињује све три категорије: као заветни народ живи у обавезујућем односу верности Богу, као изабрани народ препознаје свој историјски позив и сврху у сведочењу Христа кроз страдање, а кроз заветно памћење литургијски и наративно чува сећање на колективни морални Косовски избор, који постаје трајна парадигма жртве, верности и есхатолошке наде.
Појам заветног народа поставља трајна етичка и философска питања: може ли колективни идентитет бити заснован на трансцендентној обавези; да ли изабраност подразумева искључивост или служење; како се посебни избор може ускладити са универзалном једнакошћу људи. Модерни јеврејски мислилац Франц Розенцвајг тумачио је изабраност као дијалошку одговорност унутар човечанства. И у србској православној мисли, Косовски завет — у свом духовном смислу — није привилегија, већ одговорност кроз жртву.
Бити „заветни народ“ у библијском смислу значи постојати као заједница утемељена на светом и обавезујућем односу са Богом. Бити „изабрани народ“ значи бити позван на посебну историјску и моралну мисију. У Старозаветној традицији тај избор је повезан са Тором; у Хришћанству се он универзализује у Цркви; у добу модерног политичког мишљења и савремених концепата, завет постаје метафора колективне судбине, на начин сличан ономе како су, на пример, амерички пуританци тумачили своју заједницу као „град на гори“ — не у смислу буквалног Божанског уговора, већ као идеју да читав народ има моралну мисију, историјску улогу и одговорност пред будућим поколењима. Истовремено, у нововековним европским националним покретима, нарочито међу романтичарским струјама XIX века, али и политичко-расним идеологијама XX века, поједини народи су своју „историјску улогу“ тумачили као „заветну мисију“ у војно-експанзионистичком или културно-политичком смислу, користећи појам завета као симбол „заједничке судбине“, „одговорности“ и „историјског позива“.
У србској православној традицији, нарочито кроз Косовски завет, завет постаје литургијско историјско сећање на избор Царства Божијег над земаљском влашћу. У свим овим традицијама, заветни идентитет мање је питање надмоћи, а више питање одговорности, мисије, жртве и духовно-моралне обавезе у историји.
Kроз Косовски завет, појам завета, за нас Србе, постаје литургијско историјско сећање на избор Царства Божијег над земаљском влашћу. Овако схваћен заветни идентитет није израз надмоћи, већ позив на одговорност, мисију, жртву и духовно моралну обавезу у историји. Кроз свој заветни избор, своју историјску верност Христу и своје заветно памћење — ми Срби смо се обликовали као народ Теодул, који у себи сједињује све димензије заветности.
о. Мирољуб Срб. Ружић
@ оМСрбР
Поштовање,
Захваљујем на одвојеном времену за историјски преглед заветног концепта. Моја перспектива није у контрадикцији али јесте мало другачија. Између осталог, она укључује и временску компоненту. Још увек не знамо зашто само Срби у Европи имају завети за разлику од свих других народа. Чак ни Грци немају завет а такође нити Мађари или Румуни (тј. Власи) нити Немци ни Французи, па чак ни Руси ни Пољаци.
Неки од њих су такође ратовали са Отоманима са променљивим успесима. Косовски завет се развијао после косовске битке, испреплетен са народном епиком (коју такође имају само Срби). Али, корени косовског завета су много дубљи, укорењени много пре косовске битке и само део много веће приче. О томе сам већ раније писао али је нећу сада поново отварати, мада историјски тренутак и стање српског народа и државе то захтевају више него икад. Индикативно је да нисте поменули место архиепископа Онорија у историји хришћанства, пошто мене читалачка јавност препознаје управо под тим именом а настало је из разлога које нећу помињати.
На крају ћу завршити са закључком који можете користити у настави, свеједно да ли се слажете или не, да су Срби били кључни за развој хришћанства и зашто је оно постало светска религија. Српско-римски императори су прво прогањали хришћане (почев од Декија, Проба, Максимијана, који је погубио светог Димитрија, до Диоклецијана – проклетог цара Дукљанина, који је погубио светог Ђорђа), затим су проповедали толеранцију (Галерије Тимочанин), легализовали хришћанство (Константин, Ликиније – родоначелник Немањића), градили највећу цркву (Јустинијан), први превели Библију на латински (свети Јероним), спасли православље од уништења (Фирентински сабор), а чак је и оснивач протестантизма, Мартин Лутер, био Србин.
@ оМСрбР
Поштовање г. Ружићу,
Хвала вам за веома информативан текст о ослобађању Врања и Јужне Србије од Отомана. Такође, хвала вам и за текст о заветима који је дефинитивно захтевао доста времена за писање, што читаоци често превиђају и не разумеју колики је напор понекад потребан за само неколико пасуса. Нажалост, мој одговор вама из неког разлога није објављен па вероватно нећу више ни покушавати да нешто објавим, мада ћу покушати да вам то некако проследим пошто то има велику важност за српски народ.
Било би на корист издвојити ово поучно слово о.Мирољуба о заветности као посебан СтСт прилог.
Огромна благодарност на овоме, оче Мирољубе!
Савршени шлагворт мени, који сам намерио и ово да кажем (допуњујемо се ко НГ Охаја и ВС – ви балистичким ракетама преко океана, ми ручним бомбама из ровова!):
Ако те заборавим, Охриде, нек ме заборави десница моја!
Свет зна да је Охриду друго име Европски Јерусалим (википедија).
Нови Срби, пјани, луди и дементни у свом нововавилонском робству, испунивши пророчанство из пакла саопштено им устима великог мајстора Великог Архитекте Универзума Јозефа Броза (1974.) – да за 50 година неће знати ни ко су, а да их за 100 година неће бити – заборавили су и прво и друго име Охрида.
Прво име Охрида је Лихнида. Охрид је постао кад су од Лихниде, после (в)а(р)варског нашествија средином Првог Миленијума, остале само хриди (као што се десило са Јерусалимом у старозаветној историји). Грчко име Лихнида је од луча – светиљка, лучица.
У преводу, Лихниди је, као и Јерусалиму палестинском (колонији Пеласта, досељеника који су допелали из Пеле), име било Сијон – Град који сија, и светли Васељени.
Србска Маћедонија је прва стопа у Европи у коју је стигла Блага Вест, на изричит захтев „Мужа Македонца“ (ДАп 16:9, и на прво испуњење Христове заповести „Иштите и даће вам се“, Мт 7:7). Тај „Муж Македонац“ био је, тадашњим техничким жаргоном „Геније“ народа македонског; савременом терминологијом, Тројанац Лука би данас рекао „Србин“ – колективни Србин у Духу Светом (оно што ми покушавамо да будемо овде).
Лихнида је место где је основан први Универзитет у Европи (Плаошник), око првобитне цркве посвећене Апостолу Павлу, који је ту први донео Лучу Христа, Lux Christi и проповедао Познање Истине. А тај Универзитет је предао Светлост Познања Истине свим словенским племенима, највећем народу Европе.
Као што је цар Константин основао Архиепископију Константинопољску, тако је и цар Јустинијан основао Архиепископију Јустинијане, која је имала јурисдикцију над целим источним Илириком – и узаконио да она буде прва по части, иза Римске и Константинопољске архиепископије.
То значи, да је после пада Римске и Константинопољске архиепископије (у јерес и унију респективно) духовно првенство у Хришћанству остануло на Цркви Илирика, србској Цркви.
Кад је седиште Архиепископије Јустинијанске разорено, трон Цркве Илирика прешао је у Охрид.
А затим је Свети Сава – управо стога, да је савршено одвоји и од јеретика и од унијата тадашњих и будућих које је прозирао у Духу Светом – без икакве дискусије са јеретицима Цркву Илирика одвојио од Охридског архиепископа-унијате (Димитрија Хоматијана, првојерарха унијатског Епирског Деспотата).
Ту Цркву ми данас знамо под именом Жичка Архиепископија, Србска Православна Црква (NB: ≠Српска православна црква, Београдска патријаршија).
И она је, дакле, Трећи Рим: законита прејемница оба пала Рима, и ватиканског и фанарског, прва црква Хришћанства – по части, по закону, по (у)правди и по Духу.
И достојно и праведно јест: јер као што је била прва Црква основана у Европи, остаје до данас у првенству. И истовремено последња Тврђава Хришћанства: Ар Магедон (јеврејски хар=гора, брдо, холм), Македонија, заветно је поприште последње битке између синова Светлости и ишчадија лажи (Откровење 16:16).
Кад знамо да је Македонија као географски појам у србском средњем веку укључивала односно подразумевала и Косово, Рашку и данашњу Црну Гору (до Даламације), онда би требало да нам буде јасно да је Косовски Бој био бој за одбрану Македоније. И када кажемо Косовски завет, не говоримо о косовској земљици – него мислимо Завет о целој древној србској земљи, Маћедонији, матици свих србских земаља (и престоници целог древног македонског Царства).
А у духовном смислу, Армагедон је оно за шта су се борили и изборили србски Витезови на Косову Пољу: у чувању царства земаљскога изабрање Царства Небескога.
И то је бој који бијемо сви ми, који се нисмо одрекли Завета Отаца.
Сви Новосрби који су се гнусним уснама и рачвастим језицима свог апостатског епископата одрекли Маћедоније, односно по том им рекли „амин!“, заправо су издали Косовски Завет – и погинули на Армагедону.
А у тој духовној смрти Ђаво их надахњује да на сав глас кличу и поју о Косову и Завету, и прави дебиле од њих – ругајући се не њима, него њиховом Богу („Погледај децу своју, премудри, нису ли дебили? По образу и подобију кажеш? Једино што право кажу је – какав отац, такав син“).
Истовремено, кроз српску историјску науку и просвету учи Новосрбе и Српчиће да су Дардани Албанци – тј. да су Косово, Јужна Србија и Западна Македонија исконске шиптарске земље. И додатно прави од њих мајмуне: званично исповедају да је Дарданија албанска, и док шизофрено вичу „Туђе нећемо, своје не дамо!“, отимају се за оно што су њихови преци накратко украли од комшија. Речју – род разбојнички, проклети и безумни.
Који се онда страшно чуди кад цео западни свет устане на њих да их врати на место и свеже за колац – као псе, али милостиво, милосрдним анђелом, не убијајући их све редом као бесне псе.
Тј, истина је или то, или оно што је записано у Откривењу: „Ово су духови демонски који чине знамења, и изливају се на цареве целе васељене да их саберу у бој, дана онога великога, Бога Сведржитеља – и сабра их на место, које се јеврејски зове Ар-Магедон“ (16:14-16).
Одрицањем од Маћедоније, Новосрби су се одрекли целокупног Хришћанства – целе своје новозаветне историје, својих отаца, и самих себе. И шта им је остало, Богозаборавницима? Осим да за оцем и патријархом лажи понављају мантру: „Црква Македоније никад није била српска, осим од 1920-1959“, да из свег мозга булазне о геополитици, реалполитици и држави, и да из свег грла певају антологијски стих Слободана Милошевића (или његове музе, ММ?) „Косово је срце Србије!“…
Хебрејска реч, глагол заборавим у речи Псалма (136:5: ако те заборавим, Јерусалиме), шоках, открива нам духовни смисао те српске трагедије.
Срби одавно, још из позног средњег века, за Хрвате имају реч Шокци – углавном у северним и западним србским земљама, при чему она оригинално нема пејоративни смисао. Етимологија је неутврђена (Даничић, Скок…или преглупа: „од шљивов сок“; дисклејмер: немам намеру да се расправљам ни са „експертима“ нити са експертима, добро знам да лингвистичка наука тврди да семитски и „индоевропски“ језици немају апсолутно ничег заједничког /ко ни Срби с Македонијом/; само ћу рећи да су Македонци /Селевки/ три века владали Палестином, да сами Јевреји сведоче о својим блиским везама са древним Србима из времена Римске Республике /Нетанјаху/, и да су Срби од средњег века имали у својим земљама значајно сефардско присуство /избеглице из Шпаније/ – па кад докажу супротно, нека дођу да се даље премо).
Дакле, шокац је – заборавник. Онај који је заборавио Јерусалим, Храм-Дом Очев, Завет и Веру отаца, Бога Истинога, Слатко Православље, шта и ко су му преци били, ко је он сам. Шокац је Богозаборавник, којег је заборавила десница његова – дементни духовни богаљ, који је изгубио осећај правде (right), који је изгубио свако добро, пола човека који је сав постао sinister. Шокац је онај који је проклео сам себе, и сам себе заборавом учинио проклетником.
Новосрби који су заборавили Лихниду, свој Нови Сијон Европе, постали су шокци.
Савршено логично: унија званичне православне цркве склопљена са папским јеретицима 1965. („укидање екскомуникација из 1054. и њихово предавање забораву“ = предавање шокаштву), и за њим учлањење СПЦ у Сатанину Синагогу (ССЦ), за две генерације учинила је Новосрбе шокцима – Богозаборавницима.
И зато, зато је и „Охридски споразум“, коначни акт српског одрицања од Македоније (формално Косова), од стране сатаниста уприличен управо у Охриду, симултано са Томосом и на педесетогодишњицу пророчанства мајстор-Јозефа о Србима – да одрицање буде ритуално, проклетство савршено и пророштво испуњено.
Зато нам данас хаусмајстор енглеске амбасаде говори да тај „џентлменски споразум“ Курте Шиптара и Аце Србина (или два Шиптара – остаје нејасно), иако непотписан, има правну снагу и да је обавезујући https://stanjestvari.com/2026/02/11/engleski-ambasador-edvard-ferguson-ohridski-sporazum-dogovoren-i-pravno-je-obavezujuci/.
И треба му веровати: зидарски мајстори из подземних ложа пуних луциферове светлости знају коме су обавезани, и шта све та обавеза подразумева. И оно што су пошокчени Срби такође заборавили: која је сила речи.
Ипак, Великоме Богу слава, још има Срба који у срцу говоре: „Ако те заборавим, Охриде, нек ме заборави десница моја!“, и не заборављају. И док њих има, Ар-Магедон није пао.
Од њих зависи хоће ли се или неће испунити пророштво гада Сатаниног – да Срба за 100 година неће бити (у вардарској Македонији их већ нема, или их има да под једну шљиву стану!).
И они ће бити одговор на питање Господње: „Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18:8).
Посматрач,
14. фебруар 2026. • 04:52
“Можда би професор Ружић могао да нам објасни у пар реченица (пошто нико до сада није, нити то покушава), шта значи ‘заветни народ’ и зашто су само Срби једини (има ли неки други?) заветни народ у Европи? Додатно, може ли нам рећи колико је простора у ‘Историји хришћанства’ на Охајо универзитету, посветио претходнику светог Саве, Онорију, архиепископу илирском? Хвала.“
Можда ће значење србског израза ‘Заветни народ’ сваком бити јасније,
када нам припомогне наука – делатна етимологија.
Вето – забрањујем, не примам, одбацујем.
Овом речи су у старом Риму оглашавали одлуке сената за неважеће
Ветус – стар
Дакле, важеће тумачење речи “вето” није погрешно, али није подпуно, јер се не разуме њено право значење. А право значење је да је та реч “Старија” од свих других речи, а старији се у давна времена морао слушати.
У србском језику реч “старији” не значи само бити времешнији, него зачи и бити претежнији, бити онај чија се реч слуша. Зато се главар другим именом звао “старешина“.
Такво је значење латинске речи “вето” и тако је некада било, а данас право вета имају само Силни.
Србска пословица на народном (говедарском, свињарском, баљегараком …) језику:
“Старцу кости шобоћу – баш ко вета плотина.“
(Старцу кости климају – баш ко стара плотина.)
И сада, имамо нешто веома интересантно;
како то, да србски лингвисти и заговорници ‘књижевног србског језика‘, не разумевају просте умотворине народне усмене књижевности?
На ово питање чекам одговор ….
Дакле,
Завет – држати се Старог (како су говорили и чинили наши преци)
Савет, Саветник – са старијим
добронамеран предлог да се (у кон-кретном, неизвесном случају) треба држати старијег, као сигурнијег а самим тим и исправнијег.
Свет – од старине
Ћуд је нарав, нарав је природа, природа је свет.
Реч „свет“ у србском језику значи и „савет“, због тога је Светац добио име по „с-вету“.
Сада се може схватити ко су Свеци које људи и данас славе и поштују.
#
— ветеран – старина, који је искусан —
руковет … итд.
Поздрав, Ненад
У Израелу постоји и функционише Машмаут Центар, институција са глобалним дометом и међународним активностима. Директорка и оснивач овог Центра је недавно походила један град у Србији.
Mашмаут (מַשְׁמָעוּת) у хебрејском језику, пре свега, означава „значење“, „значај“ или „важност“. Реч је изведена из корена sh-m-a (ש-מ-ע), који је повезан са појмовима слушања, чујења и разумевања, чиме се сугерише да значење произлази из пажљивог ослушкивања и разумевања суштинске поруке нечега.
Термин се такође употребљава у контекстима који упућују на „импликацију“ или „смисао“. Односи се на тежину и дубину одређене идеје, поступка или догађаја, као што је случај у изразу leha’arich mashmaut (לְהַעֲרִיךְ מַשְׁמָעוּת), који значи „ценити значај“. Потиче из истог језичког корена као shama (שָׁמַע — чути, слушати) и mishma’at (מִשְׁמַעַת — дисциплина, послушност).
Међу сродним облицима налазе се Mashma’uti (משמעותי), у значењу „значајан“ или „важан“, као и Mashma (משמע), који означава „значење“ или „импликацију“.
У пренесеном, метафоричком смислу, овај појам указује да значење није непроменљиво и статично, већ се конституише кроз активно ангажовање, пажљиво сагледавање, созерцање и интерпретацију како духовних, тако и материјалних аспеката и света који нас окружују, како видљивих, тако и невидљивих.
Поред свог основног значења, Машмаут се у данашњем свакодневном геополитичком контексту користи и као акроним који обухвата појмове наслеђа, Холокауста, традиције, вредности и поновног рађања Израела кроз наглашену идеју сионизма о обнови јеврејске националне државе.
Shema Yisrael (שְׁמַע יִשְׂרָאֵל), коју брат Евсевије помиње, сматра се најсуштинскијом изјавом вере у јудаизму и често се доживљава као централна и најважнија свакодневна молитва, иако је, строго говорећи, реч о рецитовању одломака из Торе, а не о формалној молитви упућеној Богу, при чему обухвата текстове из Поновљеног закона 6:4–9, 11:13–21 и Књиге бројева 15:37–41, потврђује јединство Бога и изговара се два пута дневно.
Shema Yisrael (שְׁמַע יִשְׂרָאֵל) афирмише апсолутно јединство Бога, схваћено у јудаизму као строги монотеизам — веру да постоји само један Бог и да нема других богова и божанстава. То јединство подразумева недељивост Божијег бића, односно да се Бог у њиховој традицији, не може делити на аспекате или личности, већ је његова суштина једна и јединствена.
Хебрејска реч echad (אֶחָד) у формулацији „Adonai Echad“ (יְהוָה אֶחָד) наглашава потпуно и апсолутно јединство Бога, искључујући било какву унутрашњу подељеност или мноштво у природи и суштини, чиме ова изјава представља темељ хебрејске вере и идентитета.
Класична формула гласи:
שְׁמַע יִשְׂרָאֵל יְהוָה אֱלֹהֵינוּ יְהוָה אֶחָד
(„Shema Yisrael, Adonai Eloheinu, Adonai Echad“)
„Чуј, Израеле, Господ је Бог наш, Господ је један.“
Веза између тако схваћене молитве Shema Yisrael и концепта Машмаут огледа се у њиховом заједничком наглашавању значаја вероисповести, идентитета, али и идеје о обнови јеврејске националне државе. Док Машмаут истиче важност, смисао и дубину хебрејског наслеђа и традиције, Shema Yisrael конкретизује те вредности кроз потврду јединства Адонаја и специфичности идентитета те заједнице у оквиру своје традиције. Заједно, они служе као темељ за наглашавање посебности, идентитета и јединствености, истичући духовну и културну уникалност своје заједнице и значај њених вредности у односу на различите верске, културне и етничке групе у мултикултуралном контексту и свету у коме живимо.
На крају, да не буде забуне зашто користим два појма, хебраизам и јудаизам: хебраизам представља културно-етичку и религијско-философску основу древног хебрејског народа, обухватајући језик, законе, етичке принципе и традиције које су обликовале њихов начин живота и религијско-самосвестан идентитет.
Јудаизам, као континуирана религијска пракса, наставља и конкретизује ове вредности кроз монотеистичку веру у Јахвеа, сакраменталне и обредне праксе, поштовање халахских заповести (Халаха, הלכה – појам у јудаизму који означава укупност јеврејских религијских закона, правила и пракси) и колективни духовни живот њихове заједнице, демонстрирајући како хебрејско наслеђе чини темељ теолошког, етичког и културног идентитета, омогућавајући личностно-припадничку релевантност и примењивост у савременим друштвеним и културним оквирима.
о. Мирољуб Срб. Ружић
@Евсевије
Још једаред сте, заВЕТнО и саВЕТнО, словослагали и златобуквили за све нас који ПАМТИМО, који СВЕДОЧИМО да баш тако ЈЕСТ и БУДЕТ…
БИТИ и ПАМТИТИ = ДИВИТИ се и ПРАЗНОВАТИ!
Евсевије
15. фебруар 2026. • 19:31
Огромна благодарност на овоме, оче Мирољубе!
Савршени шлагворт мени, који сам намерио и ово да кажем (допуњујемо се ко НГ Охаја и ВС – ви балистичким ракетама преко океана, ми ручним бомбама из ровова!):
Поштовани брате Евсевије,
У мом тексту о ослобођењу Врања не поменух ову историјску чињеницу: мој врло блиски рођак, такорећи најближа фамилија, Петар Миљковић Пепек, Танкосићев комитски јатак и саборац, један од чланова одбора србске комитске организације у Врању, изливао је при центру за обуку четника прве ручне бомбе. Ми Врањанци смо, у оближњем Казанђолу испод Марковог калета више Врања, и Гаврилу Принципу очињи вид и руке калибрирали. Тек да се не заборави!
На фотографији је Петар са женом.
https://imgur.com/a/i4OSWMw
Више о овом одбору:
https://sr.m.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B7%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%BD%D0%B8_%D0%BE%D0%B4%D0%B1%D0%BE%D1%80_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B5_%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B5
о. Мирољуб Срб. Ружић
Драги оче Мирољубе,
Нема турчина, бугарина, шокца, шиптарина, монтенегрина, цинцарина ни другога клетог NATO башибозука и писмилета који нас на духовном бојном пољу – једином стварном – може победити!
Па макар се сви скупа сабрали на Ар-Магедону, ка што јесу!
Слава Вашим прецима – молитвама свештеномученика Онуфрија, до Христове Победе!
Драги брате Евсевије,
Амин, Боже дај! Нека пукну сви наши душмани!
Ꙗко изчезаѣтъ дымъ, да изчезнутъ;
Ꙗко таетъ восъкъ отъ лица огнꙗ,
тако да погибнутъ бесы отъ лица любящихъ Бога!
о. Мирољуб Срб. Ружић