Питају ме: шта ће ово бити, оче? Ја не знам. Али са поуздањем знам да ће се на хоризонту српске стварности појавити заиста српска сувереност када видимо поништавање свих „компромиса“ везаних за Косово
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: Лична архива)
„Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.“
Данас, када се сви гађају цитатима патријарха Павла или лицитирају смислом његових поступака, више него икада потребно нам је да испишемо, уоквиримо, испред очију ставимо ове његове ријечи. Оне су суштина. Можда су горке (кладим се да би га медијска машинерија засигурно засула разноразним оптужбама, најприје оном за „патриотски аутошовинизам“). Но оне стоје, као ријетко сажета мјера нас и нашег задатка данас.
Косово и само оно јесте мјера свега о чему се данас воде расправе. Мјера суверенитета. Мјера слободе. Мјера правне државе. Мјера части. Мјера родољубља. Мјера културе. Мјера којом се вагају ријечи и дјела. Мјера политичке мудрости и трпљења као и срчаности и бескомпромисности. Косовски завјет јесте историјско оваплоћење Новог Завјета.
Не можемо расправљати о правној и слободној држави у друштву које није цијелим својим бићем посвећено враћању суверенитета и правног поретка на Косову и Метохији. „Наша је права на Косову закопана“ говориле су жене још Љуби Ненадовићу у Црној Гори 19. вијека, а тај осјећај Завјета помјерао је унутрашњост наизглед беспомичног Андрића. Из тог осјећаја усмјерености на Косово ми смо се узиздали и уздигли. Понекад су ми пријатељи, код нас и из иностранства, сугерисали да се српски народ налази у времену које би било својеврсно понављање наше позиције са краја 19. и почетка 20. в: под окупацијом и протекторатом у Херцеговини и Босни, па и у српским земљама више одређен великим силама него својим бригама. Но довољно је погледати само српску штампу, у Новом Саду, Сарајеву, Београду или на Цетињу онога времена и видјети основну разлику. Српске државе и династије морале су свим силама да обуздавају снажну, виталну, завјетну мисао освете и ослобођења Косова и неослобођених српских земаља. Из српске мисли оног времена кипти живот и сила, сазнање да ће све те запретене моћи једном наћи свој тренутак. Ни трага од оног навикавања на немоћ којом нас бомбардују од 2000. наовамо. Ни трага глорификације компромиса, проглашавања издаје врхунским умјећем. Епохални вектор српске мисли као да је сасвим супротан: онај некада окренут будућности у Завјету, овај данас обиљежен двјема концептима издаје: оним директним, који би Косово мијењао за ЕУ одмах и оним који би то радио на комаде.
Косово је мјера пристојности, свеколике, образа. од када је свијета и вијека, људи се дијеле на присталице Силе и на присталице Правде као и на огромну масу људи који између њих траже неки баланс. Цивилизација почива на увјерењу да је Правда изнад Силе: од Сократовог супротстављања Каликлу до Новог Завјета, мјера пристојности и образа огледа се у способности човјека да вјерује да је Бог као Истина изнад Силе и Насиља. Наша епоха, истина, не осјећа тај импулс Правде изнад силе. Но наша епоха само је једна од многобројних низбрдица човјечанства. А српском народу ваља живјети и након ње.
Зато је за нас најважније да одржимо Косово. Нема важнијег задатка.
И Косово и само Косово је раздјелница пристојности, правде и двије Србије.
Не одјећа. „Заборави на Косово, готова прича“ – то је изјава другосрбијанске непристојности. Говорили су ми је београдски хипици и чиче у чакширама у Шумадији. Није важно како неко изгледа. Не. Косово је мјера људског образа. Основног, најосновнијег.
Питају ме: шта ће ово бити, оче? Ја не знам. Заиста не знам, и сам се трудим да разазнам. Али са поуздањем знам да ће се на хоризонту српске стварности појавити заиста српска сувереност када видимо поништавање свих „компромиса“ везаних за Косово. Када ће то бити – не знам. Али враћам се на ријечи патријарха Павла. Оне остају као злато, као опомена и као нада.
О. Дарко Ристов Ђого: Васкрс чека и наше Косово и Метохију, Васкрс чека цијели наш српски народ!
Наслов и опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. Дарка Ђога)
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Да су ствари ишле нормалним током, као што нису – Косово би било средиште Србије.
Тј. вратили бисмо се кући, онамо где смо потекли, већина физички а сви Срби духовно.
Да нисмо били под титоистичком окупацијом, уместо два милиона Срба насељених у и око Београда било би насељено на Косово бар милион и ствар решена.
Београд свакако треба да буде једна од две тежишне тачке јер јер природна раскрсница свих путева, ваздушних, водних, друмских.
Али потпуно је другачији осећај када ти је средиште државе поред поља Косова. Када у сред града имаш Богородицу Љевишку, када ти је на пола сата Пећка Патријаршија а ни Студеница није пуно далеко. Много би мање лутали и сигурно неби залутали и заблудели као сада.
Од пузеће окупације Косова и Метохије наовамо свака власт у Србији бивала је све погубнија по народ остављен на милост и немилост окупаторском немару и крвожедном и рушилачком делу шиптарске популације.
Уз ово, постепено су предавали у руке непријатеља и непроцењива рудна и друга блага на којима су вековима уназад почивале српска држава, Црква и култура.
Уместо државном политиком, привредом и породицом, бавили су се све више организовањем картела који ће немилосрдно пљачкати остатак Србије преко разних инфраструктурних пројеката.
Круна свих пљачки треба да буде Експо 2027.
Све су пљачкашке власти пале на испиту свих испита, на Космету.
КОСОВСКО ОДЗИВАЊЕ
Ми идемо а пред нама иде
наше тајанствено
одзивање,
одговор
на то неодољиво
косовско призивање.
Не знамо га ми,
не успевамо мерити.
У тајности се оно
испред нас,
уместо нас
ту на Косову
са Господом сусреће.
Прикривено, невидљиво
косовске токове намеће.
Не знамо колико волимо Косово,
Какав се зов с Косова чује
какав из Њега извија се глас.
Не знамо колико Косово у нама одјекује,
како се пролама из нас.
Служба Господу овде
не подлеже нашем
произвољењу,
на Косову Божја
непојмљивост столује
овде се Божја
неприкосновеност окуша.
На Косову се Богу служи
онако како сам Бог открије.
Он води, усмерава, исправља,
наша дисања мери и слуша.
Не знамо
колико волимо Косово,
какав нас то усмерава глас,
исправља, правац подарује,
обликује,
и сведочи спас.
Драган М.
Одличан чланак О. Дарка Р. Ђога. Отрежнујући коментар господина Зорана Старчевића.
Косово је мера нашег свега?
Та изјава је мера умоповређености савремених Срба, предвођених умоповређеним клирицима Светске Синагоге Цркава.
Пре јудомасонске окупације србских земаља и умова, под благодатном османском окупацијом у србском средњем веку, Срби су још добро знали (и оставили записано) да је Косово, исто као и Зета-Диоклиција, део србске Маћедоније (односно „македонска област“). Али ово лудим новим Србима (и нарочито дементним „историчарима“ међу њима) данас звучи као лудост.
Са чим би се лудило могло упоредити?
То је као када би отац породице поклонио – не продао, него поклонио, и код јавног бележника оверио уговор о поклону! – пола куће. А затим, оставши са дневном собом, кухињом и терасом, кренуо да виче, и наустио целу породицу и децу да одушевљено с њим кличу: кухиња је наша мера – кухиња је срце куће, нема предаје!
Да је међу његовом децом један разумни син, шта би он могао ту да уради?
Једино да узме оригиналну тапију, и да тражи и чека праведни Суд. Па да на Суду докаже власништво, и покаже да је отац био ментално болестан и стога неурачунљив (непобитни доказ лудила, агнозије: „поклоњени део куће не припада кући, трпезарија није кућа“).
Ако би се и разумни син сагласио са поклоном, и прихватио да је „најважније да одржимо кухињу, јер је она мера наше породице“, односно једино што породица потражује и што јој са дневном собом и терасом по праву припада, право власништва над кућом би заиста било изгубљено.
А да је бар неколико деце у лудој кући разумно, било би и силе да се отац одмах смести у одговарајућу установу, па би затим и Бог могао дати да се право на кућу брзо поврати.
Али авај, авај, испунило се пророчанство Антонија Великог о последњем времену: да ће људи постати безумни, и када виде једнога благочестивога (евсевиос, на грчком) који није, сви скочити на њега урлајући како је он безумник.
А о томе ће, као и обично, речито посведочити и евалуације овога коментара.
Евсевије какво те то безумље обузело. Косово се не може гледати кроз ове авнојевске границе али ако се око њега направи танак појасни круг шестаром, ту улазе и Студеница, Куршумлијске цркве, Скопска Црна гора, Сопоћани, Петрова црква, Павлице нова и стара, Нагоричане можда чак и Милешева и Жича које уз наведено ка њему и гравитирају. Дакле преко 90% наше најважније историјске и културне баштине. Сви су наши крајеви једнако вреди али један је посебан.
„Сви су наши крајеви једнако вредни али један је посебан“
Управо то и ја рекох, па испадох безумник: кухиња је срце куће.
(Ко не зна, нека пита домаћице, и архитекте: https://firmeizsrbije.rs/blog/zasto-je-kuhinja-srce-svakog-doma-186.html)
Кућа може да функционише без спаваће собе, па чак и без трпезарије. Али кад кућа остане без кухиње, настају озбиљни проблеми.
Тако да разумем вапаје.
Кад нема кухиње, неки укућани морају да пређу на џанк исхрану. А неки, на мало вишим позицијама у ланцу исхране, морају да пређу на исхрану у ресторанима. IИли у владичанским дворцима на новим локацијама, чије само реновирање кошта 666 тисућа евра.
Па ником није добро.
Праштај, погрешно сам те разумео