Натпис „Назад нема – назад је Србија“ нестаје, онако како, за сада, Србија нестаје из Митровице. Све је водило ка оваквом краху јер кад тргујеш светињама, никада не можеш добити ништа – оно најврједније већ си дао
Прекречени мурали патријарха Павла и митрополита Амфилохија у Северној Митровици (Фото: Serbian Times)
Мурали можда нигдје немају толико смисла као на мјестима гдје су зидови једини јавни простор који је остао за субверзију: полиција, сила, репресија батином успоставља окупациони „јавни ред и мир“, а мурал сликом вришти оно што у гето сузбијено становништво жели да каже. Зато ових дана прекречене слике Српства у Сјеверној Митровици нису исто што и локалне симболичко-политичке игрице у остатку српских земаља. Ти мурали су били за нас који смо долазили у Митровицу својеврстан тајни знак да још није готово, да је огањ испод пепела, да се ни тај толико пута преварени народ није обесхрабрио ни сломио.
Но коначни слом „4д шаха“ који је власт играла још од Бриселског споразума није било тешко ни видјети, ни наслутити. Све је водило ка краху јер кад тргујеш светињама, никада не можеш добити ништа – оно најврједније већ си дао.
Након једног од оваквих дана и једног од записа у оваквом расположењу, пријатељ ми је дао господствен али подједнако тешко испуњив савјет: не пиши малодушан, свештеник си, немаш право да клонеш.
Тачно је – но и ми, као народ, читав, нисмо имали право и данас немамо, да гледамо како ликове Патријарха Павла и Митрополита Амфилохија замјењује масна фарба терористичком руком нанијета, а натпис „Назад нема – назад је Србија“ нестаје, онако како, за сада, Србија нестаје из Митровице, док не нестане у Рашки, па даље, низ Ибар…
Прекречен и мурал „Јер одавде нема назад нема“ (Фото: Друштвене мреже)
Као да нисмо научили најпонављанију лекцију историје, ону о томе да се светињом не купују ни „вријеме“ (на власти), ни „инвестиције“ (колонијално препуштање туђину), ни цјелокупна лагодност живота оног нашег човјека који још жели да ужива у дугом љетњем дану, топлоти мора и забораву свега… а понајприје свога рода у Митровици која чили као измаглица и премјешта се тамо гдје нас засад још увијек има…
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога)
Categories: Гостинска соба
Нека су прекречили. Модерна застава Србије (на европском путу) је застава издаје, срамоте и стида.
Људи из Прогласа имају идеју да се изаберу нова застава и грб Србије, ја бих додао да је идеални час да се одабере и ново име дежаве.
Дакле, кад су војска и полиција 1999 отишле , ти људи су се саморганизовали, и голоруки зауставили Велику Албанију на Ибру. Борили се све ове године као лавови да сачувају Србију, одбили преко 280 масовних оружаних напада са јужне стране
Организација им је била перфектна.
И шта се догоди, Србија ужа чувајући свој мир и комфор, погаси своје институције, присилно им угура арнаутске. Народу је само организовање распуштено и након што је БГ одрадио свој посао лов је могао да почне.
Арнаути сад раде оно што најбоље знају, иживљавају се без мере. Косовске мајке кукају, за утамниченом децом и стрепе за оне које то чека.
Е сад најважније, лицемеран народ то своди на АВ-а. Грешка.
АВ потписао а народ оћутавши дао Амин. АВ на дневном нивоу има резултате става јавности па је одлично знао да сем декларативне подршке, за Косово нико прстом неби мако нити ишта од комфора жртвовао.
Био сам у Београду у данима када се у Звечану водио мини рат Срба и Кфора, много људи срео. Нико али баш нико није коментарисо те догађаје. Људи доле на терену крваре, улажу задњи атом снаге остављени од свих, а у Београду народу пуца палац. Буквално то никог није интересовало.
Успут да се зна, предуслов свега је било распуштање војске од стране жутих. Кад си нејак, немаш војску потписаћеш све што траже само кад те стисну.
Тако да ето, лепо је генијални Екмечић написао да је 5 октобар крај српске историје. И Срећа да нема више оне праве Србије, ову срамоту неби поднела.