Ми кажемо: земља може изгубити. Нажалост, значајан део наше политичке (културне итд.) елите не плаши се пораза, већ победе. Они су јасно настројени да управо изгубе. По могућству, без превише видљивог срама, али – да изгубе

Захар Прилепин (Фото: С. Гарић)

(Телеграм канал Захара Прилепина)

Проблем наших патриота (укључујући и мене) је у томе што ми предлажемо руској политичкој (културној, дипломатској, делимично чак и војној) елити да се тргне, плашећи их поразом.

Ми кажемо: ЗЕМЉА МОЖЕ ИЗГУБИТИ.

Захар Прилепин: Поново смо у Купјанску – зашто смо га пре две године напуштали?

Нажалост, значајан део наше политичке (културне итд.) елите не плаши се пораза, већ победе.

Они су јасно настројени да управо изгубе. По могућству, без превише видљивог срама, али – да изгубе.

Знају: ток вести ће за недељу дана спустити било који пораз на дно вести. Шта ми, без Кијева (Придњестровља, Глобалног Југа, БРИКС-а, части и савести) нећемо преживети? Преживели смо и раније!

Герман Садулајев: Иран никад није био руски савезник (а тек Венецуела није)

Идеал њихове будућности: не-победа.

Идеал њихове будућности: вратити се у прекјуче. Учини „као што је било“. А све што се догодило од 2022. године – заборавити као страшан сан.

На симболичном нивоу све нам је то показано у новогодишњим забавама.

Потпуно, демонстративно, исмејано истиснута Z-култура и њени представници: „А коме ћете се пожалити? Ко ће вас чути?“ Изазовно истакнути ликови, који су 2022. провели ван Русије, сада се вратили и нису ни мало понижени. На тој журци било су скоро „сви њихови“ – четвртина је некада ставила (па скинула) црне аватаре[1], добра половина је цео тај период држала јасно видљиви „шипак“ у џепу.

Један од начина подршке Украјини на друштвеним мрежама

Ветерани СВО, распоређени на забави неуништивих зомбија епохе Аље Пугачове – нису били знак подршке твораца забаве према ономе што се дешава у земљи, већ знак да творци забаве и власници контролног пакета акција раде и убудуће ће радити по свом, а ветерани СВО ће томе дати легитимитет.

На свим нивоима (новогодишња журка је само очигледна метафора) елита даје до знања да се не намерава реформисати.

Имају друге планове.

Непрестано траже могућност неувредљиве капитулације.

Захар Прилепин: Идемо даље!

Сметају им три ствари:

– необјашњива тврдоглавост појединаца у управљању земљом;

– принципијелан став неких руководилаца у безбедносним структурама;

– превише срамотни услови капитулације који нам се нуде.

Пошто нисмо пристали на једнократну капитулацију, у наредној години ће оној столици на којој седи наша земља одсећи по једну ногару.

Максим Калашњиков: „Ми можемо опет“ није успело

Имајте на уму да ће политички аналитичари и војска ботова све време објашњавати становништву земље нормалност овог процеса („најстилскије столице су на три ноге“; „одлично се држимо на две ноге, те будале ништа нису добиле“; „ово није последња нога – ово је стабло, никада нисмо били јачи него данас“).

Нада, као и обично, лежи у руском војнику, у неколико непознатих људи на власти и у томе да –

Господ гледа.

С руског посрбио: Јован Татовић

[1] Прим. ЈТ: Црне слике или дигитални прикази којима се идентификују корисници на друштвеним мрежама служе да се искаже жалост због нечега, у овом случају због инвазије на Украјину.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Татовић, Захар Прилепин, Русија, Украјина